ТРИ СРПСКА СВЕЦА О  МАСОНЕРИЈИ: НА ДАН СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГА

УМЕСТО УВОДА

Данас православни Срби славе Лучиндан и великог Божјег угодника, Светог Петра Цетињског, а слуђени и случајни Срби се спремају да дочекају Ноћ вештица, остатак келтског паганског слављења бога смрти Самхајна, коме су приношене и људске жртве, дан светских окултиста и луциферијанаца. Многи су, како рече Свети Јустин Ћелијски, комично лаковерни за зло, а трагично тешковерни за добро, па им је Ноћ вештица ближа од Лучиндана и српског свеца са Цетиња. Зато је прави тренутак да се подсетимо шта је Свети Петар Цетињски 1813, поводом руских победа над француским освајачем, писао о масонерији, чије је идеје, огњем и мачем, Наполеон ширио Европом и светом, и против чијег маршала Мармона се велики светитељ, Петар Српски,  борио у Боки, као савезник руског цара. На тој линији остали су и наши потоњи свети – Николај Жички и Јустин Ћелијски, па доносимо и њихове ставове о истом питању. Да се не заборави, ту су и одломци из текста оца Алексеја Јанга, православног Американца, духовног сина оца Серафима Роуза, о истом питању.

Исти дух и исте ложе које су Наполеона покренуле против Русије и данас ратују против православне Русије, али, авај, Црна Гора нема на власти Светог Петра – има га, међутим, пред престолом Творца и Оца небескога, па се он моли за наше просветљење и уразумљење. И као што је прошао Наполеон, надамо се да ће проћи и НАТО ненавидници часнога крста Христовог. А који имају срца и разума, нека памте поуке српских светаца и мудраца.

Важна напомена: у новијој историји сваког православног народа било је значајних стваралаца који су, из ових или оних разлога, постајали чланови масонских ложа – углавном да би напредовали у каријери и остваривали извесне материјалне циљеве.  (За време титоизма, улогу ложе код нас преузела је комунистичка партија). Познати наш социолог, др Мирко Косић, о њима је писао:“Наивно би било замишљати да је то некакова »завера« интернационалног капитала (или Јевреја) против народне државе. Не, ствари су увек кудикамо сложеније. Пре свега: огромна већина »браће« разних степена (шегрта, калфи и мајстора) уопште и не слути чему све служе. Они су онај »магарац« из нашег детињства који »носи а не зна шта носи«. Њиховој сујети и опште-человјеческој чежњи за »доживљајима« и тежњи за важењем ласка и годи да су »посвећени« у »тајне« које су маси неприступачне, да су на »ти« са толиким угледним, утицајним и богатим људима; добро им долази да могу пред женом и таштом имати своју, њима недокучиву сферу »тајни« (као што нпр. многе занатлије »душу дадоше« за своје организације и конгресе на које могу да одлазе без пратње својих мајсторица…). Па корисно је имати и »добре везе« и припадати јакој организацији, јер како каже наш братственичко-племенски човек: »Јако братство, јака и правда!« Масонерија је са својом тајанственошћу за већину наших у суштини паланчана продужење романтике детињства (као што је Соколство књиговођама, кореспондентима, благајницима и осталом свету што се грби по ваздан и чучи »ерзац« за витешке игре и мегдане…). Потпуно је застрањујуће претпостављати да су ти »масуни« некакви нарочито опасни или »неваљалци«, они су тачно онакови какова је и средина из које су, тј. какав је наш варошко-грађански свет: од оних које познајем (а тих је већина наше »браће«) отприлике 1/4 је веома честит свет, карактеран, добар и културан. То су они који служе масонерији за »излог«, за рекламу, покриће и мамац, то су људи који лично једва имају некакове користи од »друства« у које су доспели (сем оно мало »романтичких« сензација и свечане погребе кад умру) па се сироти често и буне против разних »појава« у том »друству«, али – једном закачени тешко се могу открлепити, јер су браћа »љути осветници«! Затим долази »главнина« око 2/3, та је етички безбојна »амбивалентна«, као већина буржуја, па и људи уопште. Зависи од ситуације, прилика и могућности, каковима ће се испољити: на голомразици штури и јалови а на »јужини« цветни и плодни. А наша »буржоазија« највећим делом је новопечена, без културних традиција (та код нас свака »стара фамилија« дегенерише већ у трећој а изумре у четвртој генерацији ! Није ни чудо код оног страховитог напора за »прескакање« и надокнађивање векова…). А већину, особито чиновнички елеменат, уби црна сиротиња. Масони су, дакле, само један нарочито организован »концентрат« или »екстракт« нашег варошког елемента.“

Ове речи углавном важе и данас. То се мора имати у виду кад говоримо о теми слободних зидара – не можемо се одрећи онога што је било вредно у стваралачком доприносу тих људи зато што су они лично припадали масонерији. Овде није реч о личној припадности ложама извесних историјских личности, него о религиозно – метафизичком смислу организације чији је циљ стварање Новог светског поретка и синкретистичке религије противне хришћанској Истини.

