„Кољеновићи“, о којима писаху Андрић, Селимовић и Војислав Лубарда, имали су већи или мањи утицај на „креирање чаршијског амбијента“ у којем се одлуке доносе. О томе јадикује Фикрет Абдић, који се није сналазио у тим „сарајевским политичким играма“. Иако је доносио пресудан број гласова СДА, више се ценило мишљење њему потпуно непознатих ликова без икаквих формалних надлежности који су имали директан пролаз до Алије Изетбеговића.

У тој и таквој „политичкој чаршији“, са колена на колено, преносио се абер о страшном зулуму Омер пашином, крвавом сламању побуне која „нашу земљу опусти и нашу стару снагу заувијек сломи“. Човек који је у име султана „скршио беговат“ научио је и будуће генерације да се падишахова не пориче.

Чаршија није у Цариграду него у Вашингтону

А падишах данас столује, својевремено је то сликовито објаснио један из „чаршије“, не у Цариграду – него у Вашингтону. Праћење америчког става, увек и свуда, претворило се у апсолутно политичко слепило, у веровања обећањима вашингтонских помоћника заменика и заменика помоћника чак и када је јасно да она не могу бити испуњена, чак и када су у очигледној супротности са реалним стањем.

И тако, убеђени да је дејтонски оквир само прелазна фаза, већ четврт века живе одржавајући причу о привремености и прелазности, чекајући да им буде испуњено обећано о коначном и неопозивом преласку у „нову фазу“. Безентитетску! Унитаристичку!

До следећих избора…

Повременим акцијама, чији број не мањка, али чији интензитет слаби, па више није ни сенка некадашње снаге, помоћници заменика и заменици помоћника стављају им до знања да обећање и даље важи, нека причу одрже још мало. До следећих избора. Локалних, парламентарних, америчких, па онда у круг. Време за оне који у БиХ остају – пролази, поколење које нема стрпљења да чека из БиХ – одлази.

Бесперспективност је ендемска, разочараност у све и свакога хронична. Осим код задужених за „зидање митова“, оних који иду „трагом древних Бошњана“ (наслов историјске монографије коју су написали коаутори од којих ниједан није историчар), објашњавајући како је ту вазда постојао само један „реметилачки фактор“, потомци влашких досељеника, данас „геноцидаши“. Отуда и „стајање испред народа“ Бакира Изетбеговића, народа који ће ваљда, ако затреба, повести и у рат, јер он би, тобоже „радије умро него допустио да геноцидаши завладају“.

Рат је и даље некоме брат

Остаје само нејасно ко би ту ратовао, да ли ови времешни упорни који су остали или они млади, разочарани и уморни који су отишли!? Рат је некоме брат. Ратом би се неки и овајдили.

Али, где је ту вајда за упорне и уморне, за БиХ, са свим ентитетима и кантонима, конститутивним и инима народима. Да ли је Изетбеговић свестан онога што изговара? Да ли је чаршија која му аплаудира, она иста чаршија која одбија и вакцине од Србије без обзира што вакцине нису српске (а шта и ако јесу српске!?) свесна чему аплаудира?

Да ли сви заједно заиста верују да је рат решење и да би након тог рата, ако би до њега дошло, исход био ишта другачији него што је данас? Или можда мисле да је зарад безентитетског и унитаристичког, коначно и неопозиво решење могуће етничким чишћењем!? Та маните их, ионако су то само потомци досељених Влаха. Или можда мисле да ће их овога пута помоћници заменика и заменици помоћника тако силно подржати, да ће остварити Холбруково обећање по цену бомбардовања и Бања Луке и Београда, ако устреба и нуклеарним арсеналом. Та маните их, ионако су то само „геноцидаши“.

Ћорсокак цивилизације

Дарко Танасковић, осврћући се на последње ставове Мустафе Церића упозорава да је то „пут који се све уверљивије потврђује као цивилизацијски ћорсокак“. Неће нико ратовати за БиХ, ни заменици помоћника ни помоћници заменика, нити ће ризиковати кварење рачунице на другим странама да би мењали исходе у БиХ.

Повремене акције којима број не мањка усмерене су пре свега ка одржавању будности и напетости, да случајно некоме не би пало да у БиХ предлаже нова решења, чепрка по „митовима“, покушава договор у циљу стварања функционалне двоентитетске државе. Ваљда мисле да ће једног дана доћи време за дедејтонизацију, иако је време за то прошло, неповратно и давно. Политичко слепило и беспоговорна оданост падишаховим обећањима каква год да су, зато остају идеално средство за држањем тог „ваљда“ на инфузији, до даљњег.

Муслиманска политичка елита остаје везана за циљ стварања безентитетске и унитарне БиХ. „Бошњачки курс“ је чврсто окренут ка Вашингтону, не гледа се чак ни напред, не гледа се чак ни какво је време у том Вашингтону, камоли на друге стране. „Национално“ и „државно“ су да се створи национална држава. Али, ту се сада отвара безброј питања, толико да је лако закључити како циљ није реалан, овако постављени интереси нису оствариви, самим тим се показује и да је курс погрешан. Највећи проблем са Сарајево је што ће овакав „говор“ увек наићи на „одговор“. Акција рађа реакцију! А када одговори и реакције досегну одређени обим и снагу, онда више неће бити повратка назад – БиХ ће се распасти.

Продужетак агоније

И узрок тога неће бити „геноцидаши“, већ нереалне процене, претеране амбциије и страх од духа Омер паше Латаса. Уз овај проблем иде и чињеница да се услови за распад још увек нису стекли, те ће говори и одговори, акције и реакције – продужавати агонију која траје, досадашња бесперспективност још се може показати и као „ера просперитета“. Или се можда нешто може променити? Или можда све може на боље изаћи? Могло би, али уз услов да се прво промени циљ у Сарајеву. Тако би се и курс померио за макар јоту. Има ли храбрости за тако нешто? Има ли воље да се прихвати реалност која траје већ четврт века? Има ли жеље да се Бања Лука испоштује као равноправна и са њом прави нови договор о функционалној држави? Алтернатива је разлаз, ту претње ратом и наговештаји санкција суштински мало шта могу променити.