Урлици ратнохушкачких хорди и молитва Срба: Судар две слике под тмурним хрватским небом

Три дана било је потребно хрватским оружаним снагама да спале и етнички очисте 200 српских села раних деведесетих година прошлог века. На почетку треће декаде двадесет првог, део хрватске омладине са хулиганским плаштом најављује нешто слично.

Такав дан се за Србе у Хрватској догодио у среду, када је у српско село Бијело Брдо стигла делегација загребачког Динама, на утакмицу националног купа у фудбалу, праћена групом навијача, „спремних за дом“ и уз остале већ традиционалне покличе. Све уз рефрен:

„Ој, Хрватска мати, Србе ћемо клати“.

Хрватски ногометни савез није стао на пут том лудилу. Вероватно под велом демократије жреб није имао бар полудириговани карактер како би се покушао спречити случај да екстремне, проусташке групације дођу у ситуацију да клуб иза чијег славног имена се крију морају да бодре на гостовању у местима већински насељеним мањинском групом. Србима.

Тако је воља фортуне, спроведена кроз форму куглица, послала велики загребачки Динамо у Бијело Брдо, источнославонско село у општини Ердут, са мање од 2.000 становника, готово стопроцентно Срба.
„Хрватска мати ме родила, хрватска земља отхранила, Хрват сам био и Хрват ћу бити, живела НДХ“.

Тако је гласила песма коју су „фудбалски“ навијачи повели са трибина стадиона у месту које је у Другом светском рату остало без своје православне цркве. Претворена је у католичку са идејом да се осијечки борци покажу достојним поверења једног Степинца.

Али, толико за сада о тој срамоти…

Једно од оних 200 спаљених села налази се мало западније, али и више од Бијелог Брда, за тачно 86 метара надморске висине (име села познато редакцији).

Квалитетан асфалт попут рели писте пролази кроз то село, али готово да нема никакву вредност. Укоровљене срушене куће леде крв у жилама случајним путницима, буде болне успомене домаћину који у завичај сврати свега неколико пута годишње, док су повратници толико исцрпљени од борбе дуге више од деценије за свој дом који им данас представља већу обавезу него ужитак, већи терет него спокој, више емоцију него разум.

Неколико километара пре села је њихова црква, скривена у густим крошњама, злокобним пузавицама и зрацима озеблог сунца испрекиданог ситном сипећом кишом која свему даје идеалну боју – ни црну, ни белу.

Комбинација валера сиве боје пада право на олтарски простор под отвореним небом, прекривен лишћем, оивичен каменим зидовима који су одолели пироманским нагонима.

Дан сеоске славе је најважнији дан у години. Неколико повратничких породица дочекује испред цркве ближње, нуди их плодовима из своје баште и симболичним давањима названим – хуманитарна помоћ.
Олтарски простор под отвореним небом, налик на предхришћанска скривена места где је и зачета религија.

Свештеничко уношење главног колача уједињује присутне, разлика између староседелаца, дођоша и повратника се губи у моменту његовог приношења.

„У овим незгодним моментима невремена долазите у свој храм који никада нисмо заборавили, а надам се и да нећемо. Ако ми не заборавимо своју цркву и свога Господа Бога он нас сигурно неће, он ће нам дати још више снаге, вере, наде и љубави да изграђујемо и сами себе, али да изграђујемо и наше светиње, да их чувамо, па макар на овим згариштима и рушевинама, да их никоме не дамо у духовном смислу, да у нашим срцима ови храмови васкрсавају, а онда ће и наша душа васкрснути у царству небескоме”, поручује свештеник.

И сваке године тако. Низови спаљених, нагорелих, срушени па обновљених, озиданих на згариштима, „братуначких“ – без фасаде кућа, сачекаће на поновно виђање са гостима, док они који остају знају да ће ту бити и остати.

Знају да их нико више никада неће отерати, осим ако сами не одлуче да оду. Јер су самим повратком победили страхове, молитвом натпевали навијачке хорде заблуделих и показали како изгледа када је неко заиста спреман да буде на свом. Тамо где је дом.