Др Зоран Чворовић: Тужилачка полиција – удар на демократију
Од када је иницијатива ProGlas уочи нове 2025. године представила свој програм мера—Мере за дан после—које би требало да реализује тзв. прелазна или техничка влада и у којем се, између осталог, предвиђало „установљење тужилачке полиције“, у јавности се све чешће говори о потреби њеног увођења.
ИДЕЈА СТАРИЈА ОД ПРОТЕСТА
Тако је 24. марта ове године, током шеснаестоминутног гостовања у ударном Дневнику телевизије N1, председник Удружења тужилаца Србије, Лидија Комлен Николић, детаљно образложила потребу увођења „тужилачке“ или „правосудне полиције“. О потреби увођења „тужилачке полиције“ председник Удружења тужилаца Србије говорила је и 11. јуна у дневнику телевизије Euronews, овога пута заједно са некадашњим помоћником начелника Управе криминалистичке полиције, Дејаном Раденковићем, коме је својевремено суђено за корупцију. Потребу увођења „независне тужилачке полиције“, као „кључне мере у борби против корупције“, током претходних месеци више пута је образлагао и Никола Јовановић, некадашњи високи функционер Народне странке и директор Центра за локалну самоуправу.
Иако је ова тема постала медијски популарна током студентских/грађански протеста, када се највећи део шире јавности и први пут с њом упознао, у појединим стручним и политичким круговима се о потреби увођења правосудне или тужилачке полиције говори већ неколико година уназад.
Крајем новембра прошле године, Центар за правосудна истраживања (CEPRIS), уз подршку Београдске отворене школе и Владе Шведске, објавио је публикацију под насловом „Корак ближе ка тужилачкој полицији – Упоредна анализа са смерницама за успостављање тужилачке полиције у Србији” чији су аутори Радован Лазић, тужилац Апелационог суда у Новом Саду и члан Управног одбора Удружења тужилаца Србије, и Бојана Савовић, тужилац Вишег суда у Београду. Аутори наведене публикације, а ради се о тужилачкима именима која су због свог друштвеног ангажмана добро позната широј јавности, детаљно бране став о потреби увођења јавнотужилачке полиције.
Наиме, иако излажу различите упоредноправне моделе потчињавања делова полиције тужилаштву, који не морају обавезно подразумевати и формирање посебне тужилачке полиције, Лазић и Савовићева закључују, како „из изложених разматрања произилази да би најпотпуније решење било, по узору на румунски национални директорат за борбу против корупције или швајцарску правосудну полицију, формирање тужилачке полиције у саставу јавног тужилаштва“. Осим тога, аутори наводе и конкретне „смернице за измену нормативног оквира ради формирања тужилачке полиције“.
ТУЖИЛАЧКА ПОЛИЦИЈА У ПРОГРАМУ PROGLAS-А
С обзиром на блиске везе појединих оснивача иницијативе ProGlas са струковним удружењима тужилаца и судија, није нимало чудно што су ставови о тужилачкој полицији двоје познатих тужилаца после само месец дана од објављивања поменуте публикације скоро дословно преузети у документ ове иницијативе, који је јавности помпезно представљен као програм будуће тзв. прелазне владе. Наиме, Мерama за дан после иницијативе ProGlas предвиђен је управо онај модел потчињавања делова полиције тужилаштву за који се залажу Лазић и Савовићева и који је у документу ове грађанске иницијативе описан речима преузетим директно са двадесет осме странице публикације ових тужилаца:
„При јавним тужилаштвима биће формиране јединице јавнотужилачке полиције, састављене из различитих делова полиције, чији би припадници, за време док раде за јавно тужилаштво, били подређени искључиво јавном тужиоцу и били физички смештени у јавно тужилаштво иако би у организационом смислу формално остали у саставу министарства унутрашњих послова, али министар и полицијске старешине не би имали било каква овлашћења над њима“.