Ко хоће да буде и остане православан, треба то да има у виду. Свако је слободан да бира, али мора бити свестан последица свог избора. Нарочито у доба када на планету пада крвава Ноћ вештица светског луциферијанства, али и када се долазак Христа Који је Истина и Светлост сваким даном приближава.

( Приредио В.Д. )

 

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСНОГ О МАСОНЕРИЈИ И ФРАНЦУСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

Петар, Божијом милошћу православни митрополит Црногорски, Скендерије и Приморја и рускога царскога ордена светога Александра Невског каваљер.

Благороднијема и поштенијема сердарима, војводама, барјактарима и другијема главарима и старјешинама и свему храбром народу црногорскоме и брдскоме, у Господа здравствовати и радовати се.

Познато је вашијем благородствима, и теби, љубезни народе, како је већ наступила седма година од када су Французи погорели Бокешку провинцију и како су они с почетка нама страшно пријетили да се отечество наше унапријед неће називати Црна него Црвена, то ће рећи крвљу нашом обливена Гора.

Они би то и учинили по својству њихове злоће, будући су најприје окаљали своје руке у крви законитога краља и краљевске фамилије и основали на темељу безбожја своје јакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу нијесу то могли учинити:

Прво, по томе, што нијесу међу нама нашли издајниках јакобинскога духа, који би им путеве отворили и человође били као што су налазили на много мјеста за несрећу својих народа међу којима су они издајници били.

Друго, што смо ми становити договор учинили иа Мирцу у цркви храма светога великомученика Георгија, када смо генералу Мармону на састанак били, да умремо при нашој вјери и слободи с оружјем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо.

Треће, што су они видјели пребивалишта наша утврђена каменитијем горама, и не само једну Црну Гору, него многе горе које се не боје бомбе ни лубарде, и што су наше краишнике при сваком движењу њихове војске находили справне и готове к боју на својима границама, а навлашито кад су њихова три генерала са три тисуће и више војске ударили на комун Брајиће, тада су они познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору освојили.

А четврто, што славни народ од Шпање Божијим промислом и благовољењем, побуђен љубављу к отечеству и к својему законитоме краљу, одведен вјероломним Наполеоном у Францију, свргнувши јарам француски подиже неустрашивим духом мужества своје оружје против онога свеопштег роду човјечанскоме непријатеља и возмутитеља Европе.

По овијем дакле узроцима, не могући они нечестивци успјети у својим предузећима, нијесу се постидјели претстављати нама толике милости и награде од њиховог цара, ако ми његово покровитељство заиштемо и ако његова конзула међу нама прихватимо мислећи да ми као горски иарод нећемо разумјети: јер то ће рећи да сами себе својима рукама синџир на грло ставимо и да змију у наша њедра пустимо. Но будући су и на сва претстављења добили како усмено тако и писмено противни одговор, није им остало друго него чрез посредство мира прекратити смутњу која се бјеше међу наше крајишнике и њихове солдате около Котора започела, бојећи се да не бисмо и Бокешки народ против њих узбунили. И тако смо с ђенералом Бертраном на кондиције мир учинили и с ђенералом Готијеом потврдили до заповиједи коју бисмо имали од нашега цара. Но што искаше ђенерал Бертнар да му предајемо њихове људе у наша мјеста добјежале, то нијесмо примили; и зато је њихов цар толико расрђен био, да је говорио не само да ће нас огњу и мачу предати, него да ће и горе и планине наше сажећи. Али се није надао да ће из Русије главом без обзира бјежати, оставивши пространа московска, смоленска и литванска поља посијана костима својих војника, и да ће своје високоумно надмено намјерење о освајању Русије и цијелога свијета наћи закопано под пепелом московским. Из овога свега, љубазна браћо, јасно видјети можете што су они тирани мислили од нас учинити и што би учинили да су силе имали; а сваки дан гледате што чине од браће наше примораца, и по томе расудити можете колико би ваш народ у свијету несрећан био, да није свеблаги Бог благословио оружје великога Александра, милостиваго покровитеља. Тога ради принесимо сви и приносите непрестано свеблагоме Богу благодарење и славу, који је даровао својему помазанику Александру крепост и силу на истребљење тмачислене војске крволочнога Наполеона, љутога и непримиримога непријатеља човјечанства.

