Ако Србија хоће у ЕУ, онда мора ту одлуку прихватити, а да уцена не би звучала овако брутално, осмишљена је – модерност. Опште позната је ствар да без ЕУ нема ни модерности.

А како живети без модерности!? Ко је против ЕУ, тај је против модерности; опет, ко је против модерности тај је заостао; заостали су примитивни, поборници паланачке филозофије; паланачки примитивци су простаци, а простаци су варвари; варварство као такво легитимизује убиство. Где је убиство ту је и геноцид!

Бајке о модерности и функционалности – против Срба

Ко је против „признавања Косова“ тај брани и геноцид.

Тезу о геноциду понавља и амерички Сенат усвајајући последњу резолуцију. Ма какав геноцид, геноциде – прошле и будуће!

Због модерности је и Мило Ђукановић доносио „онај“ закон, не може се са немодерним православљем у Европу. И Зоран Заев је за модерност, због тога је мењао име државе.

Истина, ово баш и није најбољи пример за причу о БиХ, јер је због модерности северномакедонизацијом жртвована функционалност, те ће зато бити заобилажен.

Јер, у БиХ, причу о модерности тешко је поново продати. Покушано је више пута, трајало је, чак и вршило функцију у неколиким приликама, утицало да се амортизује незадовољство јавности приликом доношења проблематичних одлука. Бонска овлашћења су измишљена због модерности, међународни представник ће помоћи да се брже стигне у ЕУ. Војска Републике Српске је укинута због тога, да би се лакше приступило хипермодерном НАТО пакту.

Рахметли Ешдаун смењивао је од српских званичника свакога ко му је пао напамет због модерности. Између осталог, тако се обрачунавао са свима који су одбијали да признају геноцид! Примитивце, простаке и варваре.

Међутим, упркос толиком промовисању модерности, БиХ је далеко од ЕУ. Последњи пут о модерности је тако говорено током чувеног Бутмирског процеса. Ипак, Милорад Додик је одбио све притиске.

Начелно, његове тадашње преговарачке акробације могле би се описати паролом: прво ЕУ па унутрашње промене. Логично, ако је до модерности, интеграцијом се она лакше завршава. И тада је у Бутмиру све неуспешно завршено, јер са пријемом БиХ у ЕУ нико у тој ЕУ није озбиљно рачунао. Као ни са пријемом Црне Горе или Северне Македоније у тренуцима док су своје вратоломије баш тим аргументом бранили Ђукановић и Заев.

Уличарске „цигле“ нам продају

Модерност је фраза, или тачније она „цигла“ коју мангуп продаје на улици. Екипа из хаустора већ чека, наоштрена да свако одбијање куповања цигле прописно казни. Све се, дакле, сводило на питање колико се ко плашио екипе из хаустора!? Испоставило се, у бројним ситуацијама, да је продаја цигле обичан блеф, ови из хаустора одавно бејаху мобилисани, разбацани по ирачкој пустињи и авганистанским беспућима.

Промена појма у овој тактичкој игри (стратегија се не мења, она остаје иста већ пуних четврт века) од модерности ка функционалности заправо је прелазак са коња на магарца! Поред локалних клијената и башибозука, доста се разноликог света окупљало да размишља о понуђеној парадигми модерности. Можда то и није тако лоше!? Вероватно и немамо других избора!?

Коњ је коњ, боље и јахати него кретати у будућност пешке. Ко ће сада кренути за магарцем? Или на магарцу!? Наравно, не рачунајући локалне клијенте, који се у овој причи проналазе због очигледних интереса. Нема више ни оног башибозука, није им атрактивна функционалност! Уосталом, функционалност се може посматрати из дијаметрално супротних углова.

Шта брига икога у Републици Српској што је БиХ нефункционална, ако је сама Српска функционална? Нека се унутар другог ентитета договарају о сопственој функционалности. Они би да руше Дејтонски оквир на ком почива ентитетски систем, али не би да руше претходно усаглашен Вашингтонски оквир на ком почива кантонална структура.

Па више је у БиХ нефункционалности због кантоналног, него због ентитетског принципа. Зато ће иницијаторима бити тешко, вероватно и немогуће да пронађу локалне клијенте у Српској који ће подржати функционалност. Са принципом модерности било је другачије. Овако, нестрпљивим, грубим и опет, као и 2008. године на Косову не баш до краја разрађеним потезом, све су прилике да ће утицати на хомогенизовање унутар Српске.

Због приче о функционалности чак ће и афера са иконом из Луганска брзо пасти у заборав и остати неупотребљива као аргумент за следеће изборе. Контарефекат свега може бити као у Црној Гори, са чак и тежим консеквенцама по иницијаторе, који су мање – више исти, пошто је полазна позиција Ђукановића тада била неупоредиво повољнија.

Напад на Српску са последицама

Ипак, дугорочно, овакав напад на Српску може оставити последице. Пре свега због потурања тезе како „Српска не сме бити компензација за Косово“. Није у изгледу никаква скорија промена граница на Балкану, самим тим нема ни озбиљних наговештаја икаквих територијалних трампи. Чему онда поменута теза? Једноставно – да би Београд и даље „косовским уступцима“ потврђивао како не размишља о мењању граница и „трампама“.

Начин на који се одиграло обједињавање електродистрибутивног система који сада спаја Тирану и Приштину пример је како би се то завршавало у будућности у другим областима.

Ћутањем на „косовска питања“ Београд би потврђивао како нема територијалне аспирације према БиХ, произилази из овога. Несрећа је, међутим, у томе што ће оваквим приступом Београд изгубити сваку могућност да брани интересе Републике Српске.

Кидање нити између Београда и Приштине не прати и истовремено чвршће институционално повезивање Београда са Бањалуком. Тако се на крају губи позиција и на Косову и у Српској. Српска се као ентитет чува и на Косову. Што мање уступака Албанцима, то јача позиција Бањалуке. Косово је Србија, Српска је српски ентитет. И ту ставити тачку. То ће дугорочно донети резултат. И за српске интересе – бити функционалнo.