Убити Трампа, или: Од геноцида до литијума

Има неколико упадљивих сличности између (на жалост успелог) атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића и (на срећу неуспелог) атентата на бившег и можда будућег председника Америке Доналда Трампа. На обојицу је, наиме, снајпером пуцано с локација које су надлежне безбедносне службе претходно идентификовале као небезбедне. Али их свеједно нису обезбедиле. Да би онда те исте надлежне службе ликвидирале осумњичене атентаторе; згодно, с обзиром на ону ноторну биолошку чињеницу да мртва уста не говоре.

И Ђинђић и Трамп су, сваки на свој начин, угрозили исти поредак; Ђинђић због Косова и Метохије, Трамп због тога што у питање доводи сву ту политику која је, поред осталог, и довела до њихове окупације нашег Косова и Метохије. И ко зна да ли ће икад до краја бити раскринкана улога дотичних америчких (и њима сродних британских) служби чијих трагова има посвуда око убиства Зорана Ђинђића. А то су исте службе које су атентатора на Трампа убиле тек кад је извршио атентат на Трампа. И промашио само зато што је он у последњи трен скренуо поглед.

Што се пак тога тиче, стварно је наивно поверовати да је све то производ случајности и нестручности: убица с оружјем и мердевинама пролази пар стотина метара кроз ограђено подручје; пење се на зграду која није само означена као потенцијално ризична за штићену личност – јер се одатле пружа директан поглед на њу – него је и зборно место полицијских тимова који су ту да би штитили личност Доналда Трампа. Да ли су штитили Трампа, или атентатора на Трампа док не обави свој посао?

Пола сата током којих се атентатор Томас Метју Крукс слободно шета након што је идентификован као сумњив, два минута током којих се пред камерама мобилних телефона он намешта да пуца и нико не предузима ништа, несувисло објашњење да агената Тајне службе на крову није било јер је много стрм па да се не оклизну и падну, иако су агенти те Тајне службе у атентатора после атентата пуцали с крова који је знатно стрмији, и са кога су га све време и посматрали – све то само додатно доприноси утиску да нису у питању случајности и нестручност. Него да су надлежни службеници надлежних служби имали налог да не реагују док не добију налог да реагују. Тако што ће убити означеног убицу (у покушају) сходно поменутом принципу мртвих уста која не говоре.

Исти овај поредак – та дубока држава која се простире широм обавештајног, војно-индустријског, политичког и медијског простора – Трампову је председничку кандидатуру минирао још 2015. и 2016. године. Па су саботирали читав његов председнички мандат. А онда су га и покрали у директном преносу, на очиглед читавог света на изборима 2020. Уследили су судски процеси, чак и хапшење. И ништа од тога им није помогло да зауставе Трампа. Да би се онда десило ово. Ово није израз снаге тог система дубоке државе, него њеног дубоког очаја. Више нису у стању да контролишу процесе чак ни у тој својој држави, па зато и морају да прибегну овако очајничким мерама.

Шта год да Трамп на крају уради или не уради ако доживи ту прилику – све и ако разочара, што је највероватнији међу могућим исходима – тај закључај о очају власника досадашњег система дубоке државе остаје и најважнија међу важним поукама Трамповог случајног преживљавања.

На исту ову околност, иначе, указао је и мађарски премијер Виктор Орбан у јавном извештају председнику Европског савета Шарлу Мишелу после своје храбре мировне турнеје и разговора с Владимиром Путином, Си Ђинпингом и Доналдом Трампом. „Трансатлантска заједница изгубила је утицај на Глобални југ и постала изолована у свету због свог става према Украјини“, написао је Орбан.

У овим околностима, изолована и онако очајна, та трансатлантска заједница и дубока држава којој је подређена у мери у којој су јој подређене Европска унија и Немачка – тако да не сме ни да пита ко је уништио „Северни ток“, на пример – управо су извршили својеврсни блицкриг на Србију и наш литијум. Вртоглавом брзином, у само пар дана, прошли смо пут од укидања забране истраживања литијума до самита са Немачком и Европском комисијом и потписивања меморандума о експлоатацији тог литијума.

Никад није пријатно кад се немачке заставе завијоре Београдом, уосталом, буде непријатне успомене. Али је нарочито непријатно што се вијоре већ сада, ни два месеца након што је та иста Немачка иницирала резолуцију о Сребреници и Србима као геноцидном народу. Да би јој на то било запрећено резолуцијом о немачким злочинима над Србима заједно са резолуцијом о немачким злочинима над Русима. Али Србија је након тога у Уједињеним нацијама одлучила да гласа против Русије. Са Немачком.

На страну сад овако принципијелна борба за наше државне и националне интересе чија прагматичност изазива благу мучнину праћену вртоглавицом, него, шта ћемо са литијумом? Који сад као да постаје централни елемент наше (гео)политике.

Да ли је литијум наша животна шанса, или смртна пресуда? Управо у тој дилеми крије се и оно кључно питање – да ли је могуће помирити економску оправданост са еколошком одрживошћу његове експлоатације? Ово кључно питање живота и смрти једног народа и његове земље захтева озбиљан и стручан одговор коме се мора веровати.

На самиту у Београду немачки канцелар Олаф Шолц трудио се да нас увери како ће бити поштовани сви европски стандарди заштите животне средине. Али је признао и да је Немачкој неопходан српски литијум. Да ли је Немцима више стало до наше животне средине, или до нашег литијума? Одговор смо, што се тиче животне средине, добили још 1999. када су нас обасипали осиромашеним уранијумом…

Сличан степен поверења у њихове намере изазива и корпоративна репутација „Рио Тинта“ – профит не сме да трпи – а да и не подсећамо на све поприлично горко досадашње искуство са осталим гаранцијама које смо имали прилике да добијемо од Запада. Закључно с гаранцијом да ће бити основана Заједница српских општина и да Србе на северу Косова неће гонити као зечеве након уклањања барикада. Гоне их као зечеве, Заједница српских општина није основана, а Западу се не сме веровати.

Или је ово вешт (гео)политички маневар којим, везујући се за Немачку оним што је Немачкој преко потребно, Србија повећава своју цену? Па тиме себи обезбеђује и нешто повољнији третман у контексту решавања укупног српског питања. Управо се такве бојазни изражавају у Приштини, али морало би у том смислу да се деси и нешто конкретно на терену да би се то тумачење учинило уверљивијим…

Или се, насупрот томе, оваквим везивањем за Немачку везујемо још дубље за онај део света који је изолован од читавог остатка света? И то уз надзор америчког амбасадора Кристофера Хила приликом потписивања меморандума о литијуму. У тренутку кад његови послодавци морају да прибегну онаквом очајничком потезу какав је Трамп осетио на својој кожи, то јест, уху. Као да ’45, такорећи, идемо у Немце…

Што не значи и да литијум који имамо не треба да искористимо чим то буде и еколошки оправдано, не само економски. Али једино у сопственом интересу. А не зарад профита „Рио Тинта“ и потребе Немачке да нас претвори у своју сировинску базу. Која мора да буде довољно јефтина да би се њима исплатила. Може ли то да се исплати нама?