Једина разлика у виђењу тужилачке полиције између Лазића и Савовићеве, с једне стране, и ProGlasa, с друге стране, огледа се у томе, што су Лазић и Савовићева мишљења, да би тужилачка полиција требало да постоји само у оквиру специјализованих тужилаштава за организовани криминал и корупцију, ратне злочине и високотехнолошки криминал (стога се опредељују за модел који постоји у Румунији, која тужилачку полицију има само унутар Националне дирекција за борбу против корупције – DNA), а не и и у оквиру тужилаштава опште надлежности, док би се према предлогу ProGlasа она увела у свим тужилаштвима, као што је случај у Италији и С. Македонији.
Није, међутим, грађанска иницијатива ProGlas, једини политички фактор у Србији који се залаже за увођење тужилачке полиције. Њено оснивање програмски су подржале Ђиласова Странка слободе и правде и Алексићев Народни покрет Србије, а својевремено су се за њено увођење током расправе Народној скупштини Србије изјаснили и Александар Оленик и Небојша Зеленовић. Занимљиво је да је Зеленовић још 24. октобра 2023. године успостављање тужилачке полиције довео у везу са евентуалном победом опозиције на будућим парламентарним изборима у децембру 2023. године и формирањем владе, која би током наредне две године различитим законским мерама створила услове за „прве“ слободне превремене изборе.
ОБАВЕЗА ИЗ ПРИСТУПНИХ ПРЕГОВОРА СА ЕУ-ПОГЛАВЉА 23. И 24.
У поменутој публикацији тужилаца Лазића и Савовићеве о тужилачкој полицији, с правом се њено увођење доводи у вези са обавезама које је Србија преузела у процесу приступања Европској унији, а које су предвиђене преговарачким поглављима која се прва отварају и последња затварају, дакле најважнијим, поглављима 23 и 24. Реч је обавези обезбеђивања тзв. оперативне независности полиције, која се пре свега огледа у слабљењу овлашћења министра унутрашњих послова, као политичког функционера, последичном јачању самосталности полицијских службеника, као и јачању овлашћења јавних тужилаца у односу на полицију. Ово последње се правда чињеницом да је важећим Закоником о кривичном поступку из 2013. године, у Србији уведена тзв. тужилачка истрага. Међутим, тужилац, иако по слову закона руководи предистражним поступком, не располаже ефективним овлашћењима у односу на полицијске службенике, од чијег поступања, односно непоступања, у многоме зависи исход предистражног поступка, па самим тим и исход суђења.
Једном речју, Србија се кроз приступне преговоре обавезала да ће обезбедити тзв. оперативну независност полиције, и на ту неизвршену обавезу Европска комисија у годишњим извештајима редовно опомиње српску владу. А обезбеђење тзв. оперативне независности полиције суштински је комплатибилно са захтевом за увођење тужилачке полиције. Тачније, формирање посебне тужилачке полиције при свим или само тужилаштивима специјалне надлежности, јесте најрадикалнији модел изузимања важног дела полицијских структура из надлежности политичке извршне власти, односно министра унутрашњих послова, и њено потчињавање правосудној грани власти, односно тужилаштву као самосталном државном органу (чл. 155. Устава).
ЈАСНО ЈЕ И ВУЧИЋУ
Управо на ту обавезу Србије из приступних преговора са Европском унијом подсетио је ових дана јавност Александар Вучић: „Одузимали смо овлашћења Министарству унутрашњих послова, у складу са агендом такозваних европских реформи, и давали тужилаштву јер су нам рекли то је тако у развијеним земљама Европе. Нису то многи говорили јер су желели добро Србији, већ је увек било много лакше утицати на мањи број оних који су носиоци тужилачке и правосудних функција него на оне који обављају свој посао у полицији“.
