УСТАШКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЗА ДЕЦУ – ЈАСТРЕБАРСКО УМИЉАТЕ ОЧИ ЗОРКЕ ДЕЛИЋ СКИБА

УСТАШКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЗА ДЕЦУ – ЈАСТРЕБАРСКО УМИЉАТЕ ОЧИ ЗОРКЕ ДЕЛИЋ СКИБА

Аутор: мср Огњен Каравовић, историчар

 

Једном приликом, први демократски председник Републике Хрватске, др Фрањо Туђман, изјавио је да …Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила нови еуропски поредак… Без обзира што ова изјава код свих жртава „тог политичког изразаˮ изазива, у најмању руку, опор утисак горчине, иста је и беспрекорно истинита и неспорна. Међутим, др Туђман је заборавио да напомене да је та самостална држава хрватског народа била и монструозни „домаћинˮ неколико десетина концентрационих логора смрти, од којих су многи у својим комплексима имали и специјална одељења за децу (Стара Градишка, Јасеновац, Лобоград, Горња Ријека). Према непотпуним подацима из 2015. године у, за људски ум, непојмљивим „индустријама смртиˮ поменутих усташких казамата, на најсвирепије начине уморено је између 23. 500 и 52. 238 малишана оба пола, до узраста од 15 година, доминантно српске православне, затим јеврејске и ромске етничко-националне и конфесионалне провенијенције. Укупно, од последица усташких злочина, у Независној Држави Хрватској страдало је преко 74. 000 малолетних лица са претходно описаним личним карактеристикама. У сагледавању размера учинка помахниталих геноцидних акција усташких крволока, пред којима су и сами италијански и немачки окупатори често остајали потпуно затечени, као вечни спомен на цивилизацијски срам, остала је и чињеница да је антифашистички свет изграђен после Другог светског рата, у великој мери заборавио на постојање концентрационог логора у насељу Јастребарско поред Загреба, чија јединственост се састојала у томе  да у поменутом казамату није било одраслих особа, већ да је исти био формиран искључиво за децу. Сличног примера у историји Другог светског рата не можемо да пронађемо нигде у свету. Историографија нас обавештава да је логор формиран 12. јула 1942. године. Састојао се из неколико целина, а да ли баш случајно или не, сегмент логора намењен за утамничење најмлађе деце и одојчади, углавном женског пола, налазио се под надзором часних сестара из конгрегације реда Светог Винка Паулског. Заправо, највећи ужаси и брутални покољи српске нејачи догодили су се, управо у поменутом сегменту концентрационог логора Јастребарско, на локацији и у просторијама дворца племићке породице Ердеди. На овом месту, уз неколико преживелих малолетних рођака била је утамничена и јунакиња, односно мученица усташког геноцида над Србима, али и хериона наше приче Зорка Делић, удата Скиба, шестогодишња заточеница евидентирана под бројем 97. Своју причу о сведочанству незапамћеним злочинима, које је и сама преживела, како су јој говорили „због њених умиљатих очију, које су расхладиле и убилачки пламен у срцима усташа“, а у којима је убијено или умрло 3. 336, углавном српских малишана, Зорка је испричала у неколико својих књига (Дјетињство моје украдено, Спасиле ме умиљате очи, Злочин под плаштом милосрђа и Били смо дјеца логораши), али и у десетинама јавних наступа на скуповима преживелих логорашких мученика, као и у гостовањима у различитим телевизијским емисијама. Међутим, Зоркина прича, истовремено је и исповест свих страдалих малишана из злочиначке НДХ, али то је и прича свих нас, њихових потомака, због чега нам није дозвољено да је заборавимо. Морамо да је памтимо и препричавамо, не само из разлога емпатије, још мање да бисмо у менталном погледу остали заробљени у вихору ужаса и смрти, већ да бисмо „излечилиˮ и сопствене ране „на душиˮ и разумели да народу који не памти, није дозвољено ни да буде упамћен. Због тога морамо да памтимо и Зорку Делић, колико и Милунку Савић, јер оне представљају два лица нашег идентитета, две слике наше прошлости. Уколико нас је историја нечему научила, онда би то знање било садржано у три постулата опстанка: да будућност имају они народи којима се деца рађају, који не негују осветничку, већ милосрдну свест и који памте своје жртве и победнике…

Мучна и грозоморна прича о концентрационом логору Јастребарско, почела је неколико месеци пре, у историографији, званично усвојеног датума занивања ове специфичне „усташке фабрике смрти и ужасаˮ. Наиме, у дворцу Ердеди, у самом ширем центру градића Јастребарско, још пре рата функционисао је својеврсни завод за незбринуту децу или „сиротиштеˮ, које се налазило под надзором Римокатоличке цркве и поменуте конгрегације. Међутим, неколико месеци након успостављања нацистичке марионетске креатуре од државе НДХ, „заводˮ је променио своју намену. Сада са присуством усташких власти, на спратовима старог и мемљивог дворца, била су смештена деца хрватске националности и римокатоличке конфесионалне провенијенције. У ратним околностима и сталним егзистенцијалним оскудицама, поменута деца, ипак су добијала адекватне услове смештаја и неге. Међутим, у подрумима здања налазили су се малишани, углавном женског пола, до пубертетског узраста, доминантно српске националне и православне конфесионалне провенијенције, уз неколико јеврејских и ромских девојчица. Услови њиховог живота у „заводуˮ били су далеко од било које хуманости и пристојности. Спавали су на земљаним или бетонским подовима, на тек спорадично распоређеним сноповима сламе, без „санитарног чвораˮ, са одсуством и најосновнијих мера здравствене и хигијенске заштите. Глад и оскудица прехрамбених намирница представљали су сталног пратиоца живота дискриминисане групе „ердедијевских малишанаˮ. Стопа смртности деце била је велика, а посебно је представљала резултат немилосрдне тортуре „часних сестараˮ које су биле задужене за бригу о унесрећеној деци. Поводи за предузимањем мера казни које су извођене методама физичког насиља, односно „премлаћивањемˮ, били су разноврсни и свакодневни. Услед одсуства хигијенских услова живота, деца су обављала своје физиолошке потребе свуда у комплексу, често у тим застрашујућим „подрумским спаваоницама и боравиштимаˮ и то на местима где су спавала, лежала или седела. Наведени податак био је један од основних повода за монструозна „бичевањаˮ, извођена „глоговим прутомˮ умоченим у слану, морску воду. Деца нису могла да користе своја имена и презимена, њихови идентитети били су поништени, а уместо имена по доласку у „заводˮ, добијали би, у почетку, плочицу од картонског папира или дрвета на којој би био исписан број. Само на тај број деца су имала дозволу да се „одазивајуˮ. Након извесног времена, промењен је материјал плочице са бројевима, па су деца добијала цифре исписане на „лименим плочицамаˮ. Разлог ове промене налази се у чињеници да би, до неухрањености изгладнела деца, „плочицеˮ направљене од органских или полуорганских материјала убрзо појела. У логору су перманентно „царевалеˮ различите комбинације тешких обољења и бројних масовних зараза, епидемиолошког карактера. Хрватски црвени крст и доброчинитељи из организације српског Оскара Шиндлера, односно „праведнице међу људима“, блаженог спомена, Дијане Обексер Будисављевић (спаситељке 12. 000 српских малишана из „чељустиˮ усташко-нацистичког „Молохаˮ), у Јастребарском су забележили неколико честих обољења код деце: дизентерију, дифтерију, „пегави тифусˮ, „стомачни тифусˮ, вашљивост, туберкулозу, општу телесну и физичко-менталну исцрпљеност, уз неизбежну потхрањеност организма.

