„Ушао мајмун у тенак“: Душан Ковачевић о моћним стогодишњацима који уништавају цивилизацију

Двадесетак људи из разних центара моћи држе планету у шаци и могу да је здробе, а од њих 20, 15 их има преко сто година. Не воде рачуна о младима јер ће живети још две или три године и понашају се као на свадби кад пијани кум пуца из пиштоља. Ситуација личи на сцену из филма „Андерграунд“ – „ушао мајмун у тенак“, сматра Душан Ковачевић.

Рат је нешто што се на овим просторима догађа тако често и тако страшно, и зато сам и рекао да је рат пето годишње доба код нас, сматра академик Душан Ковачевић, лауреат награде „Александар Лифка“ за животно дело.

Ковачевић додаје да су Срби народ који у једном веку преживи три балканска рата – Први, Други и „овај последњи деведесетих година“, два светска рата и на све то једно бомбардовање такозваних савезника крајем деведесетих.

„Шест пута смо разарани, бомбардовани, уништавани, свака генерација је прошла кроз ужасе рата. Не знам на који начин смо то преживели ментално и физички и мислим да се та прича претвара у један генетски код“, каже Ковачевић за „Орбиту културе“.

„Ушао мајмун у тенак“: Стогодишњи моћници уништавају цивилизацију

Човек је као биће у својој познатој, писаној историји стално у ратном стању а људска судбина је „страшно везана за рат“ и зато је „Рат и мир“ наслов „најчувенијег романа на свету“. Сукоб у Украјини индиректно се прелама на целу планету и у овом тренутку постоји једна апсурдна ствар која није постојала раније у историји а то је да двадесетак људи из разних земаља и центара моћи „држе планету у шаци и могу да је здробе“.

„Не дај боже нуклеарног рата, као што је Путин рекао пре неки дан, а што сви ми знамо, јер у њему нема победника. У целој тој причи је страшно да је сваки интерес појединих група, моћника, владалаца планете везан за новац. Данас 20 људи може да униште комплетну цивилизацију, а оно што је апсурдно и забрињавајуће у тој причи је да од тих 20 владалаца света, 15 има преко 100 година“.

Брига их је за будуће нараштаје иако је 50 одсто младих људи на планети јер ће они „живети још две или три године“.

„Нико не води рачуна о томе, то је тако неодговорно, то је као на свадби кад се кум напије па пуца из пиштоља, или ‘ушао мајмун у тенак’. Само један виче да је мајмун ушао у тенак али нико не обраћа пажњу док не груне и не поубија их.

Историја за понављаче: Поход нациста и придружених чланова на Москву

Још увек само локални сукоб у Украјини може да ескалира преко ноћи јер један погрешан потез било кога ко жели да уђе у ту причу, добиће одговор који ће бити катастрофалан и то сви знамо.

„То знају и они који су иницирали рат и они који су се играли са ознакама нацистичке армије, највећих зликоваца у историји човечанства. Ништа у писаној историји човечанства не постоји тако морбидно, страшно као нацизам са придруженим члановима те монструмске организације“.

Кад су нацисти 1941. кретали на Москву, у тим фалангама, међу тим болесницима, говорила су се 32 језика, што значи да су 32 народа кренула на Русију, додаје Ковачевић.

„Прича се само о Немцима али је свака луда нација дала свој батаљон, дивизију. Тако да се ствари понављају а историја, учитељица живота, једна је несрећна појава. То је учитељица која учи своју децу, углавном понављаче који беже са часова“.

Преписивање живота

Догодине биће педесетогодишњица постављања на позоришну сцену два комада која су обележила Ковачевићев живот и рад – „Маратонци трче почасни круг“ и „Радован трећи“. У тих пола века све што је Ковачевић урадио обележено је карактеристичним хумором.

„’Маратонци’ се без комедије не би могли гледати. Хумор је лековит, што је медицински чињенично познато. Смех је светлост, врста светлости. Људи који се смеју су драгоцени људи, насмејан човек је леп човек“.

За реплике из његових дела које су постале део свакодневног говора, каже да је направио „бумеранг причу“, односно да је узимао и модификовао познате изреке, чуђења, разне савете које је слушао, мало их прилагодио и враћао их народу.

„Нешто сам узео као изреку, улепшао, заокренуо, осмислио да буде духовито и вратио га ономе од кога сам узео. Нисам проналазио неке епохалне ствари него сам само имао добар слух. Цео живот волео сам да слушам људе, то што сам слушао сам записивао а после би људи слушали себе шта причају у појединим тренуцима, тако да је то прича о преписивању живота“, закључио је Ковачевић.

Комплетан интервју са Душаном Ковачевићем можете преслушати у „Орбити културе“.