Јасно је и Вучићу да принцип тзв. оперативне независности полиције заправо отвара пут значајном развлашћивање извршне власти у сфери безбедности и последичном увођењу тужилачке или правосудне полиције. Тешко да се, међутим, од Вучића, када су у питању обавезе из процеса евроинтеграција, може очекивати нешто више од вербализма овог типа, намењеног пре свега мобилизацији оног дела његовог бирачког тела који већ показује незадовољство због дуготрајне ерозије државе и њеног ауторитета.
Уосталом, сам Вучић је после само неколико дана послао јасну поруку, пре свега, Бриселу, рекавши: „Ако питате мене, могу да имам хиљаде примедби на рачун ЕУ због територијалног интегритета наше земље и због неких других питања. Ипак, док ја будем био председник, Србија ће остати веома чврсто на путу ка ЕУ, посвећена и предана том путу, спроводећи и имплементирајући потребне реформе“.
ПОТРАГА ЗА СРПСКОМ ЛАУРОМ КОВЕШИ
У међувремену се српска јавност од стране поборника увођења тужилачке полиције већ увелико медијски „обрађује“ да усвоји тезу о румунског моделу борбе против корупције као својеврсној панацеји за искорењивање овог друштвеног зла, због чега се већ неколико година у Србији плански медијски популарише бивши румунски тужилац мађарских корена Лаура Ковеши (нпр. ауторски текст Маринике Тепић из 2023.). У оквиру таквог плански креираног модела подражавања, праву оду овој Румунки, којој је данас главни задатак да са места првог главног тужиоца ЕУ уходи оне који заобилазе санкције уведене Русији, својевремено је спевао члан Високог савета тужилаштва и Удружења тужилаца Србије санкције уведене Русији—Предраг Миловановић. А када је студентски/грађански протест већ увелико био у јеку, кренуло се и са тражењем кандидата за српску Лауру Ковеши. Тако је лист „Данас“ почетком августа објавио текст у коме као најозбиљнијег кандидата за српску Лауру Ковеши наводи главног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Младена Ненадића. Све чешће, а за помне пратиоце наше политичке свакодневице и очекивано помињање македонског примера тзв. техничке владом по Пржинском споразуму из 2015. године, као доброг модела за излазак из постојеће политичке кризе у Србији, говори о томе да ни модел тужилачке полиције који постоји у Северној Македонији, са тужилачком полицијом при свим, а не само при специјализованом тужилаштву за корупцију, није изгубио трку са румунским моделом, који подразумева једну а не више Лаура Ковеши.
БОЛЕСТ ЈЕ У ТЕРМИНАЛНОЈ ФАЗИ
Шта је уопште проблематично у концепту тужилачке или правосудне полиције? С једне стране, сви смо сведоци да у земљи већ деценијама уназад постоји системска корупција огромних размера. С друге стране, свима нам је добро познато да велики број грађана Србије, независно од својих политичких опредељења, добровољно учествује у различитим коруптивним радњама (нарочито у здравству, државној и локалној управи, правосуђу, образовању), да је мали броји људи спреман да се супротстави конкретним случајевима корупције, те да познати корупционаши, ако се притом не налазе на једној од супростављених полова српске политичке сцене, у суштини не наилазе на осуду у заједнице у којој живе. То све показује да је ова друштвена болест у поодмаклој, терминалној фази, па је стога илузорно очекивати да ће примена само једне правне мере довести до чудесног исцељења српског друштва од корупције.
Чланови Удружења тужилаца Србије рутински сваљују сву кривицу за лоше функционисање тужилаштва и велики број ослобађајућих кривичних пресуда на полицију, односно на проблем непостојања ефективне контроле тужилаца над радом полицијских службеника, док у тужилачкој полицији виде чаробни штапић за решење тих проблема. Међутим, истраживања јавног мњења показују да грађани Србије по правилу имају још мање поверења у правосуђе (судство и тужилаштво) него у полицију, а оба сегмента државног апарата принуде од 2022. године бележе очигледан тренд пада поверења — што се мора негативно одразити и на ауторитет државе.