„Надстојницаˮ или управитељка „заводаˮ била је часна сестра Ана Барта Пулхерија, иначе свастика усташког доглавника Милета Будака, упамћеног по злу чувеној „рецептуриˮ коначног решења за егзистенцију српског живља у НДХ (трећину побити, трећину протјерати и трећину покрстити). Њена заменица, економ дома, била је Марија Иновшек, часна сестра Грациоза, родом из Осијека, из кога је у Јастребарско дошла 1941. године. Грациоза је била задужена и за „вјерску наставу и преодгој дјецеˮ, као и за физичка кажњавања малишана. Страхотне методе које је користила дубоко су остале укорењене у туробном сећању и „менталном здрављуˮ хиљада заточених девојчица и дечака. Често би девојчицу, коју је желела да повреди или убије хватала за ногу или руку, да би је потом без равнотеже „вуклаˮ уз или низ степенице, при чему би лобања детета остајала трајно оштећена, након чега би његов нејаки организам умирао у најгорим мукама. Бестијалности сестре Грациозе и других редовница Светог Винка Паулског, највише би се очитовале у редовном пребијању деце у току „верске наставеˮ која је била организована у локалном римокатоличком храму Цркви Светог Паула. Наиме, одмах по доласку у јастребарске казамате, па и пре самог чина „покрштавањаˮ, сва православна и јеврејска деца била би подвргнута изузетно напорним, ригорозним часовима „веронаукеˮ које би организовала сестра Грациоза. Без обзира на узраст и „педагошку подобностˮ, сва деца имала су дужност, на првом месту, да „напаметˮ усвоје знања о историјату усташког покрета, као и „катекизамˮ римокатоличке вероисповести. Евентуални пропусти у процесу усвајања наведеног знања, сурово су кажњавани премлаћивањем деце или коришћењем „специјалне казнеˮ коју су присутне часне сестре и усташе изводиле под називом „крампусˮ. У локалном говору становника јастребарског подручја, реч „крампусˮ имала је значење „ђавоˮ. Сама казна састојала се у поступцима које ћемо сада покушати детаљније да опишемо. Како је „настава веронаукеˮ извођена у подрумским просторијама храма Светог Паула у Јастребарском од пет часова ујутро, у случају „тежег васпитног прекршајаˮ (рецимо поспаности код деце), часна сестра Грациоза наредила би казну „крампусˮ. Затим би сву децу (без разлике, да ли су учествовала у „прекршајуˮ или не) из подрумских просторија одводили у тавански простор и ту их на часак остављали у потпуном мраку. Након тога, усташки солдат који је имао задатак да непосредно изврши казну, пред престрављеном децом појављивао би се прерушен у костим „ђаволаˮ, са батеријском лампом, којом би осветљавао своје „демонски искежено лицеˮ у једној руци и тешким ланцем од гвожђа у другој руци. Потом би снажно „витлаоˮ тим ланцем насумице ударајући децу по њиховим маленим телима. Након наведеног премлаћивања, много деце би остајало „на месту усмрћеноˮ са смртним повредама и крварењима унутрашњих органа или разбијеним лобањама, а преживели би често били трајно осакаћени и са видљивим ожиљцима на телу, али и оним невидљивим у њиховим праведним и невиним душама. Једном приликом, у току извођења злочиначког „крампусаˮ, једна девојчица је успела да ухвати своје око у руку, које је јој било избијено када ју је у главу погодио гвоздени ланац. Поменуту девојчицу сестра Грациоза је одвела у кухињу и послужила јој чај, за који је рекла да ће од њега „вјечно заспатиˮ. Такође, остала су мучна сведочанства да су часне сестре тукле и присиљавале децу, посебно девојчице да непрестано одају поштовање и дивљење усташком поглавнику Анти Павелићу, НДХ, да певају усташке песме, али и да обављају послове послуживања сестринства и њихових „угледних гостијуˮ из реда усташких руководиоца, међу њима и Будака, који су логор у Јастребарском често посећивали. Међу тим милосрдним сестрама, поред Грациозе, истицала се и „милосрднаˮ сестра Божимира.

