У КАФКИНОМ ЛИФТУ: ЛАВИРИНТ У СВЕТУ ЛЕЊИРА
Управо се остварио сан многих, који су ритуално ишли у библиотеке и антикварнице по стара издања Кафкиних дела: „Службени гласник“, у том послу вођен сигурном руком Јовице Аћина, објавио је ново издање, према поузданим верзијама пишчевих дела. И све је ту: романи, приче, дневници, записи, цртежи, али и сведочења о самом аутору. Између осталог, поклоњени су нам и „Разговори са Кафком“ Густава Јаноуха, младог уметника чији је отац радио са аутором „Процеса“ у истој канцеларији.
Ко није читао Кафку, може да почне од Јаноуха. И ко хоће поново да чита Кафку, може да крене од Јаноуха.
Ту, у „Разговорима“, угледаће племенитог човека који је платио, против себе као правног заступника осигуравајућег завода, најбољег прашког адвоката, да би један убоги инвалид, који је тужио Кафкин завод, могао да добије пресуду у своју корист. Јануохов отац је тим поводом рекао сину: „Доктор Кафка је Јеврејин, а ипак је за хришћанску љубав према ближњем способнији од многих добрих католика и протестаната у нашем заводу.“
И видеће грудоболног Кафку како послушно улази у кућу, јер му је строги отац рекао да пожури, пошто је напољу влажно.
И схватиће како је писцу, што се сетно исповедио младом саговорнику, било тешко да живи по бирократском начелу лењира, иако је, као и сваки човек, један лавиринт.
У „Разговорима са Кафком“ можемо чути онога без кога је немогуће замислити мисаони 20. век.
КАФКИНА РЕЧ Из Јаноухових записа оглашава се Кафкина дубина: „Човек не расте одоздо према горе, него од унутра према споља. То је темељни услов сваке животне слободе. Она није никаква вештачки произведена друштвена клима, него је став, задобијен по цену непрестане борбе, према себи и према свету. Услов путем којега се ослобађате.“
И Кафкина висина: „Уметност је, попут молитве, рука испружена у таму која би да дохвати део милости да би се прометнула у руку која поклања.“
И религиозна самосвест епохе, која је у њему нашла заточника: „Чежња за Богом и страх пред грехом данас су крајње ослабљени. Гурнути смо у баруштину таштине. За то је доказ рат, чије је масовно рашчовечење многе године наркотизовало човекове моралне снаге, а тиме и њега самог. (…) Не постоји грех и не постоји чежња за Богом. Све је сасвим земаљски и на једнозначан начин сврсисходно. Зато и живимо у општем грчу савести. (…) Већина од нас је изметом свога страха залепљена за климаве столице јефтиних начела.“
Гледајући демонстрације са певањем националистичких песама из доба покојне К und K монархије, Кафка упућује упозорење Јаноуху: „То призива терор нових, Бога лишених верских ратова, који почињу са заставама, песмом и музиком, а завршавају пљачком и у крви.“
И онда, са стрепњом, чујемо коначну дијагнозу доктора Кафке: „Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини. Ја се, на пример, враћам сада кући. Но, то само тако изгледа. У ствари, пењем се у специјално за мене инсталирану тамницу која је утолико тежа што је налик сасвим обичном грађанском стану и у коме нико, осим мене, не препознаје затвор. (…) Све изгледа да је од чврстог и постојаног материјала. Али је то, притом, лифт којим се спуштате у бездан. Не видите га. Но, чујете га, ако затворите очи, како већ жамори и тутњи пред вама.“
Кафкина дела су улазница у лифт за спуштање у бездан. Кафка је лифтбој на путу ка бездану.
СВАКО ИМА СВОГА КАФКУ Свако од нас има своје искуство са Кафкиним лифтом.
