В. Можегов: Главни кривци за Други светски рат су САД и Британија, а не Хитлер

Пољаци нису позвали председника Русије на своје обележавање почетка Другог светског рата. Кабинет председника Пољске обавестио је Кремљ да ће то бити манифестација затвореног типа. Међутим, прошле недеље је пољски вице-премијер Јацек Сасин дао је сасвим друго објашњење: „Сматрамо неумесним да годишњицу оружане агресије против Пољске обележавамо са лидером који против својих суседа користи исте методе“.

Због свега овога, вреди се септембром 1939. позабавити озбиљније него што обично чине на Западу. Западни либерали бране своје `свете краве` и, чак, прете затвором историчарима који слободно истражују Други светски рат. Поготово брину о исправности свега што су чинили `савезници`.

Први кандидат за затвор због оваквог греха вероватно би био један од креатора „Јалте“ Јосиф Стаљин. Он је о узроцима Другог светског рата 1952. рекао:

„Обе капиталистичке коалиције, које су се судариле у овом рату, рачунале су да ће разбити противника и да ће загосподарити светом. Обе су у рату тражиле излаз из своје кризе. Сједињене Државе су рачунале да ће избацити из игре најопасније конкуренте – Немачку и Јапан, преузети контролу над светским тржиштима и изворима сировина и тако завладати светом“.

Стаљин је био још одређенији када је опонирао агенцији Гавас која је оптужила совјетског лидера да жели да рат што више продужи „како би обе сукобљене стране биле што изнуреније“. Његов одговор појавио се у броју Правде од првог децембра 1939., а у њему Стаљин, поред осталог, пише: „Колико год господа из агенције Гавас лагала, никако не могу порећи да није Немачка напала Француску и Енглеску јер су Француска и Енглеска напале Немачку и тако на себе преузеле одговорност за садашњи рат.

– Не могу порећи ни да се Немачка након отпочињања војних операција обратила Француској и Енглеској са мировним предлозима, да је СССР отворено подржао мировне предлоге Немачке јер је сматрао, а и даље сматра, да би што скорије окончање рата суштински олакшало положај свих земаља и народа.

– Не могу порећи ни да су владајући кругови Енглеске и Француске грубо одбацили мировне предлоге Немачке, као и покушаје СССР да издејствује што брже окончање рата. Ево, ово су чињенице“.

Колико год ово некима данас чудно изгледало, чињеница је да је првог септембра 1939. почео локални оружани конфликт између Немачке и Пољске због нерешеног проблема између две земље поводом немачког града Данцига (данашњег Гдањска). Тај конфликт је у свеевропски рат прерастао тек трећег септембра 1939. када су Енглеска и Француска објавиле рат Немачкој. А светски – који дан касније, када су рат Немачкој објавили британски доминиони. Зато је Стаљин апсолутно у праву: управо су Енглеска и Француска тај конфликт претвориле у светски.

Совјетски вођа је у праву и поводом Хитлерових предлога. Он је Енглезима првог септембра 1939. своју прву понуду дао само неколико сати по отпочињању рата. Током двонедељне пољске кампање било их је још седам. После разбијања Пољске уследило је чувено Хитлерово обраћање Енглеској и Француској из Рајхстага: „Не видим разлоге да се овај рат настави… Можда једино може да поправи финансије неких војних индустријалаца, власника новина или још неких интернационалних бизнисмена који профизирају на ратовима“.

Ово су факти које је имао у виду Стаљин. Тек је напад Хитлера на СССР у јуну 1941. присилио совјетско руководство да тражи помоћ на Западу. Независно од тога, Стаљин је и 1952, потпуно реалистично оцењивао „помоћ“ и циљеве западних „пријатеља“. Данас либерална пропаганда почетак немачко-пољског рата објашњава Хитлеровом незајажљивошћу, његовом жељом да освоји цео свет. Међутим, та пропаганда се 50-их није усуђивала да то тврди.