Усмрћену децу сахрањивао је градски гробар Фрањо Иловар, који је о укопима водио брижљиву евиденцију у својој бележници, а исту је историографија упамтила под називом Дневник Фрање Иловара. Поменути историјски артефакт, заправо не поседује тај, помало еуфемистички описан, „дневнички карактер“. Фрањо Иловар је водио своје личне статистичке белешке са повременим кратким наративним описом „послаˮ који је обављао за потребе система логора Јастребарско. Увидом у наведене записе, али и каснијим сведочењем Иловара пред истражним и правосудним органима Друге Југославије, непобитно је утврђена смрт преко 1. 000 дечака и девојчица, које је потом градски гробар сахрањивао ван градског гробља у масовним и необележеним јамама или гробним местима. Поменути начин сахрањивања српских дечијих жртава изричито су налагале часне сестре, у првом реду Пулхерија, јер су сматрале да српско-православним покојницима, па ни „шизматичкој дециˮ није место на званичном градском гробљу. Према сведочењу Иловара, надстојница логора, у „сумраку умаˮ, саветовала је градског гробара како да поступа са телима деце-мученика: …Њих треба даље у шуму, да им се мјесто не зна… Мртва дечија тела полагали би у киштре и неугледне сандуке, некада и по десетак посмртних остатака малишана у један неугледни сандук. Иловар није водио евиденцију из алтрустичких или хуманих разлога, који би се састојали у тежњи да постратним генерацијама, али и „неизбежнојˮ правди, остави непосредне доказе првог реда о ужасима и примерима геноцида над српском децом, који су се одвијали у јастребарским казаматима. Фрањо Иловар је записе уносио да би „по евидентираном учинкуˮ, односно у складу са бројем убијене или уморене, а потом сахрањене деце, код усташких власти и сестринства логора могао да наплати своја потраживања за обављене послове. Тако су записи остали веома штури и често описани само цртицама и рецкама, где су наведени знаци указивали на број сахрањене деце, неког, конкретног датума. „Дневникˮ је водио од 22. јула до почетка новембра 1942. године, а следећим речима и знацима описивао је детаље „учињеног послаˮ и захтева за новчану накнаду: …Примио на рачун копања гробова 10. 000 куна за 100 комада дјеце покопане… Један од последњих уноса односи се на број од 468 „комадаˮ укопане деце, на основу чега је, како је написао, Иловар зарадио 38. 456 куна. Рачуне које је подносио Иловар, својим потписом верификовала је часна сестра Гауденција. Усташка пропаганда бестијално је износила неистине о дешавањима и стању деце која су се налазила у систему казамата логора Јастребарско. Захваљујући преживелом детету-логорашу Драгоју Лукићу, потоњем председнику Удружења преживеле деце логораша Јастребарско, сазнали смо за размере дате пропаганде, која је тврдила да је Јастребарско уствари само прихватилиште за ратну сирочад у коме се о деци брину часне сестре. Готово истоветан наратив може се пронаћи и у историографији о Јастребарском у модерној и демократској Хрватској од 1990. године. Праву истину о поменутој пропаганди сазнајемо из редова каталога и пратећих материјала изложбе Били смо само дјеца, аутора Драгоја Лукића, организоване у Музеју жртва геноцида у Београду, пре неколико година: „…И управо онога јулског дана када је Фрањо Иловар сахранио 107 комада дјеце, лист „Нова Хрватскаˮ од 23. јула 1942. године, објавио је преко читаве странице репортажу у којој се између осталог каже: Дјеца која су ослобођена од партизанског ропства, опорављају се од претрпљених патњи на државном добру у Јастребарском. У недавним подухватима који су већ сада уродили великим успјесима, хрватске војничке постројбе у сурадњи са савезницима ослободиле су и спасиле, међу великим бројем живља, и многобројну дјецу. С подручја бојних дјелатности, она су упућена у привремене сабирне логоре, како не би били изложени погибељима огорчених борби. Међу онима које је хрватска војска ослободила партизанског ропства и насиља нашло се много дјеце која су у ропству партизана доведена у врло лоше стање. Пошто су дјеца била у великим скупинама, с тога је требало у најкраће вријеме дјецу из логора смјестити у дјечије домове и друга склоништа… Фрањо Иловар имао је дужност да сваког дана преузима мртву децу из свих локација логора, њихова тела „товариˮ на своју запрежну приколицу и да их потом преноси до места укопа. Иловар је посведочио да је једном приликом, када је дошао у подруме дворца Ердеди, како би преузео тела мученичке деце, на једној гомили затекао на десетине побацаних малишана. Пред тим призором, „убилачки надахнутаˮ часна сестра Пулхерија Барта, са великим заносом и страшћу изјавила је: Зар није красно?! Подсјећа ме на Исуса у бетлајемској пећини…

У делимично описаним страхотама Јастребарског могу се уочити и разлози за постојање различитих недоумица и непознаница, које ни вечито „поспанаˮ српска историографија, али и историјска наука у целини нису успеле до краја да осветле, иако су фактографски подаци о истој и те како добро познати. Поменули смо да је Фрањо Иловар обављао „пословеˮ у свим локацијама, односно у целокупном комплексу „системаˮ логора Јастребарско. Такође, увидом у историјску литератиру, али и публицистичко-периодичке радове, можемо да сазнамо како је логор Јастребарско „радиоˮ само месец дана, од јула до краја августа, тачније до 26. августа 1942. године, када су исти ослободили партизански борци из Четврте личке бригаде Народно-ослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије. О чему се ту заправо ради, односно у којим подацима можемо да пронађемо полуистините непознанице или недоречености. Наиме, све до окончања Битке на Козари у рано лето 1942. године, у логору Јастребарско, односно у „заводу за сирочадˮ у дворцу Ердеди, боравила су деца, углавном ратна сирочад, чије су родитеље, старатеље и родбину, усташке снаге убиле или интернирале у концентрационе кампове у периоду од лета 1941. године, па све до, најкасније, маја 1942. године. Након Битке на Козари и погрома над српским народом Поткозарја и ниске Босанке Крајине, преживело је, а потом и заточено на десетине хиљада српских малишана. Део поменуте деце, који је преживео тортуре и „усиљене маршевеˮ до концентрационих логора Јасеновац и Стара Градишка, усташке власти су интернирали у логоре за децу, између осталих и у Јастребарско. Наведену децу, усташке власти су намеравале да „преваспитајуˮ у духу хрватске националне и римокатоличке конфесионалне свести са израженим проусташким политичким опредељењима. Преко Загреба и Дома за глухонијеме (као првобитне станице), у коме су над малишанима предузимане најосновније мере здравствене заштите, сточним вагонима „допремљеноˮ је у Јатребарско у току јула 1942. године неколико српских дечака и девојчица (поуздан број није познат). Тада се, заправо, догодио најинтензивнији „приливˮ малених и недужних заточеника у Јастребарском. Лично, Анте Павелић je издао наредбу да се у Јастребарском формира концентрациони логор за децу под надзором усташа и часних сестара, а са службеним називом Сабиралиште за дјецу. Дакле, формалан почетак рада „Сабиралиштаˮ, заиста можемо да датујемо у јул 1942. године, али сасвим је јасно да је логор постојао и пре наведеног периода. Сва пристигла деца била су распоређена на четири (не на три, како тврди историографија) локације логора у Јастребарском. Прва и најпознатија локација налазила се на потезу градског гробља, у близини железничке пруге и станице у Јастребарском и то у напуштеним баракама, заправо зградама економата фрањевачког самостана Свете Марије, које је раније користила италијанска окупациона војска. Овде су смештена деца, углавном мушког пола, старијег малолетничког узраста (од 10 до 14 или 15 година живота). По доласку, дечаци су добијали усташке униформе, након чега би почињали „мученички даниˮ њиховог преваспитања у заточнике усташке идеологије. Посебну окрутност у опхођењу према деци показивала је часна сестра Мерцедес, односно Ана Пушник, иначе пореклом из Словеније. Најпознатија и свакако најужаснија метода мучења дечака и то мучења са смртним исходом, састојала се у поступку у коме би децу доведену на место егзекуције убијала ударцима пијуком или мотиком у главу. На тај начин, часна сестра Мерцедес убила је на десетине српских дечака. Друга локација логора налазила се у самом, тада фрањевачком, данас цистерцитском самостану Свете Марије у градском центру Јастребарског, неколико стотина метара од прве локације логора. На овој локацији била су смештена остала деца старијег узраста, углавном женског пола. Трећа локација налазила се у већ описаном амбијенту мемљивог дворца грофова Ердеди, где су била заточени најмлађи малишани, углавном женског пола, узраста од одојчади до десете године живота. Све до седамдесетих година прошлог века за историографију и ширу јавност била је непозната четврта локација логора, која се налазилау насељу Река, удаљеном око три километара од Јастребарског. На овој локацији било је смештено око 2. 000 српских дечака.

