Никола Врзић: Ултиматум

Ако снајперисти из Сарајева и вијећнице из Загреба учествују на протестима за промену власти у Србији, значи ли то да Србији прети, такорећи, југославенска револуција у склопу које не сме да буде битно аутоматско оружје које су у Косовској Митровици у српске цивиле уперили албански терористи у униформама и цивилној одећи

Трагична је брзина којом се остварио, нисмо ни стигли да заборавимо захваљујући обиљу других трагичних догађаја, онај жалосни вапај упозорења да ће Србе на Косову Албанци ловити као зечеве.

Тај је вапај – сећамо се, дакле – изговорен поводом уклањања српских барикада на северу Косова. Под притиском Приштине и Запада и на захтев и молбу Београда, уз обећање да поменутог лова неће бити.

Ипак, ево га; сезона увелико траје, ловостаја нема. Последњи за сада, у уторак је у Косовској Митровици ухапшен Милун Миленковић Луне, један од истакнутијих бораца за људска права на опстанак тамошњих Срба.

Те призоре сви смо морали да приметимо: Маскиране албанске терористе у полицијским униформама и цивилу који цеви својих аутомата подижу на цивиле који су се ту мирно затекли. Сузавцем прскају редом, без дискриминације, и родитеље с малом децом што су туда шетали. Друга мала деца, у обданишту, у тим тренуцима су спавала а њихов безбрижни дечји сан није пратила успаванка него онај грозни јаук сирене за опасност, знамо за то јер и таквог снимка има на друштвеним мрежама.

Све је то последица предугог континуитета нашег компромиса с њиховим ултиматумима који је оне терористе у униформама и цивилу – само терористи, наиме, претњом смртоносне силе тероришу цивилно становништво – преко Јариња и Брњака и интегрисаног управљања тим прелазима на које су доспели захваљујући бриселским договорима, путем уклоњених барикада, и довео онако наоружане и маскиране на улице Косовске Митровице.

Разуме се, није Београд искључиви кривац за то. Не може да буде мања ни одговорност наших западних пријатеља – то су они што су извршили агресију на нашу земљу ’99. – и њихових пријатеља с Косова.

Тактика им сад постаје очевидна. Рушењем ослонаца отпора – хапшењем опробаних бораца за право Срба да остану своји на своме попут Лунета, колико и њиховом синхронизованом медијском сатанизацијом у Приштини као и у Београду, сетимо се само свих оних инсајдера који су баш томе служили, да нас убеде како они преостали Срби на Косову и Метохији нису мученици него криминалци – таквим дакле рушењем ослонаца отпора настоје да уруше и сав остали отпор њиховом настојању да агресију окончају потпуном капитулацијом жртве.

Ако заиста жели да не дозволи Олују као што упорно истиче, Београд мора да пронађе креативан начин да узврати на ову тактику смрти од хиљаду (ситних) посекотина.

Да ли је томе требало да послужи објављивање прилично спектакуларне информације о хапшењу тројице приштинских полицајаца само дан након што је у Митровици ухапшен Луне? Читав је случај, наиме, могао да се разреши и сасвим дискретно, то јест без обавештавања јавности. Овако је пак, тиме што је јавност обавештена, укључујући и видео-снимак привођења, што је производ свесне одлуке да се управо то учини, упућена порука да можемо и да узвратимо.

На ту поруку својом су поруком узвратили Вашингтон и Лондон. Ултиматум: ухапшени имају да буду пуштени на слободу безусловно и одмах.

Ништа слично нису поручили у случају Лунета или било којег другог ухапшеног Србина.

Виши суд у Краљеву потом је ухапшенима одредио притвор, није наведено које дужине, и сигурно је да тиме на читав случај, који је сад понајмање само случај ове тројице, није стављена тачка. Већ и стога што у наредним сатима и данима треба да видимо какав је њихов однос према нашој правној држави.

Кад смо код тих односа према нама, Русија нас је упозорила да се налазимо под истовременим нападом споља и изнутра. И са једне и са друге, ове стране административне линије.

И одатле је стигао ултиматум. Да се испуне захтеви организатора протеста ”Србија против насиља” до четвртка у поноћ, или ”ће стати Србија”. ”Блокадом Београда до испуњења захтева”, стоји на насловним странама билтена тих организатора грађанских протеста који су се у међувремену, из неког разлога, претворили у приватно предузеће регистровано на адреси самосталног угоститељског објекта ”Естрада” у Шапцу.

Прошао је тај четвртак у поноћ, захтеви нису испуњени, организатори приватизованог предузећа против насиља ће окупљене против насиља послати да блокирају Газелу у суботу. Тако су им одредили иако не смеју да им се обрате са бине, него место себе потурају глумце и сличне личности које сигурно неће преузети власт, него ће они, ако до тога дође.

Ово је почетак оне радикализације на коју смо са овог места упозорили прошлог петка.

Да ли је једна радикализација, она са оне стране административне линије, повезана с овом? Једно је у сваком случају сигурно: У најмању руку опасну неодговорност представља дестабилизација земље и народа који се налазе под онаквим ударом Приштине, Вашингтона и Лондона.

Али приватни предузетници против насиља опет нису успели да примете насиље над Србима на Косову и Метохији, укључујући и ону дечицу у чије мале дечје снове улази звук сирена за опасност. Та их деца не занимају, да их занимају, нешто би захтевали и у њихово име. Ако их та деца не занимају, како можемо да им верујемо да их занимају било која деца? Или их само користе да би остварили своје циљеве.

Што се тога тиче, ево како ствари стоје.

Организатори, који не смеју да се обрате онима које организују, траже смену министра полиције. Власт на то узвраћа понудом да се не смени само министар полиције него цела влада, па лепо на изборе. И то под условима на које су и једни, и други, и трећи већ пристали прошли пут кад су били избори.

Нека народ каже да му је дозлогрдило. Којечега се, уосталом, и накупило у ових десетак година. То је демократија, кад народ, укључујући и грађане, заокружи кога хоће и прецрта оног кога неће.

Међутим, нећемо изборе него прелазну владу, следи одговор. Занимљив концепт: да се на власт дође без избора.

Сви који се за то залажу, укључујући и оне делове наше јавности који се идентификују као патриотски, треба да знају да се заправо залажу да на власт дођу, на пример, ауторка резолуције о Сребреници Мариника Тепић и њој слични организатори Србије против насиља и аутори захтева да се Русији уведу санкције, и то без избора. Прилично перверзно.

Што подједнако перверзном чини и здушну подршку коју оваквом концепту промене власти у Србији – да се народ Србије о томе не пита тиме што ће се поштено пребројати на изборима – пружају и поједини снајперисти из Сарајева који сад глуме да више нису то што су били и некакве вијећнице из Загреба. Нико им није рекао да гледају своја посла јер за наша нису надлежни, напротив, што значи да овде није реч о индивидуалним случајевима већ пожељним примерима. Југословенска, или можда боље рећи југославенска, револуција у Србији. Само нам је још и то требало.

И то у овом тренутку. Кад ваљда имамо и горих противника него што смо сами себи. Макар док она дечица у Косовској Митровици не почну да спавају уз успаванке уместо сирена за опасност.