КРИВАЦ ЗА НЕЕФИКАСНУ БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ- СУДСТВО, А НЕ ПОЛИЦИЈА
Не може се само проблемима на релацији тужилаштво-полиција објаснити неефикасност у борби против различитих облика криминалитета. Јер, тешко да су коруптивно или политички мотивисане опструкције полиције у предистражном поступку једини разлог због којег се у 2024. години повећавао број старих нерешених кривичних предмета у апелационим, вишим и основним судовима (на крају 2024. године у апелационим судовима било је 222 таквих предмета, од чега 30 старих преко 10 година; у вишим судовима 582 стара нерешена предмета, од чега 96 старих преко 10 година; у основним судовима чак 2 148 нерешених старих предмета). А тешко да је полиција уопште крива за то што се још увек бележи неприхватљиво велики број обустављених кривичних поступака због наступања застарелости.
Ако сви или већина најважнијих узрока нефикасности нашег правосудног система (тужилаштво+судство) потичу од тога што тужилаштво нема ефикасну контролу над полицијом, како се онда може објаснити неефикасност судства у парничним предметима, где полиција нема никакву улогу, и где се нефикасност из године у годину само повећава. А неће бити и да је због непостојања ефикасне контроле тужилаштва над полицијом, у 2024. години исплаћено више од четири милијарде динара због повреде права на суђење у разумном року пред нашим судовима.
Уосталом, анализа највеће и до данас правноснажно не окончане корупционашке афере у Србији (највеће по броју оптужених, а свакако најтеже по последицама за државу) – афере „Индекс“, показује да пре свега у судству треба тражити узроке неефикасној борби државе против корупције.
Следствено томе, крајње су тенденциозне оне оцене које долазе од појединих водећих чланова Удружења тужилаца Србије, а по којима ће увођење тужилачке полиције у кратком року решити проблем нефикасности у сузбијању корупције у Србији. Пошто је реч о лицима која свакако боље познају проблеме унутар правосудног система од потписника ових редова, то се таква њихова тенденциозност, која у јавним иступањима добија јасне обрисе једног политичког програма, може објаснити само њиховим друштвено-политичким амбицијама и(ли) заступањем корпоративних интереса еснафа коме припадају.
Уосталом, ни сами тужиоци не скривају да је њихово залагање за увођење тужилачке полиције само консеквентан наставак политике јачања улоге и независности тужилаштва, која је свој израз нашла, најпре, у Законику о кривичном поступку од 2013. године, а потом и у амандманима на Устав од 2022. године.
ПРОГОН ИСТИНЕ КАО НЕПОТРЕБНОГ ЛУКСУЗА
Наиме, важећим ЗКП је уведена тзв. тужилачка (први пут је уведена заправо Закоником од 2011), уместо раније судске истраге (истражне судије), па је сходно томе суду у фази прикупљања доказа додељена пасивно-посматрачка улога, чиме је наш традиционални евроконтинентални мешовити (инквизиционо-акузаторски судски поступак) кривични судски поступак потпуно американизован и сходно томе постао адверзијални. Оцењујући решења новог ЗКП са позиције која је суду додељена у истрази, наш најпознатији стручњак из области крвичнопроцесног права, Милан Шкулић, својевремено је закључио, да „није немогуће да се ради о једној скоро идеолошкој острашћености и заслепљености, по којој се улога суда у истрази мора свести на ‚најнужнији минимум”. Истискивање државног суда из фазе прикупљања доказа праћено је истискивање начела материјалне истине. С тим у вези, Шкулић примећује да је „истина као својеврсни непотребни луксуз имплицитно прогнана” из кривичног поступка у Републици Србији, што види се и на нивоу језика Законика. Реч истина се појављује само на једном месту и то у одредби којом се прописује обавеза сведока да говоре истину. Тако је кривични поступак у данашњој Србији, скројен према англосаксонском моделу „судске свађе” (аltercation), стекао кључне одлике евроконтиненталне парнице. Имајући то у виду, потписник ових редова је својевремено закључио: „Проблем је у томе, што за разлику од парнице, предмет кривичног поступка није грађанскоправни спор као приватна ствар странака, већ кривично дело којим се нарушава јавни интерес и које се с тога службено гони и кажњава у јавном интересу. Следствено, новим ЗКП суд (=држава) у Србији је доведен у апсурдну ситуацију да својом одлуком остварује право државе на казну, али на основу доказа изведених у поступку, у којем се због владавине начела диспозиције странака, предмет спора налазио потпуно изван контроле тог истог суда“.