Након извршења диверзантског задатка запоседања и уништења жандармеријске и железничке станице и пруге у Јастребарском, партизански борци из Четврте личке бригаде Народно-ослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије, под командом Николе Видовића и Милета Тркуље, 26. августа 1942. године привремено су ослободили делове града. После случајне дојаве локалног грађанина да се у баракама поменуте прве локације Логора налази заточено близу 1. 000 српских дечака, партизани су самоиницијативно ослободили дати сегмент логорског комплекса, при чему су на слободне територије у Лику и на Кордун повели преко 700 одушевљених и исцрпљених малишана. Око 200 најболеснијих дечака, који нису могли да се крећу, остало је заробљено. Међу ослобођеним заточеницима, многи борци препознали су и сопствену децу за коју су до тада мислили да су усмрћена у бестијалним геноцидним акцијама помахниталих усташких крволока у претходним периодима. Наведени догађај био је и тема преписке између Тита и совјетске владе, при чему је врховни командант партизанског покрета отпора, заборавио да помене да су ослобођена деца била жртве усташког погрома у НДХ. У датој преписци, Тито је крволоке идентификовао као „фашистичке и окупационе злочинцеˮ. Из наведеног разлога, поменути датум из последњих дана августа 1942. године, историографија и наука у целини, детерминисали су као прецизно време окончања „радаˮ логора за децу у Јастребарском. Из стотина сведочења преживеле деце-логорских заточеника, на основу исказа заробљених усташа и појединих часних сестара после завршетка Другог светског рата, увидом у импозантну архивску грађу насталу у раду „администрацијеˮ логора, али и делатношћу организације Дијане Будисављевић, као и на основу других материјалних доказа (анализом „Дневника Фрање Иловараˮ, нпр.), потпуно је јасно да је усташки казамат у Јастребарском функционисао све до краја постојања злочиначке НДХ. Међутим, тачно је да су се услови боравка деце у локацијама логора знатно „побољшалиˮ после августа 1942. године и партизанске акције. Вероватно из разлога потенцијалне могућности новог „напада на Јастребарскоˮ и исцрпнијих сазнања о злочинима које су починили, усташке власти ублажиле су методе третмана над заточеном српском децом, посебно у сегменту масовних покоља и појединачних убистава српске нејачи. Други разлог, промене у „радуˮ логорских чувара и надзорника и њиховог опхођења према деци, можда лежи и у потреби успешне реализације првобитних циљева формирања логора за децу, и то не само у Јастребарском. Од 1944. године, стотине српских дечака и девојчица, за које су часне сестре и усташки чувари проценили да је у „радуˮ са њима достигнут пожељан степен њиховог „преваспитањаˮ и брисања претходног, „српскогˮ идентитета, било је предато на усвајање хрватским породицама у другим местима, нарочито у Загребу и то често баш у породице усташких официра и политичара. На тај начин, превасходни циљ стварања „широких биолошких основаˮ за увећање „социолошких капацитетаˮ популације хрватског националног и римокатоличког конфесионалног идентитета, био је макар делимично успешно реализован. За то време, деца у логору су живела у сличним хигијенским и егзистенцијалним условима, као и пре акције партизанске бригаде. Тортура и присилни физички рад на економијама самостана и дворца Ердеди, уз наставак „преодгојаˮ српске деце у својеврсне „усташке јаничареˮ, подразумевали су се у свакодневици живота недужних малишана у комлексу казамата Јастребарско. Општа оскудица у исхрани надомештана је издашном хуманитарном помоћи, обезбеђиваном од стране Црвеног крста, личним залагањем Татјане Маринић и организације Дијане Будисављевић, али и од бројних хуманитарних друштава из целе Европе. Наиме, усташке власти и часне сестре достављале су фотографије стотина унесрећених и потпуно изнурених дечака и девојчица бројним новинским редакцијама најпознатијих европских штампаних медија. У поменутим дописима, усташке власти и часне сестре наводиле су да су дате фотографије доказ опхођења партизанских снага према хрватској деци и младежи, те да су само захваљујући усташкој држави и добротворној мисији Римокатоличке цркве, наведена деца „спасенаˮ од сигурне смрти. На основу ових лажних информација допремана је хуманитарна помоћ у прехрамбеним намирницама, хигијенским и санитарним средствима. Међутим, највећи део дате помоћи усташке власти и часне сестре злоупотребљавали су за своје личне потребе или су исту достављале неколицини римокатоличких самостана у Западној Херцеговини. На описани начин, најмању корист од дате помоћи имали су заточени малишани.

