У ДОБА НИХИЛИСТИЧКОГ ЕГОИЗМА: ИМА ЛИ ОПРАВДАЊА ЗА ЧОВЕКА? РАЗГОВОР СА ДР БОЈАНОМ ЈОВАНОВИЋЕМ

У ДОБА НИХИЛИСТИЧКОГ ЕГОИЗМА: ИМА ЛИ ОПРАВДАЊА ЗА ЧОВЕКА?

РАЗГОВОР СА ДР БОЈАНОМ ЈОВАНОВИЋЕМ 

 

Бојан Јовановић је једно од најзначајнијих имена савремене српске антропологије. Свестрани стваралац, не само научник, него и уметник, Јовановић нас, већ деценијама, снабдева темама за размишљање и књигама које су нам неопходне у суочавању са изазовима савремености. Једна од таквих је и његова „Антроподицеја: Човек и зло“, која се појавила у издању новосадске „Адресе“. То је био повод за наш разговор. 

 

Човек је, како је говорио Божидар Кнежевић, а понављао патријарх Павле, биће коме Бог може да се обрадује, и од кога ђаво може да се постиди. Тема Ваше књиге је антроподицеја, оправдање човека у свету зла, кога, опет, без човека нема. Какви су распони људске природе? Може ли се човеково постојање оправдати?

— Јединствени животни и креативни потенцијал са којим долазимо на свет као и социо-културни амбијент у којем одрастамо су датости нашег људског постојања. У њима је садржана и задатост нашег потврђивања као хуманих бића. У контексту познатог Његошевог исказа: „Шта је човјек, а мора бит човјек?“, поставља се пред сваким појединцем питање како ће решити  непознаницу да одговори на идентитетско питање шта га то чини људским бићем и потребе да, сходно хуманом императиву,  буде човек. Када кажемо бити човек, то подразумева првенствено позитивну конотацију, у светлу хуманих начела која га  морално одређују и етички утемељују. Међутим, то светло претпоставља и своју супротност, јер човек не чини само добро, већ и зло, па се до истине о њему може доћи само његовим целовитим сагледавањем. Уколико погледамо тамну страну његове природе, онда се суочавамо са његовим поступцима који могу и ђавола постидети и делима којима би се и Бог могао обрадовати. Са потенцијалом за добро и зло, човек постоји у реалности тог огромног распона, одређеног крајњим етичким супротностима.

У контексту опште прихваћеног веровања да је Бог створио свет, био је својеврстан интелектуални изазов одговорити на питање о пореклу и постојању зла у свету. У оквиру теодиције, као што и говори значење овог назива, настојао се  оправдати Бог за постојање зла у свету. Оправдање је нађено у ставу да Бог, иако добар, не  одређује човеково понашање, јер љубав са којом је створио све, подразумева и слободу коју људи користе да чине и зло. Када је Богу дато божје, остали су у животној човек и зло. Зато је и било потребно да се са становишта антроподицеје, која значи оправдање човека, он објективно сагледа као чинилац зла у свету. Наравно да се зло које човек чини не може правдати нити оправдати, али се оно може разумети и тумачити у реалности људског постојања.

Имајући, дакле, у виду да разумети не значи и оправдати,  разоткривањем зла, мотива, разлога и повода да се оно чини, утврђује се и дистанца према њему која и омогућује успостављање контроле над њим. Будући да се у стању ескалације негативитета показује немоћ човека да га културом обузда  и заустави, злу се тада супротставља агресивним и насилним средствима. Култура је ефикасна само као превентива у спречавању зла, зато и имамо моћ над њим све док се оно не испољи и не размахне. Упориште супротстављања негативитету као потенцијалу зла је култура и одговарајућа моралност чија универзализација начела јасно одређује етичко средиште човековог деловања и духовну вертикалу његовог постојања. Како морални релативизам, од паганских времена до данас, замагљује и затамњује објективну етичност, са одређених моралних становишта, који су у функцији остварења и одбране конкретних интереса, учињено зло се сматра  и проглашава добрим. Јасно је да се тиме не може правдати, већ само адекватно  одређивати починилац зла.

