Удар на Иран може бити и – почетак краја америчке империје

© fakti.rs

ИРАНСКИ савет шиитских експерата изабрао је Моџтабу Хамнеиа за новог духовног вођу Исламске Републике.

Његов избор је поздрављен огромним скупом подршке у центру Техерана. Тај скуп је показао да је Вашингтон постигао оно што је желео од Ирана: промену режима.

Исламска Република је заиста прошла кроз промену режима. Али, управо стога ће САД изгубити рат на Блиском истоку.

Уочи америчке и израелске инвазије, унутар иранске елите владали су неред и нестабилност.

Духовно вођство – ајатоласи, секуларна влада, снаге безбедности – Корпус чувара исламске револуције и председник реформиста. Овоме се придодавало очигледно протестно расположење у друштву: сви се сећамо масовних немира почетком 2026-те године.

За то је Вашингтон и везивао своју рачуницу. Сматрао је да САД и Израел само треба да задају први ударац, а да ће остало одрадити сами Иранци. Да ће народ – ослобођен свог омраженог вођства – изаћи на улице, да ће избити револуција, а ново руководство брзо предати Иран  Американцима.

Само је тренутна промена режима оправдавала сценарио малог, победоносног рата, у којем САД не би морале да се муче са копненом инвазијом.

Јер, сами Иранци би извршили копнену инвазију на своју земљу.

А сада – после десет дана рата – јасно је да се ово коцкање исплатило. У Техерану је заиста дошло до промене режима. У Ирану је проглашено ратно стање и они сада живе под ратним режимом.

Врховни савет за националну безбедност Ирана постао је главни доносилац одлука, а Корпус је главна државна институција.

Избор новог Великог ајатолаха је сигнал да је формирана нова структура моћи, а скуп у његову подршку је демонстрација контроле над улицама.

Организовање масовног скупа у знак подршке руководству земље током кризе легитимитета било би једноставно опасно. Ту је трагично искуство Николае Чаушескуа у Румунији: устанак против њега је почео управо током сличног скупа.

Али, у Ирану је америчка агресија преокренула расположење јавности. Протести и незадовољство су барем одложени док се спољни непријатељ не порази. Јер, режим је једно, а нација, земља и патриотизам сасвим друго.

Људи који сада одређују судбину Ирана свакако нису заинтересовани за брзу капитулацију, за предају своје земље Американцима. Објективно, по самој природи своје моћи, заинтересовани су за дуг, исцрпљујући рат који ће континуирано продужавати њихова ванредна овлашћења. Или, алтернативно, није битно колико дуго рат траје, све док се заврши одлучном победом Ирана.

Таква победа ће обезбедити част и огроман политички утицај победницима. Управо се то догодило са Корпусом током иранско-ирачког рата 1980-их.

За САД су обе још расположиве опције катастрофалне.

Вашингтон је већ схватио да не иде све по плану. То је видљиво и по колебањима америчке администрације ових дана.

Та колебања укључују и америчке наговештаје нових преговора након што су Иранцима забили нож у леђа.

Посебно питање је покушај укључивања Курда у рат. Са њима је Трампов циљ јасан као горски кристал. Ако Иран не може бити поражен без копнене операције, онда нека Курди, а не Американци, гину у његовим пустињама.

Курди су, наравно, поручили Вашингтону да иде тамо где не би волео. У суштини, да међу њима нема будала спремних да гину за америчке енергетске пословне шеме.

За Белу кућу данас нема добрих сценарија. Постоје само два лоша.

Једноставно лош и ужасно лош.

Једноставно лош: Бела кућа у последњем тренутку искаче из замке коју је сама себи поставила. Зауставља војну операцију и изјављује  да је све већ победила.

За Трампове бројне непријатеље то ће бити сигнал да је Акела промашио циљ и да амерички лидер сада може бити растргнут на комаде.

Ужасни сценарио: Америка шаље трупе и покушава да окупира велику земљу мобилисану за отпор. Јер, за САД би то била катастрофа гора од Вијетнама. Други Ирак, који би се проширио и обухватио цео Блиски исток.

То би био почетак краја америчке империје.