Тако је захваљујући рецепцији англосаксонског модела кривичног поступка, добијен модел тужиоца „тиранина“. Управо тако је у расправи приликом доношења француског Законика о кривичном поступку од 1808., који је иначе извршио пресудан утицај на развитак европског континенталног кривичног поступка, оцењен тужилац коме је, поред функције кривичног гоњења, била додељена и истрага. Тај модел је тада одбачен под оправдањем, да би „све грађане хватала језа када би видели да један исти државни орган има власт да их оптужује и да прикупља доказе који могу оправдати његову оптужбу.
Може се замислити каква би тек језа хватала грађане Србије од тужиоца-тиранина који има и своју полицију, нарочито уколико би тужилачка „метла“ била руковођена, као и у С. Македонији, политичким мотивима.
МОТИВАЦИЈА ЈЕ ПОЛИТИЧКА
Тужилаштво, које је према ЗКП постало господар истраге, уставним амандманима од 2022. учињено је и потпуно независним у односу на извршну и законодавну власт, а традиционални монократски модел организације тужилаштва је укинут, чиме је укинута хијерархија унутар тужилаштва, па су сходно томе поједини тужиоци добили самосталност у односу на врховног тужиоца.
Лаику ће се учинити да иза овакве реформе стоји један правни концепту, али да у свему томе ипак нема неке политике и идеологије. Међутим, овакав концепт измене позиције тужилаштва, како унутар судског поступка, тако и у оквирима система власти, има у својој основи недвосмислену политичку мотивацију.
Најпре, рецепција права је кроз историју одувек била важан инструмент акултурације, помоћу којег је метропола у колонији ширила своју културни образац. Стога је познати руски процесуалиста Л. В. Головко својевремено закључио, да се ширење анаглосаксонског модела тужилачке истраге и адверзијалног кривичног судског поступка на европском континенту, па и у Србији, претворило у „фактор геополитичког утицаја“. Оно што смета Головку, не смета, међутим, и српском тужиоцу Предрагу Миловановић. Наиме, он указује да је Удружење тужилаца Србије и раније кандидовало „идеју тужилачке полиције“, али да су „добили смо један начелан контрааргумент, а то је да то не одговара нашој традицији“.
„За мене то није, а сматрам и да никако не сме да буде, довољно убедљив аргумент“, закључује тужилац Миловановић..
СУДСКА ПОЗИЦИЈА ЗА ПОЛИТИЧКИ АКТИВИЗАМ
Не исцрпљује се, међутим, политичка мотивација реформисања процесног и уставноправног статуса тужилаштва само у рецепцији права, као важном фактору културних ратова. Иза таквог реформског програма стоји западна, у суштини лево-либерална, идеја „судске диктатуре“ (judicial dictatorship), о којој је код нас, чини се, једини писао Миша Ђурковић.