Момчило Настасијевић је рекао да има људи који су, ради свог малог прста, спремни да униште планету. Како је нихилистички егоизам постао планетарна опасност? Зашто у наше доба прагматичност циљева замењује моралну начелност?

— Нихилистички егоизам данашњег човека, спремног да свет доведе до прага нуклеарног рата, последица је моралног релативизма и релативизације битних значењских одређења добра и зла. Тај релативизам постоји од давнина и препознајемо га у схватањима и понашању припадника архаичних племенских заједница који су сматрали добрим свако зло које су због одређених користи, пљачке и поробљавања, чинили припадницима других колектива. Међутим, када би они сами били жртве истоветне агресије, коју би чланови другог племена извршили према њима, онда су то доживљавали и сматрали злом. Интерес и корист од зла које  људи чине другим људима, одређује зло као добро, а такво схватање је својеврсна антрополошка константа од времена преисторије до данас. Технолошки напредак човека није праћен и његовим моралним усавршавањем, јер се, како је запазио Јустин Поповић, остварењем атомске технике он није одмакао од своје прашумске етике. А да су управо такви људи, упаковани у цивилизацијске форме, окрутни савремени варвари показују не само њихова злочинства, већ и њихово правдање својих злодела.

Након агресије НАТО пакта на Ирак 2003. године, под лажним изговором да  поседује биолошка и хемијска средства за масовно уништење и да  представља терористичку опасност, ова земља је до 2011. године економски, друштвено и културно опустошена само да би се Запад докопао њених природних богатстава и нафтних извора. У том девастирању и пљачкању, убијено је и више од 500  000 деце. На питање новинарке   да ли су биле оправдане толике људске жртве, Мадлен Олбрајт је одговорила да с обзиром на остварене демократске циљеве та цена није велика. Побити пола милиона деце због  остварења наводних демократских циљева, што је био изговор за пљачку ове земље,  могу само савремени варвари који зло учињено другима због своје користи сматрају и означавају као добро. Међутим, када би кјим случајем неко други то исто учинио овим зликовцима, онда би то за њих било највеће зло. У том контексту ваља се подсетити и на ратни поклич Тонија Блера који је напад на нашу земљу 1999. године правдао сукобом цивилизације и варварства, добра и зла.

Чему на Западу служи непрестана сатанизација Другог и другачијег као битијне опасности по цивилизацију? 

У освајачким претензијама, западни милитаризам проналази разне лажне алибије, али се немаштовитост њихових лидера огледа у стереотипном обрасцу о представницима других култура као варварима опасним за цивилизацију, које превентивно треба напасти и уништити да би се опљачкала њихова богатства. У бесрамној логици, ти савремени варвари  не само да покушавају да правдају своју злочиначку агресију већ је инфантилно и негирају. Тако главнокомандујући  НАТО снагама које су нелегитимно и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација  злочиначки бомбардовале СР Југославију и Србију, генерал Весли Кларк, сада као пензионер, тврди да то није била агресија, већ дипломатија. Агресија без преседана у којој су цивилни објекти, попут зграде РТС- а, проглашавани легитимним војним циљевима и бројни злочини над цивилним становништвом, сада се еуфемистички преозначава. То оксиморонско одређење рата као дипломатије показује сву хипокризију некажњених злочинаца.

Преовладавањем прагматичних циљева над моралним начелима, чије се постојање у данашњем свету моћи сматра сувишним, показатељ је данашњег доба преокренутих вредности. Прагматичност је постала врховни принцип, а човек, који је некада сматран мером свих ствари и био хуманистички еталон вредновања свега, постао је средство увећавања ствари које су проглашене његовом мером. Тако се данас према стеченом материјалном богатству и вреднује стручњак из неке области, па се и долази до процене да није најбољи економиста онај који најбоље познаје економију, већ онај који је злоупотребом свог умећа успео да се највише обогати.

Агресивност спојена са ратоборним секуларизмом родила је савремени Запад, на коме се одречно потискује свака могућност афирмисања светле стране човекове. Одједном, међу људе ступа демон, који се, како би рекао Мефисто Фаусту, већ вековима бори да уништи живот, али се живот до сада показивао као жилав. Хоће ли живот надживети људско лудило? Има ли места за човека у свету који је, на своју пропаст, саздао сам човек? 