Поменули смо недовољно научно истражене мотиве и разлоге због којих су усташке власти предузеле бестијални геноцид над српским народом у НДХ 1941. године. Бројне историјске и социолошко-теоријске студије, путем резултата својих анализа несумњиво су потврдиле да су се мотиви погрома налазили у намерема усташких власти да, у име реализације „хрватске политике историјског и државног праваˮ трајно униште и пониште „биолошко-физичкуˮ егзистенцију српског националног идентитета и популације истог на просторима злочиначке НДХ. Слично намерама нацистичких злочинаца у њиховој политици „коначног решења јеврејског питања у Европиˮ, усташке власти су путем масовних убистава припадника српске популације, дату политику покашали да реализују. Међутим, остаје питање због чега су у животу остављали српску децу, коју би претходно отимали из наручја њихових уморених родитеља, а потом смештали у монструозне концентрационе казамате, па између осталих и у Јастребарско. Да ли се разлози помањкања свести усташких крволока очитованих у размерама и методама предузиманих страхота у геноциду над Србима могу објаснити само присуством садистичких елемената у духовном карактеру самог усташког покрета или у пукој спремности да своје мрачне планове изврше на „најефикаснији начинˮ? Уствари, можда би разлоге недоумица могли да поставимо на платформу „инверзијеˮ наведених питања! Да ли су, поред бестијалног карактера, ти нелогични масовни злочини предузимани, управо како би усташке власти на најлакши начин могли да дођу до српске деце. Дакле, поред „социо-патолошкихˮ узрока избијања геноцида над Србима, да ли се разлози реализације истог налазе и у „чисто прагматичним политичко-идеолошким потребамаˮ монструозне НДХ? Једном када би физички уклонили биолошки најпродуктивнији и најрепродуктивнији, радно способни део српског становништва, односно сегмент „одрасле популацијеˮ српског етничког и духовног колективитета, усташким злочинцима био би потпуно „отворен путˮ да, без „родитељског ауторитетаˮ над децом, у ментални склоп потомака ликвидираних, уграде свеобухватну, друштвено прихватљиву хрватску националну, римокатоличку конфесионалну и усташко-идеолошку и политичку свест, односно да претходно, неповратно пониште и сваки траг српског националног и православног духовног идентитета у профилима њихових личности. Најбољи доказ поменутој тези можемо да пронађемо у суморној судбини заточенице дечјег логора у Јастребарском, али и хероине наше приче, даме блаженог спомена, Зорке Делић Скиба. Зоркино сведочење о ужасима које је заједно са хиљадама других малишана и сама преживела у казаматима Јастребарског, нимало се не разликују од десетина испричаних судбина других дечака и девојчица, логораша и њених сапатника, од којих су неки, захваљујући Божијем провиђењу, иако у озбиљним животним годинама, и даље са нама. И даље сведоче, и даље причају, никада до краја и никада довољно испричане приче. Ово је Зоркина прича:

Зорка је рођена у селу Крухари, недалеко од Санског Моста, у данашњој Босни и Херцеговини, тада у Краљевини Југославији, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Њени родитељи Драго и Драгица (рођена Праћа) били су имућни трговци и пољопривредници који су припадали бројној и угледној српској породици Делић. До напада на Краљевину Југославију у Другом светском рату, Зорка је имала срећно детињство у великој породичној заједници, у којој су поред њених родитеља и четворо браће и сестара, живели и њен стриц (његова супруга је преминула приликом порођаја неколико година пре Другог светског рата) и четворо браће и сестара од стрица. Први злокобан сусрет Зорке и њене породице са зверским намерама нове усташке власти догодио се на свечаном ручку који су Делићи организовали у поводу породичне крсне славе на Ђурђевдан 1941. године. Усташки солдати, углавном хрватске и муслиманске комшије и познаници, на тај свечани дан упали су у Зоркину кућу и уз претње да ће „… то бити последњи Ђурђевдан који ће Делићи дочекати…ˮ девастирали су покућство и намештај, а потом и прекинули славску гозбу. Месец дана касније, уз лажни изговор да ће бити пресељени у Трећи рајх на принудан рад, ухапшени су Зоркини отац и стриц, а потом и утамничени у подруме старе школске зграде у Санском Мосту. У заточеништву су били подвргнути страховитим мучењима које су над њима спроводиле прве комшије из Крухара, попут припадника усташког покрета, иначе комшије хрватске националности, Дина Вранића. Вероватно 30. јула, отац и стриц Зорке Делић брутално су убијени, да би потом њихова измрцварена тела била бачена у масовну гробницу у Шушњару, делу Санског Моста, где се данас налази спомен-подручје и меморијални центар пострадалих 5. 500 Срба и 50 Јевреја који су убијени у усташком масовном покољу 2. августа 1941. године. Само неколико дана касније, управо тог црног 2. августа, негде после 5 часова ујутро, усташе предвођене Омером Алагићем, званим Омерица, иначе најамним радником на имању породице Делић (чију је фамилију Зоркин отац материјално издржавао, а који је и живео код Делића), ушли су у село Крухари и убрзо почели да врше тортуру над српским становницима села, уз неизбежну пљачку покретне имовине и спаљивање њихових домова и непокретности. Када је поменуту групу злочинаца приметила мајка Драгица, Зорку и њене сестре, браће и рођаке одвела је у заклон у оближње поље кукуруза, а сама је покушала да спаси 18 заточених рођака из породице Делић, које су усташе затвориле у породичну шталу, а исту потом запалили. Приликом покушаја спасавања, лично Омерица је наочиглед престрављене деце, која су све то посматрала из заклона у кукурузу, убио Зоркину мајку пуцњем из пушке у главу, да би се након тога запаљена штала, у којој су већ пострадали бројни рођаци породице Делић, у пламену сручила на мртво тело Зоркине мајке. Призори мајчине смрти и пламена које је захватило тело исте, пратили су Зорку све до 1950. године, јер је сцене ужаса из ноћи у ноћ у тминама својих кошмара непрекидно проживљавала. Након неуспешне потраге за одбеглом децом, када је помињани Дино Вранић чак и пуцао на малишане Делића, најмлађи Зоркин брат, Јовица који је имао свега девет месеци, преминуо је, док су се остала деца, између 5. и 8. августа, предата усташким властима. Њих осморо, у пратњи очеве рођаке Марије Мајкић (којој су усташе побиле око 80 чланова уже и шире породице на Шушњару 2. августа), одведени су код локалног римокатоличког жупника, где су без посебних обреда, „преведениˮ у римокатоличку вероисповест. Све до априла 1942. године, петоро деце Делића (најстарија сестра Невенка и брат од стрица Петар, придружили су се партизанском покрету отпора), живели су код Дина Вранића у статусу кућне послуге и шталских радника, где су углавном бринули о имовини и домаћим животињама које је Вранић опљачкао са имања Делића.