Ђурковић у свом изузетно корисном научном раду ову појаву назива, иначе речима једног познатог америчког судије, „америчком болешћу“. Њени симптоми су следећи: „У либералнодемократским државама судије су временом почеле да отимају законодавну функцију од легитимних и изабраних представника народа. Уместо да укидају неуставне законе, оне су отворено почеле да шире своје ингеренције и да саме доносе правне и друштвене норме иако знају да за њих често не постоје никакве основе у уставу. Штавише, услед своје идеолошке агенде, привилеговану судску позицију користе за политички активизам, сматрајући да су њихово право и обавеза да реформишу друштво, односно да по свом нахођењу доносе правила и норме за које јасно знају да су противзаконите и да је против њих огромна већина грађана. Дакле, док су раније судије биле ограничене на примену писаног устава и спречавање доношења неуставних закона и норми, чувајући наслеђени морал, обичаје и узусе, данас судије сматрају да је њихов задатак управо да мењају све оно што је наслеђено и да у ту сврху делају као псеудозаконодавци“.
ПРАВОСУДНА ОЛИГАРХИЈА УМРЕЖЕНА У ГЛОБАЛНО ИДЕОЛОШКО БРАТСТВО
Тој истој „америчкој болести“ припадају из решења из амандмана на Устав Србије од 2022. године, која су правосудну власт (тужилаштво и судство) учинила потпуно одвојеном и независном од законодавне власти, а преко ње и од бирача, као носилаца суверености у једној демократски уређеној држави. Ова решења су створила нормативне услове да носиоци потпуно независне правосудне власти формирају својеврсну правосудну олигархију, која, по речима Ђурковића, због јаких међународних веза има све одлике глобалног идеолошког и струковног братства.
Увиђајући још почетком 19. века реалну претњу од могућности успостављања свемоћне правосудне власти у САД, један од „очева оснивача“, вирџински адвокат и председник САД, Томас Џеферсон, упозори је да је „добро да судство буде независно од краља или шефа извршне власти, али независно од воље народа –то је погрешан концепт, барем у републици“. Џеферсонова зебња да се у САД може успоставити „судска олигархија“, потиче од сазнања да је и судијама својствено властољубље, партијске страсти, а нарочито страст за корпоративним привилегијама. С тим у вези он примећује, да међу носиоцима судске власти влада девиза “boni judicis est ampliare jurisdictionem” (добар је онај судија који проширио своју јурисдикцију).
И МАЧ И КЕСА
У поменутом раду Миша Ђурковић наводи да је други из плејаде „очева оснивача“ Александар Хамилтон, наивно одбацио могућност мешања носилаца правосудне власти у рад законодавства и у политику, тврдњом „да суд нема ни мач ни кесу, за разлику од Конгреса“ (овде). Уколико би независно тужилаштво, као други део правосудне власти, добило сопствену полицију, финансирану на основу специјалних буџетских ставки, тада би правосудна власт у Србији уистину добила и мач и кесу, а ови су по Хамилтону предуслови за формирање олигархијске владавине.
Ако би се важан део сектора безбедности – праћење и откривање извршилаца кривичних дела, препустио тужилаштву независном од националне извршне и законодавне, али умреженом у глобално струковно-идеолошко братство, дошло би до даљег, могуће и пресудног, развлашћивања народа као носиоца суверености. Јер о чему би бирачи заправо одлучивали на изборима, ако изван надлежности владе, коју је изабрала парламентарна већина, остаје добар део сектора безбедности, који је, под оправдање веће оперативне независности полиције у односу на ресорног министра, изручен „независном“ тужилаштву. А већ одавно су изван надлежности владе, а то значи и домашаја бирача, остали макроекономије („независна“ централна банка), као и бројни послови додељени паралелном систему извршне власти оличеном у „независним“ агенцијама, регулаторним телима и повереницима.
Данас су, примећује Ђурковић у поментом рату, на помало парадоксалан начин конзервативци постали последњи чувари демократије од покушаја леволибералних елита, да развлашћивањем народа и националне државе, успоставе глобалну олигархију, чија важан сегмет јесте правосудна олигархија.
Корупција је свакако зло које уништава државу. Али у борби против тога зла не сме се жртвовати слобода и воља народа.