— Не заборавимо позитивне вредности Запада, оличене у научним открићима  и техничким изумима које су ослободиле човека од дотадашње природне зависности и омогућиле утемељење данашње технолошки супериорне цивилизације. Иако су вековима те вредности биле светионик у човековој тежњи ка еманципацији и креативном потврђивању, у целовитом сагледавању тог процеса  уочавамо и његову демонизацију. Коришћење негативитета као потенцијала зла за остварења жељених интереса, тематизовано је нововековним митом о његовом пакту са ђаволом коме је продао своју душу. Упркос још Христовом упозорењу о неопходности превладавања тих ђавољевих искушења, уколико тежи самоостварењу као хумано и божанско биће, човек им је подлегао, јер без његове сагласности демонско није могло да превлада у њему и доведе га до прага уништења света. Зарад претпостављене добити и обећаног богатства, као оличења жељене моћи, он је показао спремност да подлегне искушењу и превари себе.

Склоност да свој хлеб прими из туђих руку, има велику цену која се настоји да умањи у реалности заснованој на преокренутом систему вредности. Показао је Пјеро Манцони да његове конзервиране фекалије могу и да премаше вредност коју  им је аутор одредио према цени истоветне тежине злата. Не ради се о  остварењу уметникове луцидне прогностичке визије, већ о потврђивању моћи тржишног система, као симболу свих других моћних система, који може несумњиве вредности да маргинализује и поништава, али да посебно вреднује добро упаковано смеће. Жак Атали је у својој искрености једном признао да је он створио Емануела Макрона, али је другом приликом изјавио да је актуелни председник Француске оличење ничега. Овим изјавама је јасно указао да је систем којем и он сам служи, способан не само да поништи значај политичара са реалном моћи у бирачком телу, већ и да могу од оних који оличавају ништа да створе неког који представља нешто.

На шта је сведен савремени човек? Колики су његови потенцијали за повратак човештву?  

Сведени на конзументе који послушно и покорно извршавају захтеве ауторитета, оличеног у систему моде, идеологије и политике, људи данас некритички мисле и менталитетски препарирани показају спремност да чине и највећа зла. У дугогодишњем планирању и провоцирању Руске војне реакције у  Украјини, Европска унија исказује све већу одлучност да зарад америчких интереса и отворено зарати против Русије. Будући да се Русији приписују освајачке тежње према Европи, које, у ствари, Запад има према Русији, просто је фасцинантно како отказује европска критичност према злоупотреби тог сулудог параноидног обрасца за ескалацију сукоба и провоцирања нуклеарног рата у којем ће житељи Старог континента бити највеће жртве. Имајући у виду моћ владајућег система, не чуди да је највећи заговорник рата против Русије управо садашњи председник Француске.

Са територијом довољном великом и богатом за нормалан живот свих становника на планети, Русија нема претензије за проширењем свог простора, а  свој напредак је видела у непосредној економској сарадњи и чвршћем привредном повезивањи са Европом. Из таквих веза би настао супериоран цивилизацијски ентитет који би маргинализовао значај највеће светске силе, оличене у САД, па је зато она и учинила све да до остварења такве везе између Европе и Русије никад не дође. Упозорење које је својевремено изрекла Кондолиза Рајс да САД никад неће дозволити да проради Северни ток 2, јер он угрожава америчке интересе, манифествује карактеристичну људску завидљивост, љубомору и пакост. Препознате првенствено у понашању појединаца, ове људске мане долазе до изражаја и у карактеристикама колектива које се кроз њихове лидере манифествује у односу према другом колективу. Показује се да је од сопственог развоја и остварења жељеног циља, важније спречавање другог у напредовању, јер се његов неуспех доживљава као сопствени успех. Тежња Запада да у овом провоцираном конфликту, Русију војно порази једна је од најопакијих намера чије негативне последице могу угрозити људски опстанак на Земљи.

Колико је могућа алтернатива светском систему насталом на западној империјалној агресивности и духу, како Дајана Џонстон каже, сулудих крсташа?     