На основу наредби поглавника Анте Павелића, усташке власти су средином априла 1942. године, њих петоро, укључујући и Зорку, заједно са стотинама друге српске сирочади и нејачи, у сточним вагонима превезли прво у Јасеновац. У потпуно страној средини и суморном амбијенту, близу вагона којима су „допремљениˮ, а након исцрпљујућег пута који је трајао три дана, наредних пет до седам дана деца су била задржана на локалној пољани без хране и питке воде. Након доласка, старији дечаци имали су дужност да сточни вагон „очистеˮ од фекалија, као и да из њега „избаце тела десетине малишана који пут нису преживели. У том подухвату учествовао је и Зоркин старији брат Драшко, који је мртва тела деце бацао у оближњу Саву. Како у логору није било места за нове заточенике, чак ни „транзитнеˮ, деца су углавном боравила на „отвореном пољуˮ поред реке или би спавали у вагону у коме су дошли у Јасеновац. Усташе су их терале да воду пију из оближњих мочвара које су биле препуне лешева уморених логораша, а Зорка и многи други унесрећени малишани, упамтили су да су у тој води били присутни неидентификовани црви „црвене бојеˮ. Зорка и њени рођаци нису пили ту воду, већ им је Драшко, кришом, ноћу, у одбаченим отпацима и празним конзервама хране за усташе, доносио воду из Саве. Потпуно изнурени, уплашени и на ивици између живота и смрти, деца су потом угурана поново у исте вагоне, након чега су наставили пут за Загреб. У Загребу су предати службама Црвеног крста у Дому за глухонијеме, који је тада служио за пружање основне хигијенске и здравствене неге. Сналажљивошћу њеног брата Драшка, након готово десет дана, деца су ту први пут добила обед, који се састојао из једног тањира извесне каше, која је подељена на пет делова. Пре тога, предузете су мере основне хигијенско-здравствене заштите над децом у „борбиˮ против вашљивости. Након једнодневног боравка у Дому, деца су поново упућена у вагоне и „отпремљенаˮ у Јастребарско. Одмах по доласку у логор, Зоркина два старија брата смештена су у прву локацију логора, док је она у друштву две сестре (две године старије сестре од стрица Славке и две године млађе сестре Раде), смештена у подруме дворца грофова Ердеди. Сви су добили бројеве утиснуте на плочице које су морали да носе око врата, уз претњу да од момента „евиденцијеˮ имају дужност да се на прозивкама, као и у другим приликама „одазивајуˮ искључиво на помен добијеног броја. „Ново имеˮ Зорке Делић било је 97, њена сестра Рада добила је број 98, а Славка 48. Многе ужасе које је Зорка преживела у Јастребарском, памтила је до краја живота, а одређене појединости, које евентуално није упамтила или није разумела из позиција свести шестогодишњег недужног детета, сазнала је путем сведочења својих старијих рођака или других заточеника у усташком казамату, после Другог светског рата. Из разлога што су једном заспале у току „верске наставеˮ, часна сестра Грациоза и усташки надзорници наредили су спровођење казне „крампусˮ. Након свршетка монструзног кажњавања, Зорка и њене сестре нису биле озбиљније физички повређене, што је код Грациозе изазвало бес. Часна сестра наредила је Славки да Зорку придржава за руке. Зорка је претходно била принуђена да се савије у стомаку преко мале клупе, чиме је доступним учинила своју голу кожу позадинског дела тела како би могла бити бичевана. Грациоза је потом узела прут намочен у слану воду и уз речи … да ће Зорка добити ударце глоговим прутом у броју који се налазио исписан на плочици… коју је носила око свог маленог врата, почела је дивљачки да бичује недужно дете. Након педесетак удараца, када је Зорка већ била у потпуној несвесности, Славка је молећиво упитала Грациозу: Због чега је још бијете, па зар не видите да је она мртва?. Грациозин одговор био је: У реду, склоните је и баците на хрпу (мртве деце – примедба аутора), али зашто ти плачеш? На одговор да је Зорка њена сестра од стрица, Грациоза „се сложилаˮ да ће сада Славка бити кажњена на исти начин. Славка је добила 48 удараца.

Заједно са десетинама мртвих малишана, Зоркино обамрло тело је до масовне гробнице у близини градског гробља, у својим запрежним колицима превезао Фрањо Иловар. Зорка ни сама није знала како је преживела овај ужасни злочин. Међутим, остала је претпоставка да је услед чињенице да је у приколици лежала испод других тела, Зорки био доступан, условно речено свеж ваздух који је допирао из размакнутих дрвених летви којима је било обложено дно колица. Када је Иловар почео да „убацујеˮ мртва тела уморене деце у јаму, Зорка (која је у приколици лежала на самом дну), сада је „баченаˮ на површину, односно преко других тела. Изненада је дошла до свести када је земља са лопате Фрање Иловара доспела у предео њеног лица. Својим рукицама почела је да разгрће земљу са лица и долази до даха, што је уплашило гробара Иловара и натерало га у безглави бег. Неколико сати Зорка је мукотрпно покушавала да изађе из масовне горбнице, што јој је на крају и пошло за руком. Остала је жива, а сцене „изласка из гробаˮ пратиле су је све до 1979. године, када је први пут након Другог светског рата боравила у Јастребарском. Међутим, ни та чињеница није Зорку могла припремити на нови грозоморан злочин који ће бити извршен над њом и неколицином других дечака и девојчица. Након „спасења из гробаˮ, Зорку је приметио усташки чувар Славко Дасовић. У једном тренутку Зорка је чула команду изговорену на немачком језику: Рекс, бандит. У следећем моменту поред ње се „створиоˮ пас расе немачког овчара, који је био дресиран да на поменуту команду онеспособи, а потом и растргне дете које би се нашло „на метиˮ усташког чувара. У задњем тренутку, чувар је издао команду опозива, па је пас одступио не повредивши Зорку, а она се ускоро нашла пред човеком у униформи црне боје који ју је оптужио да је покушала да побегне из логора. Дасовић је потом Зорку вратио у дворац и предао је у руке часне сестре Пулхерије, уз речи које је Зорка добро упамтила: … Ова мала је покушала да бјежи, ја сам је ухватио, а сада јој Ви судите… Одговор Пулхерије био је страствено злосудан: Ах, па зна се која је казна за бандите који покушају умакнути… Зорка је изведена у двориште и то у групи неколицине малишана оба пола, који су ту доведени из сличних или непостојећих разлога. Њена сестра добила је задатак да чврсто задржи Зоркину главу повијену „у назадˮ, како би њен врат био што више доступан и истакнут. У другим приликама, односно у ситуацијама када су на исти начин „кажњавана остала децаˮ, Славкин задатак обављала је Грациоза. Часна сестра би, дакле држала главе деце на описани начин. Пред „строј малених кажњеникаˮ, пореданих у врсту, иступио је усташки егзекутор Петар Ловрин, који је за ликвидације деце користио дугачки и танки нож, наоштрен са обе стране. Ловрин је децу убијао тако што би их ножем убадао у гркљан, након чега би оштрицу провлачио све до задњег дела врата иза вратних пршљенова, да би потом нож повлачио натраг, „према себиˮ. Грациоза је држала осталу децу на начин који смо већ описали и уморени малишани падали су редом, један за другим. Место злочина било је прекривено крвљу невине деце. Када је дошао до Зорке, крвави нож је упутио у правац њеног гркљана, исти пробио, а потом застао. Тада је нагло повукао нож натраг и одступио од Зорке. Крв је „бризнулаˮ из Зоркиног врата. Зорка и њена рођака рукама су покушавали да зауставе обилно крварење, након чега се малена хериона наше приче поново онесвестила. Вероватно је та околност и спасила њен мученички живот. Грациоза и друге часне сестре указале су помоћ Зорки и превиле њену рану на врату. Ожиљак од клања, Зорка је носила на свом врату до краја живота, мада је исти дуго година била принуђена да прикрива одређеним одевним предметом. Такође, њене гласне жице биле су у многоме оштећене, а усташко клање проузроковало је код Зорке и неке друге трајне здравствене тегобе. Од тренутка када је усташа приступио Зорки са намером да је закоље, девојчица је Ловрина гледала право у очи. Много година после рата, када је смогла снаге да о овим ужасима проговори са, такође преживелом, сестром од стрица Славком, упитала је рођаку, како је било могуће да преживи поменути покољ, због чега је усташа у датом моменту застао? Славка је дала одговор: …Ти си усташу гледала својим умиљатим очима, право у његове очи, нежно и упитно – шта сам ти скривила, од чега је Ловрин устукнуо… Поменимо и то да је Ловрин, кољач деце из Јастребарског, у „логор за нејачˮ дошао из села Урије поред Приједора у Босанској Крајини, дакле из Зоркиног завичајног краја. У логор је дошао као „бешчашћем прослављениˮ убица стотина српских становника из Поткозарја. Учествовао је у масовним покољима у српским насељима из непосредног окружења његовог родног села. Убијао је своје комшије и познанике, што је у судском поступку после рата непобитно доказано. Говорило се да је српској деци лично „вадио очиˮ, међутим за дату тврдњу није било поузданих доказа. Осуђен је на вишегодишњу казну затвора, коју је служио до почетка шездесетих година прошлог века, када је у одређеној „јубиларној колективној амнестијиˮ, организованој од стране комунистичких власти, али и из разлога „доброг владањаˮ на робији, пуштен на слободу. Након стицања слободе, Ловрин се вратио у своје родно место, где је мирно и повучено живео још неколико деценија, када је и умро. Долазио је чак и у куће својих преживелих жртава, српских комшија из суседних села и учествовао је, сасвим неометано, у социјалном животу своје заједнице. Упркос непобитним сазнањима у вези са активностима овог усташког злочинца у Другом светском рату, о којима се кришом разговарало у кућама српских домаћина, Петру Ловрину нико никада није, ни у приватној, нити у јавној комуникацији, упутио било коју замерку?!

