Умало смена министра због „вица“ о Сребреници: Где су и шта раде „жртве геноцида“ из Поточара?

„Питали малог Мују да каже основне податке: рођен у Сарајеву, сахрањен у Сребреници, живи у Њемачкој“, ово није само виц, већ и тужна истина за коју постоје материјални докази. Због испричаног „вица“ умало је смењен министар безбедности БиХ Ненад Нешић.

Наиме, предлагачи смене министра Нешића, посланици СДА, у образложењу иницијативе навели су да је он, гостујући 21. маја ове године у једној емисији на телевизији са националном фреквенцијом у Србији „на нарочито груб начин увредио жртве геноцида у Сребреници и негирао геноцид над Бошњацима као чињеницу доказану на Међународном суду правде у Хагу“.

Предлагачи су истакли да је све наведено учинио на брутално увредљив начин, „стављајући жртве геноцида у контекст вица и наносећи на тај начин њиховим породицама и целокупној цивилизираној јавности болне психолошке трауме највишег интензитета“.

Ко је, заправо, Сребреницу ставио у контекст вица?

Списак из Базе података за заштиту идентитета (ЦИПС) доказује да Нешић није испричао виц, већ истину, јер се на списку налази 87 лица која су жива, а уписана су међу жртве злочина у Сребреници јула 1995. године у Меморијалном центру Поточари.

У списку у који је РТ Балкан имао увид налазе се људи који живе и раде у Сребреници, као и другим градовима у БиХ. Живи, здрави, а можда и не знају да су „жртве геноцида“, а неки од њих и „покопани“ у Поточарима. Јер, ако знају, поставља се питање због чега се нису пријавили и демантовали да су убијени?

Тако се, на пример, међу наводним жртвама налази и Јусуф Смајловић, некадашњи возач начелника општине Сребреница, који у Сребреници живи и данас.

Такође, међу наводним жртвама налазе се и они који су мењали име и/или презиме, али је утврђено да имају исти матични број као и „жртве геноцида“. Неки од њих су још живи, а неки су преминули много година након „геноцида у којем су страдали“.

Тако је Мехмед Хуремовић након што су га „убили“ у Сребреници постао Ахмо Мујић.

Док је, на пример, Седин Салкић, који се води као убијен под редним бројем 7203 и матичним бројем 0310974188138, заправо Седина Салкић-Бамбуловић, што је утврдио ЦИПС, а пребивалиште јој је у Сребреници у Буковику.

Исту судбину „промене пола“ доживела је и Шефика Мујић-Варешкић, која је под именом Шефик Мујић означен као 5484. „жртва геноцида“, а тренутно пребивалиште јој (му) је у Бановићима.

Међу „најмлађим жртвама“ налази се Акиф Шечић, који сада живи у Грачаници, што је утврђено провером матичног броја који се поклапа са оним који има наводна жртва.

Творци пропаганде о наводном геноциду многима су нехајно, само променили датум рођења уклесан на плочи или изменили слово у имену или презимену, па су пронађени по матичном броју, са стварним датумом рођења, као на пример Мустафа Шпијодић који је „убијен“ као Мустафа Шпиодић, под бојем 8048, а сада живи у Илијашу.

Такође, на листи су и „интернационалци“, па су Сенаду Кланчевићу и Шабану Захировићу, готово две деценије након што су „страдали“ издате путне исправе у Дипломатско-конзуларном представништву БиХ у Вашингтону.

Поставља се питање колико је оваквих случајева, будући да до ових података није лако доћи, због бројних миграција у току рата. Многе од „жртава“ можда су у другој држави или на другом континенту, пријављени под другим именом, можда и илегално бораве или су на превару прибавили лична документа са лажним подацима.

Окружно јавно тужилаштво у Бијељини саопштило је раније да ће формирати предмет у вези са списком људи из система заштите идентитета грађана (ЦИПС) који су живи, али су уписани као жртве страдале у Сребреници.

Ово су неки од најбизарнијих примера манипулације бројкама о „убијенима“. Број од 8372 „жртве геноцида“, што према њиховој процени није коначан број, доводи се, дакле, у питање самим тим што је само претрагом Базе података за заштиту идентитета (ЦИПС) утврђено да је 87 њих пријављено као жртва, иако то нису.

Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милорад Којић раније је изјавио да је на спомен-обележју у Поточарима уписано 816 имена која се никада нису водила у предратној евиденцији као што је данашњи ЦИПС.

Добро је познат и случај Суља Суљагића, оца директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића, који је, како кажу, према изводу из Матичне књиге умрлих страдао  24.12.1992. у Вољевици код Братунца као припадник тзв. Армије БиХ. И он је, међутим, у јулу 2005. завршио у мезарју у Поточарима, као један од нишана који „доказује“ да су Срби злочинци.

Такође, ту је и случај новорођенчта – Фатиме, наводно најмлађе жртве сребреничког „геноцида“.  По тврдњама њене рођене мајке – мртворођена беба, која је неким „чудом“ завршила у Меморијалном центру у Поточарима. Иако Фатима није скончала од „злочиначке српске руке“, већ је, како је њена мајка Хума рекла, разлог њене смрти била око врата обмотана пупчана врпца, за спин-мајсторе из Сарајева, узрок њене смрти су – Срби.

Та рачуница нас доводи до барем 900 „жртава“ мање него што је представљено у Меморијалном центру, а ни овај списак, као ни онај њихов – из Поточара – није коначан.