А при томе споменимо и друге дужности наше, које нас позивају у садашње од самога Бога послано вријеме на витешка војничка дјела, да не останемо између осталих народа најзадњи, него да тјерамо опште непријатеље из нашега краја, када их по мору и по суву тјера и бије сила руска, инглешка, ћесарова и шпањолска.

Приготовите се дакле, јунаци, с природним духом храбрости на витешки овај подвиг да, призвавши Бога на помоћ, што скорије ступимо у Бокешку провинцију под славодобитним барјаком великога Александра, милостива покровитеља нашега.

Дано у резиденцији иашој на Цетињу, августа 27. 1813. године.

Петар Петровић

 

ДОСЛЕДНОСТ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА: ОД ВАТОПЕДА ДО АМЕРИКЕ

 

Почетком тридедетих година 20. века у манастуру Ватопеду на Светој Гори одржано је свеправославно саветовање, на коме је учествоваои Свети владика Николај. Говорио је о разним темама, па и о масонерији. Његова изјава је цитирана у сјајном тексту јеромонаха Серафима (Зисиса) о утицају масонерије на рани грчки екуменизам. Ево шта отац Серафим каже: „Свети Николај Велимировић је, далеке 1930. године, током Свеправославне конференције у манастиру Ватопеду на Светој Гори, која је у раној фази била  наговештај Свеправославног сабора, дао запањујућу изјаву – непознату већини – о опасности које тајно друштво слободних зидара представља за Цркву. Рекао је: “Питање масонства. Велика Црква Цариградска на свом списку навела је неке јереси нашег доба, попут унијатства, хилијазма, итд, али масонска опасност надилази све друге опасности и, на несрећу, многи интелектуалци су са њом повезани.  Ово је ново аријанство, против кога се морамо борити у име Бога. Највећа опасност за хришћанство у свету није бољшевизам или нешто друго, него масонерија, јер је то и спољашњи и унутарњи непријатељ. Ми кажемо да је хришћанска религија религија са великим Р, религија као таква, и да је православље једина истинита религија; али они (масони) се одричу јеванђеља и Христа, стављајући Га на исти ниво са Мојсијем, Будом, Мухамедом“.“

Доследност у свом негативном ставу према масонерији епископ Николај износи у писму од 25. фебруара 1956. године, у коме се, између осталог, каже да је масонство нехришћанска организација „која поткопава Цркву хришћанску“:

„Фебруар 25. 1956. г.

Драгом брату Сави поздрав:

Питаш ме о масонерији. О томе би те могао неко тачно обавестити ко је ту у близини тебе, као на пример Борко Поповић, који је сад у Чикагу. Исто тако и свештеник Поповић у Чикагу. Ту недавно био је чланак у „Срборбану“ о масонима. Грчка и Руска Црква отворено су осудиле то као нехришћанску организацију, која поткопава Цркву Христову. Чувај се, дакле, од тога, брате Саво, и моли се Богу да се и други сачувају у нашој светој вери православној. Много је глатких путова који воде у пропаст, а прави је пут спасења потежак, али је прав и сигуран.

Оволико о томе, па ти према овоме цени оно што се у цркви тамо догодило.

Чим добијеш од браће из Србије неки извештај, јави ми. Многи се муче ове зиме. Усилимо наше молитве за њих. Бог нека ти дарује здравље и мир.

Ник“

РЕЧ СВЕТОГ ЈУСТИНА ЋЕЛИЈСКОГ

 

Као уредник часописа „Хришћански живот“, Свети Јустин Ћелијски је имао рубрику „Са уредничког стола“, у којој је редовно писао о актуелним црквеним и световним збивањима која су се тицала хришћанске вере. У једном од бројева свог часописа објавио је и следећи извештај, са својим уводом.

Када би зло иступило пред људе у свој наготи својој, већина би се згрозила, и ужаснула, и згадила на његову ружноћу и злосмрадну ругобу. Али оно уметнички мистифицира себе, скрива себе. Облачи себе у љуштуре хуманизма, у скерлет мамонизма, у хаљине алтруизма. А људи, комично лаковерни за зло, и трагично тешковерни за добро, брзоплето гутају зло, које је у устима увек слатко, а у срцу увек горко, очајно горко, до самоубиства горко. Но тајна зла је највештије мистифицирана у франмасонству. Неке интересантне и поучне податке пружа наш професор Универзитета А. Погодин у своме напису Масонство и Лига Нација, који је објавио у „Новое Время“ (Бр. 1385, 9. децембра 1925. г.) Напис гласи:

„На септембарском заседању масонске ложе „Велики Исток Француске“ донесена је следећа одлука:

1) Лига нација мора постати лигом народа.

2) Делегати Лиге Нација морају бити бирани од стране парламената и економских група, а не именовани од стране влада.