Од почетка 1944. године, усташки званичници, официри, војници, али и остали грађани, посебно из већих градских насеља, попут Загреба, почели су да усвајају децу из логора Јастребарско. Једноставно, долазили би по њих и одводили их у своје домове, где су малишани добијали нови идентитет, исправе и измишљену, али „прикладнуˮ причу о сопственој прошлости. Негде у другој половини 1944. године, у логор је дошао Славко Дасовић, некадашњи чувар, а у том периоду виши усташки часник (био је то човек који је малену Зорку вратио у логор након њеног, а већ описаног „изласка из гробаˮ). Желео је да усвоји мушко дете. Међутим, Пулхерија му је објаснила да у датом тренутку „немају мушке деце на располагању за посвајањеˮ, а како Дасовић није био заинтересован да са собом поведе женско дете, окренуо се према свом возилу у намери да се врати у Загреб, где је и живео. Из постројене врсте изненада је иступила, тада већ осмогодишња Зорка, пришла усташи, ухвативши га за руку, да би га у следећем моменту молећиво упитала: Поведи ме са собом, бићу ти добра. Славко Дасовић је упитао Зорку како гласи њено име, а њен одговор је био: Зовем се 97!. У присуству Зорке, Пулхерија је дала објашњење да би било заиста згодно да се усташа одлучи на усвајање „девојчице 97ˮ, из разлога што се она више не сећа свог личног идентитета, али ни прошлости. Уз наведено, напоменула је да је девојчицино име заправо Зорка Делић и да је рођена у Крухарима поред Санског Моста, али без поузданих података о датуму њеног доласка на свет. Поменути разговор био је веома значајан за Зорку, јер је девојчица тада први пут након две године чула, али и упамтила основне податке о свом идентитету. Славко Дасовић је одлучио да усвоји Зорку, коју је повео на пут према Загребу. Првих неколико дана Зорка је живела у загребачком стану који је био коришћен од стране Славка и његове пријатељице Марије Чоп, припаднице усташког покрета из Сарајева. Из разлога што Марија Чоп није желела да води рачуна о потребама малене Зорке, Славко је девојчицу предао на старање својој рођеној сестри, шездесетогодишњој Јелки Дасовић, која је такође живела у Загребу у Гајевој улици, број 18. Зорка је ускоро и званично преведена у римокатоличку вероисповест, а церемонијални обред „покрштавањаˮ, обављен је у загребачкој катедрали од стране надбискупа Алојзија Степинца. Зорка је добила нови идентитет. Њено ново име било је Марија Дасовић, …рођена од оца Славка…, а као и у случајевима усвајања друге српске сирочади, за датум њеног рођења одређен је 10. април 1938. године, односно дан оснивања злочиначке НДХ. Иначе, сва усвојена деца, код којих обично није био познат тачан датум рођења, добијала су 10. април, за „свој нови рођенданˮ. До ослобођења Загреба, у мају 1945. године, Зорка је похађала верску римокатоличку школу припремајући се за позив часне сестре, а након пропасти НДХ, уписана је у редовну секуларну основну школу. На суђењу за ратне злочине, организованом после рата, Славко Дасовић је ослобођен оптужби, услед недостатака у доказима тужилаштва, али и уз помоћ сведочења мале Зорке-Марије. Наиме, девојчицу су извели пред суд, где су јој судске власти поставили питање у вези са карактером и понашањем Славка Дасовића. Одговори преплашеног, истрауматизованог детета, састојали су се у тврдњама да је Славко „њен други тата, који ју је спасио од смрти у логоруˮ. Након пуштања на слободу, Славко је емигрирао у Сједињене Америчке Државе, где је живео до 1982. године, када се као осамдесетпетогодишњи старац и у тешком здравственом стању вратио у Загреб. Зорка је Славка тада видела први пут након његовог одласка из земље. Сусрет се одиграо у загребачкој болници поред „Славкове самртне постељеˮ. Све што је њен „други татаˮ имао да каже својој усвојеној ћерки састојало се у речима у којима је некадашњи усташа изразио своје разочарење, због неуспеха у Зоркином преваспитавању у „добру католкињу и Хрватицуˮ. После Славкове смрти, Зорка је дошла у посед непосредних доказа, односно ратног досијеа Славка Дасовића, из кога је сазнала да је њен усвојитељ након пораза Аустроугарске у Првом светском рату први пут емигрирао у САД, јер је као бивши ратник Двојне монархије, који се борио у Мачви против Српске краљевске војске, одбио да се „потчиниˮ новим властима прве заједничке државе Јужних Словена. Даље, Зорка је сазнала да се 1929. године Славко вратио у Европу да би се придружио покрету Анте Павелића, али најважније сазнање састојало се у чињеници да је њен „други отацˮ био припадник усташких злочиначких војних јединица које су у августу 1941. године починиле покољ над српским народом у Санском Мосту и његовој околини. После четрдесет година Зорка је дошла до последњег сегмента сазнања о ужасној судбини коју је преживела. Зоркин посвојитељ био је злочинац који је лично учествовао у ликвидацији њене породице.