На страни живота има места за све људе спремне да се супротставе радикалном западњачком нихилистичком самоуништењу. Ма како га човек свесно и несвесно уништавао, живот је моћнији и мудрији од људске лудости. Америчке нуклерне пробе, вршене средином прошлог века на Бикинију, имале су за последицу потпуно уништавање постојећег живота на делу тог острва где су се догађале експлозије  хидрогенских бомби огромних разорних моћи. Међутим, после извесног времена, већ крајем шездесетих година, сателитским и авионским снимцима утврђена је невероватна витална експанзија биљног света управо на тим бомбама опустошеним местима. Показује се да је живот неуништив и да ће он опстати и након уништења његових високо организованих облика у свом елементарном виду са потенцијалом неких другачијих еволутивних промена. Живот ће, дакле, победити и на месту човекове самопропасти која се неће догодити свесно, већ као последица сулуде идеје појединаца да уништавањем других могу остварити своје ексклузивно право на људско постојање.

Прошлогодишња убиства, у школи у Београду и селима око Младеновца, незабележена су у нашој новијој историји. Нису се дешавала ни за време трауматичних ратова у последњој деценији прошлог века. Како је зло сишло у дечји свет? Ако смо, по Достојевском, сви криви за све, у чему је Ваша и моја кривица? 

— Ралним сагледавањем узрока масовних убистава у београдској школи и селима око Младеновца откривамо убице чија је душевна и социјална поремећеност узрок њиховог психопатског понашања које је довело до велике трагедије. Размотрени у породичном и ширем друштвеном контексту, њихови поступци имају и дијагностички карактер, озбиљно оболелих али неадекватно лечених и социјално третираних особа. Њихова обољења и психолошке мане су прикриване и толерисане, па је исказано разумевање за њих и некритичко прихватање њихових хирова показатељ нехуманог односа њима. Разумети болесника, у смислу  прихватања и толерисања његовог понашања, значи бити нехуман према њему. Несумњиво је да није било потребно да поменути појединци испоље своју нехуманост према другима, у масовним убиствима, па увидети да их као оболеле и поремећене личности треба адекватно лечити и соијално третирати.

Политичка злоупотреба тих догађаја исказана је у вишенедељним демонстрацијама „Србија против насиља“, усмереним против актуелне власти и прераслим потом у опозициони покрет са истим називом, који је управо на изборима показао своју бесперспективност. Колико је политичке наивности и глупости изражено тим активизмом говори и чињеница да се после непуних годину дана тај покрет распао. То не значи да је борба против насиља у нашем друштву изгубила значај, већ да се политички програм опозиције треба да заснива на озбиљним идејама које имплицирају критички однос према актуелној власти, а не на јефтиним оптужбама и манипулацијама. Зло, дакле, није сишло ни са каквих висина, већ се испољило кроз понашање душевно и социјално поремећених појединаца који су ослободили свој негативитет на крајње непримерен и патолошки познат начин.

Исказ Достојевског треба, као и одређене поруке из Библије, схватити метафорично, јер је неоспорно да ми нисмо криви за злодела која други чине. Утврђена кривица подразумева законско процесуирање и кажњавање, а ми, де факто, нисмо криви због масакара који су се догодили. Међутим, следећи познате Јасперсове тврдње о различитим степенима одговорности Немаца за злодела у Другом светском рату, можемо се, сходно способности за емпатску реакцију, осећати одговорним за упитност догађања у којима су други страдали. Осећањем њиховог бола, ми се потврђујемо као људи.

Ових година, одговорно сте се бавили усташким сатанизмом, невиђеним у новијој историји Европе. Устали сте против ревизије броја жртава у Јасеновцу. Ревизионисти су Вам слали полупретње – да се више не бавите том тематиком. Шта сте решили? Одустајете ли? 

