TРИБИНA ПРОФЕСОРА ДР ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА У ГИМНАЗИЈИ: ОСВАЛД ШПЕНГЛЕР И „ПРОПАСТ ЗАПАДА“

Следеће, 2026. године, навршава се девет деценија од смрти Освалда Арнолда Готфрида Шпенглера. Тим поводом, у Гимназији је одржана трибина о његовој књизи „Пропаст Запада“, на којој је говорио професор др Владимир Димитријевић који је приредио зборник „Пропаст запада: сто година касније – Освалд Шпенглер, Руси и Срби“ (издање Catena Mundi), у коме доноси кључне текстове српских и руских мислилаца и њихова тумачења, као и однос према филозофији једног од најзначајнијих дела прошлог века. Рођен 29. маја 1880, а умро 8. маја 1936, Шпенглер је објавио у два тома (1918. и 1922. године), дело „Пропаст Запада“, које му је донело светску славу и учинило га једним од најпознатијих мислилаца 20. века. Рођен у области Харца, из лутеранске средине, Освалд Шпенглер је студирао математику и природне науке. Нацисти су покушавали да га придобију, а зашто је и данас ово дело актуелно и шта нам поручује, питали смо професора Димитријевића…  

Своју теорију Шпенглер је заснивао на једном од највећих Хераклитових открића…

-Још у својој 24. години, пишући о Хераклиту, на чијој мисли је докторирао, писао је: „Све творевине културе, држава, друштво, морал, назори и погледи – јесу производи природе; оне све подлежу истим условима бића којима и остале творевине, подлежу строгом закону: да ништа не остаје и да се све мења“. Једно од највећих открића Хераклитових јесте у томе што је запазио ову унутарњу сродност културе и природе. 

НАЦИСТИМА РЕКАО – НЕ!

Нацисти су га својатали, одбио је катедру философије коју су му нудили, био је забрањиван, али храбар, одбио је и Гебелса? 

-Када су на власт дошли нацисти, који су веровали да ће обновити Европу, понудили су му универзитетску катедру философије, што је он одбио. Смиља Тартаља, у својој књизи о цикличним схватањима историје, пише да „ако је пронацистичка Немачка, уочи краха Вајмарске републике, својатала Шпенглера, то не значи да је овај филозоф пристао да буде идеолог масовне хистерије на видику. Напротив, већ 1933. године Шпенглер исмева расну теорију и „тевтонски занос немачке младежи“, а у свом последњем делу „Године одлуке“, које је написано пре, али је објављено после Хитлеровог преврата, Шпенглер је, већ у предговору, изјавио да у свом ставу неће ништа мењати. Последице су биле драстичне: после три месеца изашла је забрана књиге, а име Шпенглерово није се више смело ни спомињати“.  

У књизи о фашизму и интелектуалцима, Аластер Хамилтон пише о покушајима да се 1933. године придобије аутор „Пропасти Запада“: „Када је Гебелс затражио од Шпенглера чланак који би се употребио у националсоцијалистичкој изборној кампањи октобра месеца, овај му је одговорио да никада није учествовао у предизборним кампањама, и да неће написати ни једне једине речи за немачке новине док год се напади на њега не обуставе.“

МИНХЕНСКИ ВИЗИОНАР И ПЕСИМИСТА

Зашто је, према Шпенглеровим тврдњама, „Запад осуђен да умре“?

-По Марвину Перију, историчару европске мисли, „Пропаст Запада“ је била најјачи израз културног песимизма после Првог светског рата; први том је до 1920. имао четрнаест издања: „Већ напаћеном западном свету, Шпенглер није нудио никакву утеху. Запад, као и све друге културе и сви живи организми, осуђен је да умре; његово опадање је неповратно, његова смрт неизбежна, а симптоми дегенерације већ су уочљиви.“

Шпенглер је свој обрт у тумачењу историје сматрао коперниканским зато што је напустио европоцентризам. Европа више није планета Земља око које се врти Сунце. Ксенија Атанасијевић запажа: „Као што је Коперников хелиоцентрични систем оборио геоцентрични Птолемејев, тако Шпенглер смело потире повлашћено место што је историји света придавано нашој, „фаустовској“, европско – америчкој култури.“

По Ксенији Атанасијевић, Шпенглер је „минхенски визионар историјских дешавања“, који, на основу своје огромне ерудиције и непреварне интуиције, иако није пророк, јасно сагледава пропаст сопствене, „фаустовске“ културе, која је неминовна. Она додаје да је “нама, Словенима, минхенски морфолог историје близак својом нарочитом наклоношћу за Достојевског и предсказањем да ће се хришћанство будућности равнати према хришћанским преживљавањима рускога писца“. 

ЕВРОПЉАНИН ГЛЕДА „УВИС“, РУС „У ДАЉИНУ“…  

Какав је утицај руских критичара и литературе на формирање Шпенлерове песимистичке филозофије?