Мој први, пре средње школе, сусрет (књишки мољац, читао шта ми дође под руку, па сам посегао и за „Процесом“) био је суочење са неким латиничним издањем великог романа, чија је насловница, литографски изведена, нудила издужено лице са цилиндром. И сама та илустрација изазивала је неодређену стрепњу код надобудног основца. Мучно је било пробијање кроз текст (пробио сам се, са фанатичном упорношћу, скоро ошамућен), и тек много касније, животно и читалачки искуснији, разумео због чега ме је узнемиравало спуштање лифтом у понорност Кафкиног текста.
Све ме је збуњивало: непостојећи столар Ланц који је заиста живео у згради што ју је К. тражио; Лени с којом се К. чулно зближио, а која је имала пловну кожицу, налик на пачију, између прстију; судски сликар Титорели окружен дивљим девојчицама које се кикоћу… Порота приликом првог саслушања Јозефа К. стешњена је на горњој галерији толико да су неки главом додиривали плафон. Када је К. дошао на друго саслушање, судница, смештена у трошној згради за изнајмљивање, зврјала је празна. На судијском столу, уместо књиге закона, стајала је збирка невештих порнографских цртежа…
Да, тако је у сну; иако је све сасвим чудно, ничему се не чудиш.
ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА Друга ствар која ме је, приликом првих читања, доводила у стање иницијатичке запитаности је, доследно примењен, метод изневеравања читаочевих очекивања. Навешћу само један пример. Када Јозеф К. не дочека, пред катедралом, неког Италијана, пословног партнера своје банке, он улази у храм и угледа полуосветљену слику са оклопљеним римским копљаником. К. прилази слици, и ми очекујемо некакво значење које ће исијати са платна и дати нам нит за пролазак кроз лавиринт заплета. Уосталом, као да и сам К. то значење жели – батеријском лампом осветљава целину слике. Кафка нам, у том часу, подстакне семантичка очекивања – напише да је његов јунак појмио да је римски војник део шире композиције Христовог распећа. Али уместо снажног сусрета са смислом добијамо реченицу: „Уосталом, беше то слика новије израде.“ И то је све. Геније нас је фрустрирао, и оставио да нагађамо.
Романескно ткиво „Процеса“ потицало је од ткача речи који је о себи писао: „Мој је живот оклевање пред рођење. (…) Гледана са становишта литературе, моја судбина је веома једноставна. Тежња за приказивањем мог унутрашњег, сновима подобног живота померила је све остало у област споредног, па је ужасно закржљало и не престаје да кржљави. Ништа друго не би ме икад могло да задовољи.“
КАФКА И КОРОНОКРАТИЈА Када смо се, за време коронократије, обрели у невиделици којој се није назирао крај, сетио сам се писца „Процеса“ и „Замка“, најусамљенијег Европљанина 20. века. А кога би другог? Свет који ствара глобалистичка олош – елита, оних, како рече Никола Маловић, 0,666% „илуминираних“, свет је Франца Кафке, који је, пред своју смрт, говорио Јаноуху: „Ускоро ће нам бити потребна дозвола да изађемо у сопствено двориште.“
Кафка је ковидни свет описао у „Процесу“, којим, како рекосмо, доминира (бес)поредак сна, оличеног у кошмару – бежиш од опасности, али трчиш у месту, при чему је логика свакодневице застрашујуће испретурана.
Било нам је јасно шта се дешава у безумљу квазимедицинског ванредног стања, јер се то већ десило: Јозефа К. хапсе, али он може да иде на посао; судница у којој га саслушавају налази се на периферији града, у сиротињској згради; џелат у остави банке у којој је К. запослен туче двојицу полицајаца који су, приликом објаве хапшења, Јозефу појели доручак; сви знају све о његовом процесу, само он не зна за шта је крив; чак је и свештеник који му приступа у катедрали пуки чиновник суда. На крају, убијају га џелати који личе на ислужене циркузанере, и који као да се снебивају да му зарију нож у срце.
Под маскама, подвргнути казнама за одбијање да живимо по апсурдним правилима коронократске анархотираније, осетили смо шта нам поручује онај који је отишао пре једног века.
