В. Зечевић: Васкршња русофобија на РТС-у

Због чега је осредњи примерак антипутиновске пропаганде под насловом „Путинови сведоци“ приказан у тренутку када нам Руси братски помажу у борби против вируса?

Не знам шта је навело Јавни сервис Србије да ономад, усред Страсне седмице, емитује документарац који приказује председника Путина у онако саркастичном и искривљеном светлу. Да то, међутим, није било случајно говори чињеница да је приказан двапут исте вечери, и то у “прајм тајму”, па сасвим отпада могућност да неко ко тамо пушта филмове није знао шта чини.

Тако је осредњи примерак антипутиновске (читај: антируске) пропаганде под насловом “Путинови сведоци”, у режији Виталија Манског (2019), приказан најширој српској публици у тренутку у коме нам екипе руске државне помоћи дању и ноћу савесно и братски помажу у борби против пандемије.

Главна политичка порука овог филма гласи: “Моје сведочење је веома важно не само за руско друштво, које би требало лечити од опаке болести, него и за све друге земље, како би избегле губитак слободе”, изјављује Мански. “Веома је важно разумети како и зашто је људима одузета слобода, зашто се слажу да корачају путем неслободе, нарочито сада, када се ово догађа у Русији. Веровали смо у будућност, а добили мрачну прошлост.”

То су завршне речи из овог филма у тренутку у коме председник Путин, према западним изворима за фебруар 2020, ужива подршку између 70 и 80 одсто својих сународника, нарочито у погледу будућности, о чему Виталиј Мански, очигледно, има неке своје податке. Све ово се догађа у летонској престоници куда је Мански пребегао и на чији је рачун режирао овај филм. Осим Летонске државне телевизије, овде се јавља још и булумента западних продуцената и давалаца грантова актуелном руском дисиденту, дојучерашњем редовном клијенту Кремља.

Ко је Виталиј Мански? Прилично је познат у руској престоници. Један мој московски пријатељ, филмски редитељ, одмахнуо је руком и добацио нешто што би се београдским сленгом могло превести као – “неопевана шлихтара”. После студија камере на московском ВГИК, осамдесетих, свим силама се трудио да се додвори врховима власти, прво филмом о Горбачову, па онда о Јељцину (2001), који га је, у пакету, предао Путину, о чијој је првој победи на изборима сачинио нови филм. Том приликом наснимио је материјал који није заборавио да пренесе у Ригу (најзанимљивији пасаж овог филма догађа се унутар Јељцинове породице у ноћи Путинове победе 26. маја 2000. године, када су сви чекали да се нови председник јави телефоном, а овај то није учинио).

Седећи све време са Јељцином, Мански је грозничаво смишљао пут ка новом газди. На остварењу сна о “дворском редитељу”, председавао је или био члан свих могућих државних комисија које су делиле милионе, постао функционер свих фондова (из којих се и сам богато алиментирао), заменик председника Савеза филмских радника Руске Федерације, члан свих могућих форума и академија, председник два филмска фестивала у Москви, на крају и главни уредник документарног програма првог канала руске државне телевизије Русија, са неограниченим овлашћењима… Био је наравно биготни руски патриот. Током друге деценије столећа додијао је и власти и колегама, и актуелни министар културе Медински почео је да му смањује дотације.

Тада је Мански заиграо на “украјинску карту” и почео да протура гласове како је дискриминисан као Украјинац јеврејског порекла (рођен је 1963. у Љвову, престоници Западне Украјине), што је имало и још увек има извесну тежину у “либералној Москви”, да не говоримо о иностранству. При свему су му помагале престоничке НВО и криптоагентуре из доба Чубајса, Касјанова и Њемцова. Звучи познато? Тада је Мански погрешно проценио и држава му је ускратила сваку помоћ. Једне ноћи покупио је жену, двоје деце и све драгоцене “флешке” које је чувао и отпутовао на филмски фестивал у Ригу, одакле се више није вратио.

“Добити папире у Риги лакше је него увести климу у Москви”, хвалио се успешни дисидент, већ увелико претплатник летонских и европских грантова, званично члан “растућег броја прогнаних културних и интелектуалних радника који се боре за слободу изражавања у Русији”, и састављач новог, сасвим различитог филма о Путину, који је сада, у елитном термину, приказао и Јавни сервис Србије.

Онај ко је ставио ово делце у васкршњи програм учинио је то сасвим у духу актуелног политичког курса РТС. А да се потрудио могао је да пробере и нешто мање провидно из богате понуде русофобног пропагандног смећа, које се данас врти по Летонији, Естонији, Црној Гори и другим пространствима слободног света.

 

Аутор Божидар Зечевић

 

Извор Вечерње новости, 22. април 2020.