УТОЧИШТЕ ЗА НАШЕ ПРЕОПТЕРЕЋЕНЕ УМОВЕ: 130 година кинематографије

Чак и пре 1895. године, Други арондисман у Паризу имао је много чиме да се забави: Опера Гарније, Гранд кафе, театар „Водвиљ“, Нодаров фото-студио, где је 1874. године одржана прва импресионистичка изложба, и Галерија Колбер, која служи као улаз у Националну библиотеку Француске. Само једна ствар је недостајала. Иста ствар која је недостајала читавом свету – биоскоп. И 28. децембра 1895. године, браћа Луј и Огист Лимијер попунили су ову празнину – прва јавна филмска пројекција у историји одржана је на адреси Булевар Капуцина број 14, у једној од сала Гранд кафеа.

Треба појаснити: на својој првој пројекцији браћа Лимијер нису приказали „Долазак воза“; тај филм је тамо приказан месец дана касније. Али 28. децембра публика је видела „Радници излазе из фабрике“, „Свод“, „Поливени поливач“ и „Долазак делегата на фото-конгрес у Лиону“.

Идеја о „оживљавању“ фотографије вероватно се појавила истовремено са њеним изумом. Тиме су се занимали Луј Ле Пренс, Томас Едисон, Вилијам Диксон и руски инжењер из Балтичког бродоградилишта, Јосиф Тимченко.

Тимченко је постигао значајан успех – 1893. године је самостално произвео камеру са покретном фотосензитивном плочом и снимио неколико прича о својој породици. Онда му је понестало новца, а финансирање су му узастопно одбијали – од фабриканта Путилова, Друштва за подршку предузетника, банкара Рубинштајна и власника продавнице Јелисејева.

Можда су баш зато, или вероватније из хиљаду различитих разлога, браћа Лимијер, а не било ко други, постали оснивачи филмске индустрије.

Филм очигледно није био нешто витално за човечанство. Замислите колико хиљада година су се људи сналазили без њега! Штавише, за њим није постојала формална потреба. Постојала је потреба за енергијом – тако су људи стекли електричну енергију. Постојала је стална потреба за убрзавањем логистике – тако су настали мотори са унутрашњим сагоревањем. Али нико није рекао: „Волео бих да могу сад да одем на матине, да купим велику канту кокица и седим у задњем реду у потпуном мраку, гледајући бело платно са пројекцијом.“ Не, људи су већ хиљадама година градили своје пирамиде, готичке катедрале, барокне цркве и куће, обрађујивали земљу и правили географска открића. Без икакве кинематографије.

Прошло је само 130 година – тренутак по стандардима цивилизације, а да не помињемо стандарде Васељене – и ми ћемо сазнати о свему што је икада постојало, о свему што постоји сада, па чак и о ономе што би могло бити, захваљујући филму. Не постоји, и никада није постојао, потпунији опис света – понекад уметнички, понекад документарни – од оног који се огледа кроз снимање на хиљадама различитих медија.

Верује се да је током периода познатог као Златно доба холандског сликарства, односно током 17. века, створено више од пет милиона уљаних слика, од којих је један проценат сачуван. Природно питање за просечну особу је: зашто су они толико сликали?

Ево, замислите само да наша цивилизација нестане, а они ископају њене остатке за 400 година, пронађу све хард дискове – око 1% њих ће преживети – и открију све што је снимљено, рестаурирано, поново снимљено и архивирано током последњих сто година. Питање ће бити исто: зашто су сваки дан објављивали серију/видео-клип/блокбастер/мјузикл или како год су то звали?

Биоскоп је омогућио производњу незамисливе количине садржаја, који је, због своје огромне количине, готово постао засебна цивилизација. Заиста, човек може да живи у биоскопу.

Широм света постоји приближно 250.000 биоскопа. И њихов број само расте, захваљујући Индији и Кини, упркос чињеници да се људи све више навикавају на формате који су директно страни филму – стримовање, серије, кратке филмове, филмске траке и друге подкасте.

Чини се да би са таквим обиљем благог допамина, кад неко може да проведе не више од 15 секунди конзумирајући један садржај, прави филмови у потпуности пропали и нестали. У најгорем случају, остали би веома ексклузивни облик забаве за привилеговану мањину.

Али биоскопи се постепено враћају својим врхунским зарадама на благајнама – око 35 милијарди долара широм света. Врхунац је био 44 милијарде долара 2019. године, пре пандемије COVID-19.

Узгред, већина овог новца се не зарађује од продаје карата, већ од продаје повезаних услуга, тачније кокица. Али, да будемо искрени, треба напоменути да је прва филмска пројекција на Булевару Капуцина одржана у Гранд кафеу, где су људи такође јели и пијуцкали.

Биоскоп је брзо постао, и наставља да буде, универзално уточиште: чини се као да се ништа лоше неће десити док гледате филм. Главна ствар сада је да избегавате да вас телефон или вести ометају. Биоскоп је обавијајући мрак који улива осећај сигурности, а не анксиозности.

Биоскоп је првобитно био замишљен као медијум за кретање, и ако гледате веома старе снимке, видећете да се фигуре крећу неприродно брзо, па чак и тај воз, који није приказан публици 28. децембра 1895. године, стиже на станицу пре времена. Па ипак, по савременим стандардима, биоскоп је спора уметност. Што је можда оно што га чини тако вредним.

Ево неколико примера. Протеклих месец дана сви су одушевљено говорили о новој серији Pluribus („Једна од многих“), о мирној инвазији ванземаљаца на Земљу и храброј хероини која им се опире. Седма епизода ове серије добила је изузетно ниске оцене од гледалаца, и сви су незадовољни – ништа се не дешава, радња је у застоју. Наравно, за људе који су навикли да скролују кроз ленту френетичним темпом, крајње је узнемирујуће када се на екрану ништа не дешава. Па ипак, испоставило се да је управо то оно што је важно. Филм – у овом случају, ТВ серија, али да ли је то заиста важно? – може да ухвати живот у његовом природном ритму. Наиме: у природном стању ствари, по правилу, ништа се не дешава.

Још један скорашњи пример је омиљени филм Вима Вендерса „Савршени дани“, о јапанском чистачу јавног тоалета. У њему је редитељ забележио нешто дубоко важно и тешко изразиво: ток живота. Људи једноставно седе на клупи и гледају у лишће дрвећа кроз које се филтрира сунчева светлост, затим устану, обаве своје послове, па оду у кревет. Понекад разговарају, понекад читају. То је довољно.

И сада, кад живимо у свету где је тешко зауставити се чак и на секунду – немогуће је стајати, дисати или размишљати – испоставља се да је биоскоп постао уточиште за преоптерећени ум. Тамо, у пригушеном светлу биоскопских сала, човек још увек може пронаћи утеху. Барем привремено. Барем док траје ова представа која је почела пре 130 година.

(ГазетаRu; превео Ж. Никчевић)