Према сопственом сведочењу Зорка је првих година свог живота у Загребу имала „двоструки идентитетˮ. Дању је била Марија Дасовић, усвојена ћерка тете Јелке, ћутљива, повучена, плаховита девојчица, без способности за топлу реч, љубав, осећај припадности, али истовремено и личност која је приљежно морала да обавља дужност узорне римокатолкиње и Хрватице, док би ноћи „проводила под идентитетом Зорке Делићˮ, будећи се из кошмара, пред призорима мајке у пламену и окружена мртвом децом у гробу. У школи је увек седела сама у последњим клупама и са великом дистанцом према осталим школским колегама. До извесне промене дошло је 1950. године када је упознала школску другарицу, српске националности, пореклом из Окучана. Управо поменуте године, Зорка је одлучила да летњи распуст проведе са породицом своје пријатељице у селу поред Окучана у Западној Славонији. Након доласка у Окучане, сасвим случајно, угледала је саобраћајни путоказ на коме су стајале написане речи: Сански Мост. Зорка до тада није била сигурна да ли уопште и постоји место под тим називом, али је у том тренутку и у стању потпуног шока, изненада одлучила да отпутује у Сански Мост. У пратњи оца своје другарице, посетила је Сански Мост и успела да ступи у контакт са појединим преживелим рођацима, као што је био њен брат од стрица Петар, који је баш тог лета градио нову кућу на локацији имања Делића у Крухарима. Када је Зорка угледала рушевине свог дома и поље кукуруза у близини куће, у менталном погледу суочила се са својим болним успоменама и од тада, према сопственом признању више никада није сањала мртву мајку. Ускоро је дошло до сусрета између Зорке и њених преживелих сестара Невенке и Славке. Славка је живела у Сарајеву, а Невенка је након рата свој дом пронашла у Никшићу, у Црној Гори. Комуникацију и сусрет између сестара обезбедила је организација Дијане Будисављевић. Ускоро, од сестре Невенке, Зорка је сазнала и за околност под којом је страдао и злочинац Омерица. Наиме, након ослобођења Санског Моста, Омер Алагић је заробљен, а право да над њим изврши смртну казну због учињених злочина, добила је управо Невенка Делић. Казна је извршена једним пуцњем из револвера у чело злочинца који је у том тренутку, на коленима, молио за „поштедуˮ његовог бедног живота. Крајем педесетих година Зорка је ступила у брак са Влајком Скибом, некадашњим партизанским комесаром, потоњим професором књижевности и управником гимназије у Мостару. Зорка је успешно реализовала студије математике и физике и касније је била запослена као професор поменутих наука у мостарској гимназији. Зорка и Влајко у браку су добили двоје деце, сина и ћерку и све до 1992. године, породица Скиба живела је у Мостару. Са њима је у породичној заједници живела и Јелка Дасовић, све до њене смрти у 92. години живота 1980. године. Услед избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини, породица Скиба била је принуђена да уточиште пронађе у Оштрој Луци, у близини Приједора на територији Републике Српске, где је Зорка живела све до своје смрти 4. јуна 2015. године.

За разлику од Зорке, бројни преживели малишани-логораши, нису доживели ни овај минимални ужитак у животу да спознају истину о свом пореклу и трагичној судбини. Хиљаде дечака и девојчица остали су заробљени у „оковимаˮ помањкања свести и знања о сопственом идентитету. Један од јавности познатих примера те ужасне судбине је и случај чувене загребачке глумице Божидарке Фрајт. Зоркина млађа сестра Рада преживела је рат и одрасла у Немачкој у породичној заједници нацистичког официра Вирта, њеног усвојитеља и никада није желела да ступи у комуникацију са осталим члановима своје породице у Југославији, па ни са Зорком. Рада је имала нови идентитет, како лични, тако и колективно-духовни и једноставно није желела да поклони поверење доказима које су пред њу износили преживели чланови породице Делић о њеном стварном пореклу и догађајима из најранијег детињства које је провела у Крухарима, али и у концентрационим логорима. Од 1979. године, када је на позив СУБНОР Југославије одржала потресно предавање о сопственој судбини у Јастребарском и ужасима које су деца проживљавала у логору, Зорка је предано радила на подизању свести у јавности о чињеницама и карактеру геноцида у злочиначкој НДХ. Наравно, приликом предавања у Јастребарском 1979. године, Зорка је помињала и улогу часних сестара у злочинима почињеним у логору, што је можда и био разлог због чега је то био први и последњи скуп организован истим или сличним поводом у овом хрватском градићу. Сусрет са Јастребарским и маленом клупицом која се још увек (након 37 година) налазила на истом месту, у подруму локалног римокатоличког храма Цркве Светог Паула, где је Зорка била бичевана од стране часне сестре Грациозе, био је „лековитˮ за Зоркино психолошко стање, јер се и овде суочила са болним успоменама на злочин почињен над њом, њеним рођацима и другим српским малишанима. После боравка у Јастребарском, Зорки више никада у снове „нису долазилиˮ кошмарни призори њеног „бега из гробаˮ. Како је и сама говорила, живела је срећним животом у кругу насмејане и успешне породице, која је код ње успела наново да пробуди давно „затученаˮ осећања љубави и емпатије. Остало је још да и у срцима свих нас, ми сами пронађемо тренутак сете над судбином невиних малишана у лудилу геноцида у злочиначкој НДХ, али и осећај милосрђа и праштања за оне који су злочин починили или га данас негирају. Нека је вечна слава и спокој душама невине и невино пострадале деце свих народности и верских припадности у безумљу Другог светског рата на просторима злочиначке НДХ. Нека успомена на живот и умиљате очи Зорке Делић Скиба буде подсетник на тај још увек недостижни аманет остављен будућим поколењима.