— До сада ме нису уплашиле ни знатно веће претње од најновијих, изречених од стране оних који су у међувремену ухваћени у крађи туђих текстова. У тежњи да се оките туђим перјем дали су себи изглед лешинарских птичурина, а њихово бесрамно постављање на министарска места требало би да тај њихов изглед учине још страшнијим. Од тог њиховог застрашујућег изгледа и механизма који оличавају неко се би се можда и уплашио, али веровање у истину засновану на неоспорних аргументима распршује сваки страх од ревизионистичких тежњи актуелне власти да се наметне лажни број српских жртава геноцида у НДХ.

У тој тежњи може се препознати продужено трајање комунистичког механизма да спречи да се потпуно осветли и дефинише највеће зло. Они који институционално и у складу са актуелним прагматичним политичким интересима покушавају да умање број од преко 900 000 страдалих Срба у геноциду у НДХ део су тог недемонтираног  механизма. Са опасношћу и нечасним претњама, расту одлучност и храброст да истина о највећем злу добије неоспоран статус чиниоца националне свести. Иако је тешко остварити тај циљ, од борбе за њега чини се да нема пречег посла, па ме ни повремена саплитања не могу поколебати да одустанем од њега. Због тог конфликта најпре ми је, наводно због болести уреднице и водитељке програма у Чачку,  одложен разговор о књизи „Митска аура смрти“ да би након шестомесечног периода то одлагање добило значење отказивања. Могу ми претити, забрањивати и отказивати јавне наступе, али ме не могу никада удаљити од трновитог пута који води до истине о геноциду извршеним над мојим народом.

Ако је за Ничеа „Бог умро“, а за Фукоа човек ( јер, на основу његових теза, науке које се баве човеком су разграђене, постмодерно деструисане), какав смисао за Вас има бављења антропологијом у часу у коме нам прети нуклеарна апокалипса? 

— Као друштвена и хуманистичка наука, антропологија има и посебно  место јер својом мултидисциплинарношћу омогућује целовито сагледавање човека што је услов за утврђивање истине о њему. Поменули смо да хумане датости, које омогућују да се одговори на питање шта је човек, одређују и његову задатост у хуманој перспективи. У том контексту би и смисао бављења антропологијом био у сагледавању свих битних чинилаца човековог идентитета, онога што он јесте, у светлу етичког императива који, сходно његовом хуманом потенцијалу, утврђује шта он треба и мора да буде. Пред искушењима постхуманизма и трансхуманизма, а нарочито у доба постистине, он је добио прилику да буде и оно што није када идентитетски одређује себе припадником неке животињске врсте. Будући да се ове појаве не сагледавају као психолошки поремећај, већ као право појединца да буде оно што осећа и жели да буде, пси или мачке, можемо уочити настојање ка релативизацији и поништавању човекове хуманости. На основу права на слободно изражавање свог осећања себе као свог идентитета, ова патолошка тежња појединаца да буду и нељуди наилази на толерисање и широко друштвено разумевање које широм отвара врата нехуманости. Радикализација тог настојања је легитимизација слободе да се не буде хуман, односно да онај који из својих мотива, разлога и интереса почне масовно да уништава људе да то може у име неких проглашених виших циљева некажњено и да чини.

Како се дехуманизација преточила у прагматичност противчовечне политике рата и насиља?    

Савременици смо и непосредни сведоци човековог цивилизацијског растемељивања, рушење постојећег и успостављање новог цивилизацијског и светског поретка. Рат у Украјини је опасан експеримент који Запад изводи да би остварио свој циљ, сломио Русију и успоставио униполарни свет. Тај експеримент се одвија према познатим драматуршким правилима, а једно од њих, које је обзнанио Чехов, казује да пушка која се види у првом чину, треба да се употреби и опали у завршном чину. Уколико ово правило применимо и на текући ратни сукоб у Украјини, онда се изјава генералног секретара НАТО-а, Јенса Столтенберга, дата средином јуна 2024. британском Телеграфу да чланице овог војног савеза разговарају о размештању свог нуклеарног оружја, јер  су суочене са растућом претњом Русије и Кине, може сагледати као још једна озбиљна и директна провокација Запада упућена Русији. Показивање убојитог оружја које се ставља у стање приправности, због наводне претње, има своје драматуршко значење  и везано је за могућност његове употребе у завршном чину велике трагедије. Од латентне улоге у сукобу у Украјини, анахрони западноевропски војни  савез, НАТО пакт, чије ширење према истоку има за циљ уништавање Русије, почео је да манифестује улогу главог узрочника и актера тог сукоба. Зато и својим поступцима, под провидним изговором одвраћања од сукоба, настоји да подстакне ескалацију рата и увећа драматуршки  потенцијал ове трагедије истицањем своје улоге у наговештеној планетарној апокалипси нуклеарног рата.

