„У ослобођеном Јасеновцу“: Дубина рана Ћамила Сијарића

Лутајући беспућима интернета, наишао сам и на вест како је крајем октобра у Сарајеву обележена 110. годишњица рођења Ћамила Сијарића, и то промоцијом новог издања његових изабраних приповетки, а које је објавило Удружење грађана поријеклом из Санџака у Босни и Херцеговини. Не знам колико се Сијарић данас чита у Србији, рекао бих слабо, уз евентуални изузетак међу Бошњацима у Санџаку. Није, међутим, увек било тако.

Још 1972. Предраг Палавестра је уврстио Сијарића у своју „Послератну српску књижевност 1945–1970“. Седамдесетих и осамдесетих за његова је дела и те како било места у водећим београдским издавачким кућама. Јер Сијарић је писац чија проза, колико год била занимљива и критичарима, на такозваног обичног читаоца делује као казивање рапсода поред ватре. Његов језик је моћан и сугестиван.

Јасеновац

Сијарић је био плодан писац и његов опус је велики, но место у српској култури заслужио је већ и књижицом „У ослобођеном Јасеновцу“ из 1945.

Био је међу првима који су ушли у Јасеновац након бега и повлачења усташа, и та је његова репортажа истовремено и врхунска логорологијска литература и потресан документ.

Чисто илустрације ради, ево једног пасуса: „Сава је овд‌је – пред Јасеновцем, широка вода. Рекло би се да је овд‌је и дубока. Гледам њено водено огледало, по којем је прилегло прољетно сунце. То прољетно сунце није данас весело. Него је данас то прољећно сунце тужно – јер оно пада по лешевима! Окретали смо се десно и лијево и гледали људске лешеве. Носи их вода. Црне се на њој као какве тачке које се мичу, путују. Неке вода наноси к нама – па их тако видимо изблиза, видимо им лица, свезане руке, преклано грло, надувен трбух, сагорјелу кожу… Вода их носи, окрене их, преврне. Они које заузме матица ријеке пролазе брже, а они које избацује на крајеве заостају: заостају тако као путници који су се на путу преморили… На себи немају готово ништа – комад хаљетка који се на њима црни, или ни то, него им на сунцу сијевају голи трбуси, кукови, леђа, ноге, шије – већ како коме и како кад. Понеки је од њих женски леш, а неки мушки – а подједнако су голи сви. Над њима се вију ројеви муха, па тако и ти ројеви одлазе низ Саву.“

Живот и литература укратко

Писац познат и као „митски приповједач“ родио се, дакле, 1913. Своју прву чисто фикцијску књигу објављује тек као четрдесетогодишњак, но од тада не стаје све до смрти. Три године касније стиже награђивани роман „Бихорци“, а затим, у наредним деценијама, цели низ успешних прозних књига, приповедачких, новелистичких, романескних, путописних.

Посебна ствар је његова прозна поетика. Постојала је у античкој Грчкој филозофска доктрина прозвана хилозоизам. Речник је неутрално дефинише као „учење да је сва материја, укључивши и анорганску, одуховљена“. Ћамил Сијарић је пример хилозоисте. У његовом књижевном свету важи она сијарићевска – све је некад зборило. Дрвеће, камење и животиње равноправни су у Сијарићевом делу с људима.

На врхунцу његове стваралачке снаге Сијарићу су знали спочитати старомодност и архаичност, док данас у његовим литерарним поступцима можемо пронаћи авангардност и модерност. Постоји у његовом опусу та сугестивна аура усмености, тај бајковити квалитет који зна учинити да његов дискурс звучи древно. Видљиво је то већ и из наслова Сијарићевих прича и књига: „Мирис лишћа орахова“, „Кад д‌јевојка спава, то је као да миришу јабуке“, „Бор, птице и ништа“, „Зелен прстен на води“, „Један трн на путу“.

И парадигматски строг критичар какав је био Мирослав Крлежа, нарочито под старе дане, за Сијарића је имао само речи хвале, па је тако 1979. о Сијарићу рекао: „У почетним је данима био под утјецајем Андрића, али се развио као осебујна стваралачка личност (…)  Уколико је Андрићева белетристика и била у почетку инспирација Сијарићу и тада је Сијарић био интересантан, али да је тако добар писац какав се исказује приповијетком ‘Хасан, син Хусеинов’, нисам вјеровао. Сасвим сигурно, то је једна од најбољих ствари код нас написаних. Заправо, ово што вам говорим требало би да напишем, да штампам и кажем: Ево Вам Ћамила Сијарића, који код нас пролази незапажен.“

Лирика

Током највећег дела његовог стваралачког периода, непознато је било да Сијарић пише поезију. Онда је 1988. Београдски издавачки завод (БИГЗ) објавио Сијарићеву књигу „Лирика“. Вероватно у историји јужнословенских књижевности нема храбријег наслова за прву књигу поезије. Млади – седамдесетпетогодишњи – песник Сијарић објавио је стотињак страница генијалне поезије. Барем једну од тих песама вреди овде навести у целини:

„Дође наш ратник из рата у Грчкој

И донесе грчку тепсију и по тијелу

ране

Жене му рекоше да му тепсија

Из Грчке не ваља, јер је плитка.

Ми му рекосмо да му ни ране

Из Грчке не ваљају, јер су плитке.

Рекосмо му:

Ми бисмо ти код куће задали дубље

Ране.“

Могла би се цела студија написати о генијалности ових десетак стихова. На известан начин, Сијарић каже исту ствар коју каже и Душко Трифуновић кад пише да „најгоре је међу својима“, али опет у форми (стиховане) приче.

Велики шпански филозоф Хозе Ортега и Гасет за Стендала је рекао да увек приповеда, чак и изразитије док формално есејизира. То би се могло применити и на Сијарића: прича коју нам је испричао у овој песми, боља је прича од неких антологијских прича. Ваљало би да нова, млађа и шира публика у Србији открије Ћамила Сијарића. Себи на корист.