УНИЈА ДОБИЈА НОВИ ЗАМАХ: ПАПИНО ОБРАЋАЊЕ УНИЈАТИМА

Једна од најважниијих тенденција новог понтифекс, папе Леона Четрнаестог, биће настојање да се успостави нека врста нове, „постмодерне“ уније са православнима, чему нарочито доприноси цариградски НАТО патријарх Вартоломеј, који, од доласка на трон, на томе интензивно ради. Садањши папа је, у једном од својих првих обраћања, пажњу посветио управо унијатима под окриљем Ватикана, како онима визатнијског обреда, тако и припадницима коптске, јерменске, етиопске, сиријско – несторијанске традиције, који су примали унију и признали врховну власт Рима. Прошло је тачно месец дана од папиног обраћања унијатима, и већ се слути у коме ће се правцу ствар развијати. Доносећи превод обраћања папе Леона својим „источњацима“, читаоце подсећамо на речи чувениог грчког теолога, оца Георгија Металиноса:“Тамо где директно латинизирање изгледа немогуће, папизам примењује унијатске методе које постају ефикасан начин за потчињавање нечијег трајања и слободе. Овакав покрет ка ширењу папске власти назван је унијом или унијатством. Појам долази од латинске речи „unio“ = уједињење, али тек у Пољској 1596. г. овај појам је добио званично име „unia“. У прво време се користио као израз уједињења, општења са папом, али и назив за одређени део православне Цркве који је саборно одлучио не да потпуно призна папизам, него само папу као врховну духовну власт. Они су и даље сачували своје литургијске и остале обичаје. Тако су „православни унијати“ давали утисак континуитета и даље привржености свом националном оквиру. Задржавање „источног“ или „византијског стила“, објашњава и њихове остале називе: „византијски стил“, „грчки стил“, „гркокатолици“. Али најреалнији је назив „источни римокатолици“, јер унијати су у суштини поштоваоци папе, они прихватају целокупно његово учење и посебно оне догмате на којима се заснива радикална разлика папизма од Православља. Само споља и формално кроз одежде (одевање) својих клирика и источним обичајима (“ стилом“), они остављају лажни утисак да су остали Православни. Због тога се с правом називају „сједињени римокатолици“, „унијати“.“

Унија је велика лаж, али се њени заговорници и даље труде да је наметну Цркви од Истока. Будимо опрезни, по речи Светог Марка Ефеског:“Бежите од паписта као што се бежи од змија!“

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОГ ОЦА ЛЕОНА XIV
УЧЕСНИЦИМА ЈУБИЛЕЈА ИСТОЧНИХ ЦРКАВА

Сала за аудијенције, среда, 14. мај 2025.

У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Мир вам.
Ваша Блаженства, Ваша Еминенцијо, Ваша Преосвештенства,
Драги свештеници, монаси и монахиње,
Драга браћо и сестре,
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Поздрављам вас овим речима које источни хришћани у многим земљама неуморно понављају у васкршњем периоду, исповедајући тако саму срж наше вере и наде. Дубоко ме дирнуло што вас видим овде, у оквиру Јубилеја наде, наде која је непоколебиво утемељена у васкрсењу Исуса Христа. Добродошли у Рим! Радостан сам што сам са вама и што једну од првих аудијенција свог понтификата посвећујем верницима источних Цркава.

Ви сте драгоцени у очима Божијим. Гледајући вас, мислим на разноликост ваших корена, на вашу славну историју и на горка страдања која су многе ваше заједнице претрпеле или их и даље трпе. Желим да поновим уверење папе Фрање да источне Цркве треба „неговати и поштовати због јединствених духовних и мудросних предања која чувају, и због онога што нам имају рећи о хришћанском животу, синодалности и литургији. Мислимо на ране Оце, на Саборе, на монаштво… неизмерна блага за Цркву“ (Обраћање учесницима састанка агенција за помоћ источним Црквама – ROACO, 27. јун 2024).
Желим да поменем и папу Леона XIII, првог папу који је посветио посебан документ достојанству ваших Цркава, надахнут пре свега чињеницом да је, по његовим речима, „дело откупљења рода људског почело на Истоку“ (уп. апостолско писмо Orientalium Dignitas, 30. новембар 1894). Заиста, имате „јединствену и привилеговану улогу првобитног места настанка Цркве“ (Свети Иван Павао II, Orientale Lumen, 5). Знаменито је и то што се у неколико ваших литургија, које сада свечано славите у Риму у складу са својим традицијама, и даље користи језик самог Господа Исуса. Папа Леон XIII је са жаром молио да „легитимна разноликост источне литургије и дисциплине буде на велику част и корист Цркве“ (Orientalium Dignitas). Његова жеља остаје и данас актуелна. И у нашем добу, многи од наше источне браће и сестара, укључујући неке од вас, били су присиљени да напусте своје завичаје због рата, прогона, нестабилности и сиромаштва, и ризикују да изгубе не само своју домовину, већ, по доласку на Запад, и свој верски идентитет. Са протеком генерација, то значи да се непроцењиво наслеђе источних Цркава губи.

