В. Мараховски: Како је непостојеће убиство срушило једну државу

Пре тачно 30 година зверски је – у Прагу, за време растеривања демонстрација студената и омладине – био убијен студент Мартин Шмит. Његова смрт је била оно што је студентске протесте претворило у плишану револуцију која је довела до рушења уређења Чехословачке, а и до нестанка ње саме. Та трагедија је актуелна и за нас данас, можда као никад раније, јер:

1) Никаквог Мартина Шмита нико није убио. У Прагу су у новембру 1989. била два студента са тим именом и оба су била крајње зачуђена када су сутрадан сазнала шта им се „догодило“.

2) Улогу убијеног студента одиграо је млади поручник чехословачке државне безбедности који је био убачен међу учеснике протеста. Он је 17. новембра професионално одглумио „смрт од ударца полицијског пендрека“. Потом је ширење фаме о сакралној жртви било ствар технике и блиставо је одрађено.

„Невино убијени Мартин Шмит“ био је, у неком смислу, први и најсензационалнији виртуал новије историје. Није постојао, али је уништио целу једну државу. Отада се догодило много револуција. Неке од њих су биле плишане, а неке и нису баш. Понегде рушење ранијег уређења није довело до велике несреће (Чешка је данас прилично просперитетна земља), али негде јесте (бивша Либија је подељена између команданата војних групација).

Негде је кратку пуцњаву заменио мир, а елита која је задржала позиције само је (као у Румунији) променила партијску припадност. Негде је избио грађански рат и никако да се (као у Украјини) заврши. Међутим, `рецепт успеха` покушавају да примене на новим тачкама – од Хонгконга до Боливије, од Бејрута до Москве.

Све почиње од гибања међу младима поводом нечега конкретног. Следе сукоби са полицијом и „невино убијени“ (може и измишљени, може један а може и 100). Снаге реда се демонизују, број учесника протеста нагло повећава, а они почињу да траже промену власти или уређења. Тада на страну протеста прелази посебно гајена стваралачка интелигенција која држи контролни пакет уметничког изражавања емоција (без ње никако не може).

Пасивност специјалних служби постаје све израженија. исто као и издаја у делу државне елите која рачуна да ће профитирати од прекомпоновања власти. Међутим, у Русији све ово шлајфује већ у првог етапи. Специјалне службе и државна елита упорно одбијају да ризикују судбину земље. У Русији су професионални менаџери протеста већи буржуји и алавији на новац од сваког државног функционера. Руска „стваралачка интелигенција“ уопште не личи на мршаве момке са гитарама који немају шта да изгубе.

Најтрагичније ствари стоје са „револуционарним масама“. Јер, бунтовни део руске младежи припада најбоље ситуираним породицама. Поврх свега, најавангарднији руски револуционари носиоци су најавангарднијих западних идеја, а те идеје се слабо примају у Русији. Те идеје подразумевају начин живота (екологију, соларне панеле, веганство, скутере, ходање босим и лежање насред улица. Такође: геј-параде, инсистирање на гарантованим приходима, декриминализацији дроге и MeToo.

Све то прилично добро може да звучи у Њујорку или у Калифорнији. Али, Русија није климатски подесна за веганство, соларну енергетику, вожење скутера целе године… Осим тога, они који сада имају бар 40 година одлично знају колико њихових вршњака није доживело ни до прве сезоне „Игре престола“. У Русији слабо функционише и радикални феминизам и никако да се захукти ЛГБТ+. А нема ни прогоњених расних мањина.

Све у свему, они који би да у руским мразним градовима примене авангардне калифорнијске идеје – у западним медијима се, дакако, представљају као „борци будуће револуције“. Само, у Русији за њих сазнају преко Би-Би-Сија и дуго се грохотом смеју. Они којима је до тих идеја, лако их могу наћи на Западу. Неки од њих то и чине. Изводе своју личну плишану револуцију. Узимају пасош и одлазе: да тамо ходају боси и једу шницле од соје. Самим тим, смањују борбени потенцијал потенцијалних `мајдана`.

Парадоксално је што је баш слобода један од главних разлога што `ратника слободе` нема довољно да испуне тргове и да држави покажу своју моћ. Русија је слободна земља. И управо та слобода и јесте најстрашније оружје државе Русије.

 

Аутор Виктор Мараховски

Извор Факти, 20. новембар 2019.