Украјинска лекција: Америка не би издржала ни две недеље рата

Док цео свет са великом пажњом прати бруталне нападе израелске војске на Газу, у међувремену се због рата у Украјини тихо и готово неприметно десила тектонска промена на политичкој позорници света – америчка војска, до сада неприкосновено најјача сила, склизнула је у очима светске јавности са свог пиједестала. То произилази из ранг-листе коју је недавно објавио амерички „US News and World Report“ на основу резултата глобалне анкете у којој је учествовало више од 17.000 испитаника из 36 земаља, али не и из Русије. Упркос томе, Русија се пробила међу прве три земље по индексу моћи који узима у обзир пет фактора: лидерство, економски утицај, извоз, политички утицај, учешће у међународним асоцијацијама и снагу војске.

Та чињеница је изузетно важна за све оне који су свесни да је сваки рат, како је рекао Клаузевиц, „наставак политике другим средствима“. Очито је да Америка губи прво место у области у којој је до сада предњачила и важила за најјачу на свету, а истовремено губи и оруђе које најрадије користи у међународним односима – голу војну силу.

То није све – амерички War College је објавио посебан документ, својеврстан апел оружаним снагама САД да се под хитно прилагоде савременом начину ратовања, а све на основу „лекција“ научених у сукобу Русије са Украјином. Документ је привукао велику пажњу у стручним круговима јер садржи многа запањујућа признања. Између осталог, званична америчка војна академија у поменутом документу признаје да би против Русије, у сукобу сличном оном који се тренутно води у Украјини, америчка војска у само једном дану претрпела више жртава него што је то био случај током 20 година рата у Авганистану (2001-2021).

Највећа прекретница

Поврх свега, амерички војни аналитичари су израчунали да би америчка војска, с обзиром на резерве којима располаже, такав губитак могла да поднесе највише две седмице. На основу те анализе War College позива на поновно увођење регрутације иако су после дебакла Вијетнамског рата управо САД увеле професионалну војску и пропагирале је као најбољи могући модел. Нове анализе, међутим, показују да би армије НАТО пакта у сличном сукобу, као што је украјински, брзо потрошиле расположиво људство и остале без – војника.

War College је уз то утврдио да период који је обележио украјински сукоб представља „највећу прекретницу“ у војној историји у последњих пола века. За америчке аналитичаре је био Јомкипурски рат из 1973. претходна „најутицајнија прекретница“ што се војсковања тиче. Идентификовали су и највећу ману актуелних америчких оружаних снага – војници се претерано баве пре свега обуком, тактиком и општом стратешком доктрином COIN (Counter Insurgency), a заборављају на важније елементе борбе, неопходне у сукобу са великим силама. Штавише, деценије у којима су САД имале ваздушну, комуникацијску и извиђачку надмоћ учиниле су да су америчке снаге „постале недисциплиноване и лење“ јер нису морале да се „такмиче“ са противником у било ком домену.

Најважнији део целе анализе која брутално сецира лоше стање америчке војске, јесте откриће да Америка, суочена са ратом попут украјинског и противником као што је Русије, мора да рачуна на губитак најмање 3.600 војника дневно. Поређења ради, током две деценије борби у Ираку и Авганистану пало је око 50.000 Американаца. Ови подаци демантују тврдње о „слабости руске војске“ које непрестано понављају западни медији и водећи политичари.

Нове замке

Из анализе врхунских америчких војних стручњака произилази да би сукоб у коме је Русија ангажована већ годину и по дана, Америка не би издржала ни пола месеца, а капитулација би јој била већ на видику! Уз то, пројекција War Collega предвиђа „потребу за 800 нових регрута дневно“ како би се издржао рат таквог интензитета и надокнадили губици, што је отворило дебату о крупним недостацима у постојећем систему резервиста. Америка је 1973. имала 700.000 војника у резерви, да би 1994. та бројка пала на 450.000. Данас је број резервиста готово симболичан – само 76.000. Јасно је да таква „резерва“ не би могла да попуни празнине у активним снагама, а камоли да замени рањене борце и појача трупе током борбених операција пуног обима. Отуда је концепту добровољачких снага из седамдесетих година прошлог века прошао рок трајања, јер више „није у складу са тренутним оперативним окружењем“.

Изградња јединица за борбене операције великог обима највероватније ће диктирати промену састава садашње (професионалне) америчке војске, и помак ка, испрва, делимичној регрутацији, упозорава америчка Војна академија. Новина подразумева нове замке, јер подразумева да ће убудуће у америчке ратове широм света морати да иду „обични Американци“, а не само војни професионалци. И то силом, буквално.

Нема сумње да мобилисани или регрутовани појединци широм света немају дилему када је у питању одбрана сопствене земље, али убеђивати те исте војнике да заправо бране своју отаџбину чак и када се боре хиљадама километара далеко од куће – личи на немогућу мисију. Упркос томе је све више позива да америчка војска поновно уведе регрутацију, мада истом снагом расту и бесне реакције Американаца који путем друштвених мрежа упозоравају Пентагон да не долази у обзир да обуку униформу армије која спроводи незаконите и насилне војне интервенције широм света. Заједнички именилац свих тих реакција на најаву увођења регрутације јесте да ће радије трунути у затвору, него у име „Ујка Сема“ убијати становнике неке непознате земље који имају несрећу да им је домовина богата нафтом или гасом или неким трећим благом…

НАТО „систем безбедности“

Јасно је да измене у америчкој војсци неће заобићи ни државе које су чланице НАТО алијансе, а које покорно копирају све што пропише Вашингтон. У Словенији, на пример, парламент је у претходном сазиву већ разматрао промену закона како би омогућио законску основу за поновно увођење регрутне војске. Предлог није пожњео довољно гласова подршке, али могуће је да ће поновно разматрање истог, под паском Беле куће, уродити плодом. Иако би многи грађани Словеније такав потез протумачили као – превару бирача. Словеначки политичари су наиме 2003, уочи референдума о уласку у НАТО, сународницима  „продали“ причу према којој, уколико се држава придружи Северноатлантској алијанси, „наши момци више неће морати да служе војску“ с обзиром да би та постала „професионална“, иста као и у осталим чланицама западног војног пакта. Сличан наратив је коришћен и у другим европским земљама које су ушле у НАТО после завршетка Хладног рата.

Тридесет година касније амерички планери ратова долазе до обрнутог закључка – регрутација је нужна услед пројектованих великих губитака „живе силе“; што у преводу подразумева смртне жртве и међу словеначким војницима према „систему безбедности“ који гарантује НАТО. Уместо да својим чланицама осигура обећану већу безбедност, НАТО је ширењем ка границама Русије ударио темеље за рат у Украјини, а сада због непланираних последица тог рата и „лекција“ које је научио на украјинском ратишту смишља поновно увођење регрутације како би се испунили захтеви за „топовским месом“, хитно потребном генералима западног војног пакта.

Ратно хушкање и потпиривање рата против Русије имаће, очито, неизбежне последице за милионе младих људи, не само у Америци него и у Европи. Њих војска можда не занима, али они Пентагон и генерале из Америци податних армија још како занимају. Могуће је да ће се многи освестити и схватити погубност такве политике када буду суочени са конкретном опасношћу да и сами, или њихови синови и кћери, заврше у војним униформама, послати да ратују ван граница родне груде. Није тешко замислити да ће тада послати на ђубриште историје политичаре и партије који су их довели у смртну опасност, по мустри недавно виђеној на изборима у Словачкој.