Још пре више од једног века, Леон XIII је указивао да је „очување источних обреда важније него што се обично мисли“. Ишао је чак до тога да пропише да „сваки мисионар латинског обреда, световни или свештеник – редовник, који саветом или подршком приведе неког источног католика латинском обреду“ треба да буде „разрешен и уклоњен са своје службе“ (исто). Радујемо се што можемо поново изразити тај позив да се чува и унапређује хришћански Исток, посебно у расејању. Поред оснивања источних епархија где год је то могуће и целисходно, потребно је подићи свест међу латинским хришћанима. У том смислу, молим Дикастеријум за источне Цркве, коме овом приликом и захваљујем, да ми помогне у дефинисању начела, норми и смерница по којима би латински бискупи могли конкретно подржати источне католике у расејању у њиховом напору да сачувају своје живе традиције и тако, својим посебним сведочанством, обогате заједнице у којима живе.

Цркви сте потребни. Допринос хришћанског Истока који нам данас можете понудити је немерљив! Велика је потреба да поново откријемо осећај мистерије који остаје жив у вашим литургијама – литургијама које ангажују цело биће човека, које певају лепоту спасења и буде страхопоштовање пред величанством Бога који обухвата нашу људску крхкост! Потребно је, нарочито на Западу, обновити свест о примату Бога, важности мистагогије и о вредностима толико својственим источном духовном предању: стално заузимање у молитви, покајање, пост и плач због сопствених греха и греха целог човечанства (penthos). Стога је од пресудне важности да сачувате своје традиције без ублажавања, ради наводне практичности или погодности, како не би биле искварене потрошачким и утилитарним менталитетом.

Ваше духовне традиције, древне а увек нове, лековите су. У њима се драма људске беде спаја са дивљењем пред Божијом милошћу, тако да наша грешност не води очајању, већ нас отвара прихватању благодатног дара да постанемо исцељена, обожена створења уздигнута до небеса. За то морамо Господу непрестано узносити хвалу и захвалност. Можемо се заједно молити са Светим Јефремом Сиријцем: „Слава Теби, који си положио свој крст као мост преко смрти… Слава Теби, који си се обукао у тело смртног човека и учинио га извором живота за све смртне“ (Беседа о Господу, 9). Треба да молимо за благодат да у свакој животној невољи видимо извесност Васкрсења и да не клонемо духом, сећајући се како је један велики источни отац написао: „Највећи грех је не веровати у силу Васкрсења“ (Свети Исак Сиријац, Аскетске беседе, I, 5).

Ко боље од вас може да пева песму наде усред понорâ насиља? Ко, ако не ви, који сте толико блиско искусили ужасе рата да вас је папа Фрања назвао „мученичким Црквама“ (обраћање ROACO, исто)? Од Свете Земље до Украјине, од Либана до Сирије, од Блиског Истока до Тиграја и Кавказа – колико насиља видимо! Из тог ужаса, из покоља толиких младих, који мора да изазове негодовање, јер се живот жртвује ради војне победе, издиже се један позив: позив не толико Папе, колико самог Христа, који понавља: „Мир вам!“ (Јн 20, 19. 21. 26), и додаје: „Мир вам остављам, мир свој вам дајем; не дајем вам га као што свет даје“ (Јн 14, 27). Христов мир није гробна тишина после сукоба, није плод угњетавања, већ дар намењен свима, дар који доноси нов живот. Молимо се за тај мир, мир који је помирење, опроштај и храброст да се окрене нова страница.

Са своје стране, учинићу све што могу да тај мир преовлада. Света столица је увек спремна да помогне непријатељима да седну један пред другог и разговарају, како би народи поново нашли наду и повратили достојанство које заслужују – достојанство мира. Народи света желе мир, и зато од срца апелујем на њихове вође: сусрећимо се, разговарајмо, преговарајмо! Рат никада није неизбежан. Оружје може и мора ућутати, јер оно не решава проблеме, већ их само погоршава. Историју не пишу они који сеју патњу, већ они који граде мир. Наши ближњи нису прво непријатељи, већ људска бића попут нас; нису злочинци које треба мрзети, већ људи и жене са којима можемо разговарати. Одбацимо манихејску поделу на добре и зле, која храни насиље.
Црква се никада неће уморити да понавља: нека оружје ућути. Захваљујем Богу за све који у тишини, молитви и самопожртвовању сеју семе мира. Захваљујем за све хришћане – источне и латинске – који, нарочито на Блиском Истоку, истрајавају и остају у својим домовинама, одбијајући искушење да их напусте. Хришћанима мора бити омогућено, не само речима, да остану у својим завичајима са свим правима која су потребна за сигуран живот. Молим вас, залажимо се за то!

Хвала вам, драга браћо и сестре Истока, из земаља где је Исус, Сунце Правде, изашао, што сте „светлост свету“ (Мт 5,14). Наставите да се одликујете вером, надом и љубављу, и ничим другим. Нека ваше Цркве буду узорне, нека ваши пастири негују заједништво са интегритетом, нарочито у синодама, како би оне биле места братства и аутентичне сапосвећености. Обезбедите транспарентност у управљању добрима и будите знаци понизне и потпуне посвећености светом народу Божијем, без трагања за почастима, световном влашћу или изгледом. Свети Симеон Нови Богослов користио је сликовиту метафору: „Као што онај ко баца прашину у ужарену пећ гаси пламен, тако и животне бриге и свака везаност за ситне и бескорисне ствари уништавају топлину срца која је у почетку била распламсана“ (Практична и богословска поглавља, 63). Данас више него икада, сјај хришћанског Истока захтева слободу од сваке световне везаности и од сваког става супротног заједништву, како би остао веран у послушности и еванђелском сведочењу.

Захваљујем вам на томе и, срдачно вам дајући свој благослов, молим вас да се молите за Цркву и да подигнете своје моћне молитве за моје служење. Хвала вам!