Ни у Черчиловим мемоарима, ни у књигама политичара и историчара тог времена – нема таквих оптужби. То је кренуло тек када је рат почео да се заборавља, а америчка пропагандистичка машина преузела контролу и над европским медијима и факултетима. Све претварају у фарсу којом кљукају америчку и европску децу у школама, а њихове родитеље – преко телевизије.

Уосталом, ево шта је официјелна енглеска историографија о узроцима рата писала 50-их година: „Хитлер уопште није хтео још један велики рат“. Ово је написао енглески историчар Лидл Харт, аутор књиге Други светски рат. Са њим је сагласан други енглески историчар А. Џ. П. Тејлор: „Ако Хитлер нешто није планирао, то је био – велики рат“.

Харт је чак наглашавао да је Хитлер за велики рат и успостављање европске доминације могао бити спреман најраније 1947. И зато што најраније тада могао да има стратешку авијацију и ратну флоту која би се могла носити са енглеском. Хитлер је 1939. имао армију која била тек нешто јача од пољске, а слабија од француске, а није имала ни флоту ни стратешке ресурсе (пре свега, своје изворе нафте). Немачка није зато могла водити иоле дужи континентални рат. Рат је постао неизбежан тек када је Чемберлен дао гаранције Пољској. Зато су Хитлерови захтеви Пољској били веома меки.

Тражио је враћање Данцига, који Пољацима формално није ни припадао јер је био под управом Лиге народа, и екстериторијални пролаз до њега. У замену је нудио признање права Пољске на Источну Шлезију и остале области које су немачкој биле одузете у Версају. Чак је Варшави нудио помоћ у опремању луке у Гдињи и мировни споразум на 50 година.

Међутим, Пољаци су са енглеским гаранцијама изгубили сваки осећај за реалност. Чак су почели репресије против немачког становништва, чиме су изазвали талас емиграције и хуманитарну катастрофу на пољско-немачкој граници. Од марта до августа 1939. преко 70.000 Немаца је побегло од пољског терора. Харт указује да је дрскост Пољака ишла дотле да су Немцима претили нападом на Берлин и тврдили да ће га заузети за само две недеље.

Енглески историчар Дејвид Ирвинг у свом капиталном делу Хитлеров ратцитира пољске документе који су му дали аргументе да напише да депеше пољских амбасадора из Вашингтона и Париза откривају подстрекивачко деловање Рузвелта према Британији и Француској.

У новембру 1938. је Рузвелтов пријатељ Вилијам Булит пренео Пољацима да председник САД прижељкује „судар Немачке и Русије, да би демократске нације могле да нападну Немачку“. Булит је још, у пролеће 1939, открио да Рузвелт има намеру да се укључи тек кад рат буде при крају. Амерички професор Чарлс Танзил овако 1952. резимира своја истраживања:

„Рузвелтова тежња ка миру у Минхену 1938, као и његово присиљавање Енглеске, Француске и Пољске да иступе против Хитлера 1939. има само једно објашњење. Председник САД није желео рат у Европи који би се завршио пре него што САД успеју да се у њега умешају“.

Дакле: ко је заиста потпалио Други светски рат? Није ли дошло време да се на те догађаје погледа очима ослобођеним либералних митова? Руска историографија и на Први и на Други светски рат треба да гледа приближно онако као Стаљин: за велики рат су најзаинтересованији били енглески и амерички највиши политички и финансијски кругови који су се бојали раста моћи Немачке и Русије.

Ако успемо да аргументујемо и моћно пласирамо ову тезу – брзо ће доћи неславни крај хегемоније светског либерализма који своје кризе решава у катакомбама светских ратова и држи се и на миту о Другом светском рату. Либерали одлично схватају колико је овакав обрт за њих опасан. Зато њихова казнена машинерија прети страшним казнама свакоме ко удари на њихове `свете краве`.

Али, Русија треба да буде свесна какво моћно геополитичко оружје има у рукама. Руски историчари су у стању да – уз помоћ својих конзервативних колега у Европи и Америци – направе ту, за либерални глобализам, смртононосну бомбу и да је активирају.

 

Аутор Владимир Можегов

Извор Факти, 08. август 2019.