Угрин Поповић: У сурет ПОСТУ

Пре него што било шта напишем поводом онога што пост јесте желео бих најпре да разјасним веома прецизно шта то пост није. На жалост живимо у таквом времену да оно што није много пута однесе превагу над оним што јесте. На пример: знамо шта нећемо али зато не знамо оно што хоћемо а том дистинкцијом и Богу приступамо. Наиме, знамо шта Он није али зато то шта Он јесте не знамо. Но, то и није проблем пошто свакако то нисмо ни у могућности да појмимо али не зато што то Он жели да сакрије од нас него зато јер ми једноставно немамо те могућности спознаје. Али, вратимо се посту. Оно што он није то би свакако на првом месту било додворавање. Да, пост није додворавање као што ни њиме не можемо да се умилимо Богу. То није једна од заслуга коју ћемо вешто наплатити у Есхатону нити средство за постизање властите афирмације као „доброг“ хришћанина. Па, добро, рећи ће неко, чему онда пост служи, шта њиме добијамо? Пре свега, треба знати, да иако не испунимо одређене стандарде наших родитеља да би нас они свакако требали идаље волети. Таква је барем дефиниција. Исто је и са постом. Њиме се ми градимо, постајемо свеснији и поузданији људи. Свакако да ће Богу бити драго због тога али нас Он неће волети више, нити ћемо Му тиме бити милији. Дакле, пост је упућен искључиво нашем развоју. На једној тачки човек и сам то схвати. Међутим, док не дође до те тачке формализам или заслужност просто вребају човека тако да се сам смисао поста изгуби негде на том путу развоја осуђен да никада не досегне свој зенит. Изгуби се у форми, ми у систему.

Најпре требало би се сетити да су сви велики пророци постили, да је самог Христа Сотона искушавао храном на шта му је Овај одговорио како човек не живи само од јела пића већ од сваке речи која излази из уста Господњих. Повезаност тог уздржања од јела и пића са могућношћу слушања тих речи Господњих јесте заправо и поента поста. Живимо у палом постојању, под законом смо греха док сви извори нашег преживљавања јесу уствари гаранти наше смрти ако их схватимо, као Адам што је, као једини импулс наше могућности живљења. То пост показује јер одричући се тих гарантија живота собом сведочимо о једном другом импулсу живљења. А тај импулс су управо те речи Господње, заправо, заједништво са Њим. Као и смрт, тако и пост, подједнако су битни показатељи неодрживости живота каквог као пала створења имамо. Истраживање других могућности јесте уствари тај зенит поста који се опет не тиче само јела и пића већ управо те могућности да схватимо како наш живот зависи искључиво од речи које излазе из уста Господњих.

Пре него што ће ући у Обећану земљу, Јевреји су морали да прођу кроз пустињу. Да се њоме очисте од ропства, да своје утемељење издигну над простим преживљавањем а своје одлуке над корбачем, који им је својим фијуком показивао шта је то добро а шта је то лоше. Једном речју, у пустињу су ушли робови али у Обећану земљу слободни људи. Пустиња их је прочистила. Свакако, они не би преживели ту пустињу да их Бог није снабдевао храном. Небеском маном коју су ови имали скупљати само за тај дан. Уколико би неко желео њоме да се „осигура“ те да је накупи више но што му је потребно за тај дан она би се сутрадан кварила и била би нејестива. Временом би такви људи схватали како утемељење живљења није та мана већ Онај који је шаље. На тој тачци би разумели како то човек не живи само од јела и пића. У том моменту они би чули Реч. Већ у следећем, ушли су у Обећану земљу. Али, не више као робови, који овисе о јелу и пићу, већ као слободни лавови који су у могућности да комуницирају са Богом. Оним истим који им је и давао ту ману.

Што више једеш слатко то је оно мање слатко али што више једеш горко то је оно мање горко – речи су Николаја Велимировића које изражавају спас или безизлазност навике. Заиста, никада нећемо уживати у слатком ако једно време не будемо јели горко као што ни то горко нећемо моћи апсорбовати на прави начин ако одмах одустанемо од њега. А ово пишем свима онима који се декларишу као људи који не могу да посте. Шта све човек може боље је таквима да не искушавају Бога да им Он то покаже. Можда би боље било да прочитају доживљаје др Фиктора Франкла из Освјенцима, далеко познатијем по свом немачком изговору – Аушвиц. Да, свако може постити и нека се нико не усуди да каже другачије јер би лагао. Пре свих себе а то и није баш логично пошто тај пост и није ради било ког другог осим њега. Зато и јесте веома битно разумети да не постимо због система, Бога или кога год већ управо и једино због себе. Због те могућности да чујемо Реч. Да не живимо само од јела и пића. Да не будемо више робови већ слободна деца Господња.

Мислите о томе…

Др Угрин Поповић

Видовдан