Понекад, кад ми је тешко, сетим се Миодрага Павловића:

„Треба поново пронаћи наду

и лист са кореном на хумци краја,

треба затворити капије на граду

и бранити се против новог змаја.“И Ви сте песниик. Имате ли какву песничку утеху за нас? Да ли се и даље можемо сложити са Хелдерлиновом тврдњом да, где је опасност, расте и оно спасносно? 

— Обнова наде, као једног од најбитнијих принципа људског постојања, актуелна је данас више него икад. Осим наде, схваћене као духовне благодети у очекивани позитиван исход одређених процеса, треба увек поново откривати и проналазити разлоге за веру и љубав, јер се и те највеће вредности нашег живота потискују и губе. Ритуализација живота, понављање познатог на увек исти начин, доводи до стереотипизације, трошења и распадања и највећих вредности. Кјеркегор је утврдио да се и истина неумереним и механичким понављањем претвара у своју супротност и постаје лаж. У то се могу уверити и наши читаоци, који прате ове редове, уколико почну да изговарају реч која означава њихову велику и неупитну вредност. Уколико узмемо да је та вредност означена речју нада, онда се њеним непрекидним и дугим изговарањем она као одјек разлаже у нашој свести на слогове, а потом и на поједине гласове: сугласнике “н” и “д” и самогласник “а”. Наставимо ли даље да понављамо ову реч, њени гласовни чиниоци сами долазе у међусобну везу тако што стварају нову, преокренуту целину. Уместо “нада”, почиње да преовладава реч “дана”, не само као лично име већ и временска ознака будућег времена, тих дана дана у којима изгубљену ваља пронаћи наду.

У оваквом односу се налази не само песничка, већ и наша људска утеха. Наше егзистирање под Сунцем и живот сваког појединца је потенцијална песма, а да ли ће то и постати зависи од његовог умећа да усклади најбитније чиниоце свог постојања и оформи један динамички идентитет као основ свог даљег људског потврђивања и моралног усавршавања и побољшавања. Уколико то не чини, после извесне стагнације, почеће и регресија чији је исход да постане лошији и гори човек. Зато је важна отвореност у процесу изграђивања себе и потврђивања идентитета и на вишем степену општости, а реално и стварно достизање тог нивоа не значи и самопорицање претходних чинилаца идентиетског постојања везаних за локалну и националну културу и традицију.

Грађење себе у процесу индивидуације праћено је и великим искушењима, а једно од највећих је самопорицање и одрицање од себе зарад стварање неке лажне слике о сопственој величини и значају. Показује се тачним, како вели Хелдерлин у наведеним стиховима из песме “Патмос”, да са опасношћу, расте и могућност спаса, јер се савладавање свих тих искушења исказује стваралаштвом. Криза ослобађа, уклања препреке које су онемогућавале остварење постојећег потенцијала. Опасност од губљења животних ослонаца  који су нам уливали сигурност превладава се активирањем оне до тада неостварене латентне креативне енергије. У тачном песниковом увиду да са повећањем опасности, расте и могућност спаса, уочавамо да се животна и егзистенцијална неизвесност превладава стваралачким чином, поезијом као вечном свежином света. Да би осетили благодет те свежине, треба бити чулно припремљен, отвореног перцептивног хоризонта да познато и  виђено доживимо на нов и другачији начин. Уколико постанемо зависни од нових садржаја, које непрестано тражимо, онда и губимо способност да објективни свет гледамо другим очима. А управо у тој способности и умећу садржана је наша слобода и креативни потенцијал да изграђујемо себе и према етичким критеријумима мењамо свет у циљу његовог побољшања.

 

РАЗГОВОР ВОДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Интервју објављен у „Печату“ 5. и 12. јула 2024.