-Доказано је да је Шпенглер био упознат са руским критичарима Запада, од словенофила до Николаја Данилевског, који је својом књигом „Русија и Европа“, радикално антиевропоцентричном, утицао на његове ставове. Шпенглер је сматрао да је кроз реформе Петра Великог елита Русије примила западноевропске псеудоморфичке облике, што је процес који је водио појави бољшевика, који су усвојили западни марксизам. Валериј Афанасјев, у својој студији о Шпенглеровој мисли пише: „Шпенглер сматра да је прасимбол руске културе бескрајна равница – исконски пејзаж Русије. Управо су бескрајни простори довели до тога да Рус нема снагу воље и устремљеност ка циљу, тако својствене западној култури. Ако Европљанин гледа „увис“, Рус гледа „у даљину“, ка обзорју.(…)

Налазећи се под утицајем Достојевског, Шпенглер је пред руским народом видео велику будућност, којој припада наредни миленијум. (…) Шпенглер Русију прибраја Азији, а не Европи; он је чак сматра државом која господари Азијом: „Русија је господарица Азије. Штавише, она је сама Азија. Јапан Азији припада само географски“ (…) Скупа са Пољацима и балканским народима, Шпенглер Русе смешта међу Азијате. По његовом мишљењу, без обзира на Петрове проевропске реформе, Русија има унутрашње стремљење ка Византији и Јерусалиму. Само горњи слој руског друштва стремио је Западу – ка Европи, и кулминациона тачка тог стрема била је парада победе Александра Првог у Паризу, као „спасиоца Европе“. Нижи слојеви руског друштва нису учествовали у томе. За више слојеве увек је био битан престиж у очима Европе, а народ је свагда подржавао кретање на југ, ка Цариграду. Ако је Лењин за Шпенглера типичан представник западног комунизма, Стаљин одражава интересе широких народних маса, а управо с његовом владавином Шпенглер повезује будућност Русије.“ Шпенглер је сматрао да Немачка може и треба да сарађује, пре свега економски, са Русијом, не мешајући се у њене интересе на Балкану. Веровао је, такође, да хришћанству Достојевског припада будући миленијум.

ФЕУДАЛИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ 

За Шпенглера је Фауст симбол одумирања „саме душе“ западне цивилизације, каква је улога религије у његовој перцепцији пропасти запада?

-Када се „Пропаст Запада“ појавила у Русији, изазвала је бурне реакције. Николај Берђајев је написао оглед „Фаустове предсмртне мисли“, у коме је указао да лик Фауста, кога је Шпенглер одабрао као кључни симбол западноевропске културе, јесте сам израз западне душе: „На своме путу, Фауст прелази од религиозне културе до нерелигиозне цивилизације. И у нерелигиозној цивилизацији троши се Фаустова стваралачка енергија, умиру његове бесконачне тежње. Гете је приказао душу западноевропске културе и њену судбину“. По Берђајеву, „Достојевски није мрзео Запад, није мрзео западну културу, он је мрзео нерелигиозну, безбожну западну цивилизацију. Руско источњаштво, руско словенофилство било је само прикривени облик борбе религиозне културе против духа нерелигиозне цивилизације“.Берђајев сматра да је Шпенглер заиста јасно уочио блиску пропаст традиционалне културе Европе, која улази у период новог средњег века: „И није тако далеко од истине мишљење да започиње феудализација Европе. Процес распадања држава одвија се паралелно с процесом универзалистичког обједињавања. Одвијају се гигантски преокрети и премештања људских маса. И врло је могуће да ће наступити нови хаос народа из кога се неће брзо формирати космос.“

ЧОВЕК ЈЕ „ГРАБЉИВА ЗВЕР“…

Када говори о „новом варварству“, на шта тачно мисли?

-Светски рат је избацио Европу из лежишта, и империјалистичке и социјалистичке тенденције прелиће се на целу планету. Нове масе ће ући у цивилизацију, и настаће ново варварство – „варварство међу машинама, а не усред шума и поља“. Духовна култура ће можда морати да се повуче у катакомбе.

Пишући о Шпенглеровом огледу о техници, Станислав Винавер каже: „Човек је по свом опредељењу грабљива звер.(…) Бели германски фаустовски човек, вођен неодољивим снагом грабљиве звери, створио је савремену технику и власт над справама. Сада је настало доба смирења, „пацифизма“ грабљиве звери. Она је уморна од грабежи, она је дефетиста наспрам свога роднога начела, она се гади од силеџијства, од надмоћи, од себе саме. А обојене расе, једним издајством које је и велеиздаја наспрам целе културе, приопштене су техници, користе се њоме – додуше, оне немају крвне везе са њом и није им дубоко стало до ње.“

Винавер запажа да Шпенглер зна да је смрт Запада ту, али му није жао; он све позива на поносно остајање на свом месту, и примање удела судбине. Шпенглер смрти у очи гледа с презиром; за њега је смрт – смрт, а не умирање и премирање, вели Винавер. И док она не дође, живи се правим, јуначким животом. 

Зорица Лешовић Станојевић