С тим у вези, Џозеф Бајден није пропустио прилику да нешто забрља, додуше, не у пуној мери свог капацитета. Овог пута је премијера Јапана Фумио Кишиду назвао председником, а потом се само окренуо и отумарао с позорнице а да се није руковао с двојицом колега како протокол налаже, па Кишиди и јужнокорејском председнику Јун Сук-јолу није остало ништа друго него да један другом пруже руку и пођу за својим домаћином.

Али ове ситнице, разуме се, нису спречиле Белу кућу да самит у Камп Дејвиду прошлог петка назове историјским, што он у извесном смислу и јесте утолико што је био први такав самит лидера трију земаља. Па је, ваљда да истакне поенту, у ту сврху и одабран баш Камп Дејвид, као „место резервисано само за најважније и најзначајније састанке“, како је Си-Ен-Ену нагласио један високи званичник Бајденове администрације. Управо тамо су се, иначе, током Другог светског рата састали Рузвелт и Винстон Черчил, а у Камп Дејвиду су организовани и мировни преговори Израела и Египта пре скоро пола века.

Бела кућа нагласиће и да је ово био четврти пут у последњих 14 месеци да су се срела ова тројица лидера, а самиту су, наводи се, претходили и бројни сусрети шефова дипломатије, министара одбране и саветника за националну безбедност – што само по себи јасно указује на безбедносну, дакле, војно-обавештајну природу пакта који је Америка сад сковала с два своја савезника чија је међусобна историја и даље оптерећена тешким наслеђем јапанских злочина у Кореји у Другом светском рату.

Јужнокореанци и Јапанци сад постају америчка браћа по оружју која ће, договорено је, „координисати своје одговоре на регионалне изазове, провокације и претње које утичу на њихове заједничке интересе и безбедност“.

На првом месту предвиђено је „јачање безбедносне сарадње“ кроз заједничке, трилатералне војне вежбе, обавештајну сарадњу и појачану сарадњу на одбрани од балистичких ракета, „укључујући“, али не искључиво, „против претње из Северне Кореје”.

Бела кућа најављује и да ће се лидери састајати најмање једном годишње како би „размењивали процене о низу геостратешких питања“, предвиђени су и годишњи састанци министара спољних послова, трговине и индустрије и одбране, као и саветника за националну безбедност, све то како би се осим безбедности осигурао и њихов „економски поредак заснован на правилима“, али од највеће важности, како истиче магазин „Форин полиси“, јесте успостављање „обавезе да се консултују“ једни с другима кад настане криза. „Нешто што представља претњу за једног од нас, представља претњу за све нас“, рекао је један амерички званичник, што је формулација која, наравно, неодољиво подсећа на фамозни Члан 5 Повеље НАТО-а.

Иако у званичном коминикеу Беле куће Кина ни речју није поменута, Кини није промакла ова алузија, уз (под)разумевање да је управо она главна мета овог „мини НАТО-а у настајању“, како је то врло прецизно формулисао пекиншки „Глобал тајмс“.

„Премда ова група још није формализовала обавезу колективне одбране каква постоји у НАТО-у, већ постоји ехо таквог механизма“, опомиње „Глобал тајмс“ и упозорава да овај „мини НАТО“ служи „стратешком надметању САД и Кине како би се обуздала перспектива даљег развоја Кине“. А то, наводи се даље, „провоцира блоковску конфронтацију у Азији“ и „поткопава мир у региону, због чега ће му се успротивити не само Кина већ и друге земље из региона, као што су Северна Кореја и Русија“.

И заиста, секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев већ је упозорио да су „Англосаксонци увукли Јапан у своје геополитичке игре“, те да „Јапанци не треба да имају илузије да ће Американци њихове животе ценити више од, на пример, живота украјинских војника“.

Но, кудикамо веће изненађење представља релативно трезвени уреднички коментар „Обзервера“ – недељног издања лондонског „Гардијана“ – у виду признања очигледног, наиме, да тројни самит у Камп Дејвиду „сигнализира почетак Хладног рата – овог пута, с Кином“.

„Ако звучи као нови хладни рат, и изгледа као нови хладни рат, онда то вероватно и јесте нови хладни рат. Каква друга интерпретација јачања Бајденовог дипломатског, економског и војног притиска на Кину уопште и може да постоји“, пита се британски лист, указујући да је реч о настојању Американаца и њихових савезника да се одупру противнику за кога „верују да је одлучио да свргне међународни демократски, геополитички и правни поредак кога чувају САД…“

Самит у Камп Дејвиду, напомиње се даље, надовезао се на јачање такозваног Квада – групе коју чине САД, Индија, Јапан и Аустралија, стварање Аукуса (безбедносног пакта Америке, Велике Британије и Аустралије) и интензивирање америчког војног присуства око Тајвана и у Јужном кинеском мору, а поврх свега тога, додаје се, за Јапан овај споразум представља „још једну значајну фазу у његовом отклону од послератног пацифизма према пуноправној, потпуно наоружаној чланици западне демократске алијансе под вођством САД“.

Кина, закључак је уредништва „Обзервера“, „очигледно верује да је Хладни рат започео. Да ли Бајден, Велика Британија и њихови регионални савезници то заиста желе? Ако је то случај, онда треба да имају храбрости да тако и кажу – и да објасне шта планирају ако се хладни рат претвори у ’врели’.“

Шта планирају Америка и савезници? Шта Кина мисли да они планирају, и како на то намерава да узврати? И да ли се на Далеком истоку спрема реприза украјинског сценарија?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили Драгана Митровић, редовни професор Факултета политичких наука и оснивач и руководилац Центра за студије Азије и Далеког истока, и политиколог Александар Павић.