ГУБИТНИШТВО КАО СТЕГ Кафкина су знања потицала са дна бездана у који води његов лифт. О себи, неуспелом човеку, говорио је: „Нису тромост, зла воља, неспретност (…) оно због чега у свему доживљавам неуспех: у породичном животу, пријатељству, браку, послу, књижевности, већ је то недостатак тла, ваздуха, заповести.“
И био је губитник. У незаобилазној књизи „Колико истине треба човеку“ (објавио ју је Андрићев институт) немачки филозоф и тумач културе Ридигер Зафрански пише о покушајима губитника да добије макар гутљај воде, макар удисај ваздуха: „Три пута се верио; с Фелис је у једној продавници намештаја чак изабрао опрему за стан. Два пута је ковао план да се исели у Палестину. Хтео је да се обучи за неки занат. Код сестре Отле се окушавао у пољопривреди. После извесног времена је обуставио све те покушаје и вратио се у свет писања, где је, као у роману о замку, истраживао непредвидиве тешкоће доласка на свет. Парадоксална ситуација: Кафка разуме чин писања као повлачење из света, али теме његовог списатељства готово увек круже око проблема како се од оног злослутног ‚другде‘ може поново одомаћити у свету.“
Повлачио се, али је остајао. И данас је овде, међу нама.
ОСТАО ЈЕ МЕЂУ НАМА Зато је сада међу нама оно кратко савршенство, „сомнабулни Чехов“, под насловом „Сеоски лекар“, са све песмицом: „Радујте се, пацијенти, лекар вам је у постељи“, и упозорењем да, ако се једном одазовеш на погрешан позив, то више никад не можеш поправити. И „Уметник у гладовању“, који би, само да је могао, јео што и остали људи, али није могао ни да окуси, па је остао да труне у слами кавеза. И Грегор Самса, који, у „Преображају“, највише страда јер не може да иде на свој чиновнички посао. И тетовирање кривице у тело у „Кажњеничкој колонији“.
Све је то сада међу нама, до краја света. Док не дође Месија који, како рече Кафка, неће доћи последњег него ‚најпоследњијег дана‘. Месија, дакако Христос, Онај Који је, опет по Кафки, ‚бездан испуњен светлошћу‘: пред Христом се затварају очи да би се пало у Њега.
ЖИВОТ И ОБЈАШЊЕЊА Кафка није могао да живи док не нађе објашњења. Ридигер Зафрански каже да писац и његови јунаци покушавају да пронађу експлицитну истину која ће, након што је схвате, омогућити „прави“, осмишљени живот, који ће „виша“ инстанца потврдити, оправдати. Логика „прво истина а потом живот“ неће никад одвести у живот – и то управо показују Кафкине параболе. У параболи „Пред законом“ један човек са села тражи да буде пуштен „у закон“. Вратар му ускраћује улаз – и то не физичком силом већ само говорима. Човек са села клечи пред вратима, импресиониран тим говорима. На крају ће му вратар саопштити да је тај улаз намењен само њему, човеку са села. Зар онда човек са села није могао једноставно да уђе унутра, не обазирући се на вратарове говоре, уместо што их је пажљиво слушао и узмицао пред бескрајним објашњењима?
По Зафранском, Кафка је био помни посматрач, који, у једној узгредној прибелешци, каже да му је циљ да искочи из реда убица, и да недело посматра са стране. Да не стреља невине, него да гледа и сведочи.
Зато је остајао ту где јесте: „Канцеларијског посла који је проклињао никада се није својевољно одрекао. Тек га је болест натерала на то. Из сфере утицаја оца и породице никада није искорачио. Из родитељског стана се иселио тек неколико месеци пред смрт. Обавезу да уништи његове рукописе завештао је човеку за којег је тачно знао да је неће испунити. И то је био део стратегије да се смести у ‚међупростору‘, на граници између унутарњег живота писања и живота ‚напољу‘. Кафка је хтео да буде усамљен, али је и тражио сведоке за своју усамљеност.“
А то смо ми, сви ми, који живимо у кафкијанском свету.
Сви смо Кафкини сведоци.