3) Лига Нација мора располагати потребном оружаном силом, да би могла спроводити своје одлуке.

4) Одлуке Лиге Нација морају се испуњавати као државни закони, не подвргавајући се процени од стране законодавних тела појединих држава.

5) Лига Нација мора остати универзалном, и у њу морају бити примљени сви народи.

6) Мора се основати међународни устав и Лига Нација мора имати извршну, законодавну и судску власт. Сем тога конвент налаже свима франмасонима да стално врше пропаганду у корист Лиге Нација и да учествују у сваком послу, који има за циљ зближење народа и остварење свеопштег братства. (…)Тако гласи оригинални докуменат који указује на врло тесну везу између Лиге Нација и масонства. Та је веза у довољној мери позната и посведочена многим документима, који јавно излазе у масонским листовима. (…)

На конгресу у Белфорту 1911. год. било је проглашено: „Не заборављајмо да смо ми – антицрква. Повећајмо у нашим ложама напор, да би уништили религиозни утицај у свима облицима у којима се он јавља“. – Прошло је од тога 11 година, и 1922. године конвент Велике Ложе Француске пише: „Радимо, ткајмо својим брзим и вештим прстима мртвачки покров, који ће једног лепог дана покрити све религије. На тај начин ми ћемо у целом свету уништити клерикализам и предрасуде, које он ствара“. – Билетен те исте ложе, исте године апеловао је на своје чланове: „Масонство треба да буде увек спремно да изведе борце за револуцију која може увек планути“. „Масонство, коме је историја обавезна за националне револуције, умеће да изазове и највећу, т.ј. интернационалну револуцију“.

С таквим програмом, и с таквом „религиозном“ основом масонство тежи да претвори у своје оруђе Лигу Нација, ту творевину масона Вилсона и оних који су стајали иза њега. За борбу са овим неопходно је да се уједине људи, који желе да сачувају хришћанску основу европских држава“.”

Тако је писао отац Јустин.

 

РЕЧ СВЕШТЕНИКА АЛЕКСЕЈА ЈАНГА, ДУХОВНОГ СИНА ОЦА СЕРАФИМА РОУЗА

 

У складу са одлуком коју је донео савет епископа Руске Заграничне Православне Цркве из 1932. и који је још увек на снази, треба знати ово:“Свети сабор пепоручује свештенику да испита сваку особу која приступа исповести да ли је та особа члан масонске организације и да ли усваја њене доктрине. Ако се испостави да је особа члан… објаснити јој да је учешће у овим организацијама у супротности са звањем хришћанина, са бивањем чланом Цркве Христове. Да мора донети чврсту одлуку да раскине са масонима и њиховим доктринама; и ако то не учини не дозволити јој приступ Светој Тајни Причешћа; и ако одбије да се покаје, искључити је из Свете Цркве”.

Ту је и званична изјава Грчке Цркве 1933: “Масонерија… сачињава митолошки систем који нас подсећа на древне незнабожачке мистеријске религије и култове из којих потиче и њихов је наставак и обнова. Ово не признају само истакнути учитељи у ложама, већ то изјављују са поносом, потврђујући све дословно. Масонерија је једини остатак древних мистерија и може се назвати њиховим чуваром. Масонске ложе нису ништа друго до пећине и тама индијских прашума и незнане дубине пирамида и крипте огромних храмова Изиде”, итд.

Тако грчке владике закључују:“Слободно зидарство је мистеријска религија сасвим различита, одвојена и туђа хришћанској вери.”(…)Али, упркос званичне забране, многи хришћани, укључујући оне који припадају различитим православним јурисдикцијама, не виде супротност између њихове оданости ложи и својој вери. (…) Због чега се Православна Црква тако изричито супротставља?

Већина масона, свакако они који прокламују да су хришћани, тврдило би да масонерија није религија већ само братска организација. Историјски, слободни зидари су поникли из средњовековног зидарског еснафа. Када се еснафски систем распао, жеља за очувањем одабране групе која се међусобно подржава подстакла је четири члана ложе у Лондону да се повежу, и 1717. прва Велика ложа је оформљена. За разлику од средњовековних еснафа, ложа је од свог почетка била сачињена од “спекулативних масона” који нису имали никакве везе са каменоресцима, али који су увели у своје удружење многе термине и симболе из каменорезачког заната. Ово је чињенична историја ложа, мада масонски извори тврде да ово удружење води порекло још од цара Соломона и градње храма у Јерусалиму, и протеже се уназад до “саме колевке људског рода”. Ложа тврди да прихвата људе свих вера и да их води путем моралне савршености до “Слободе, Једнакости и Братства” (мото Француске револуције).

Постоје, међутим, извесни масонски ауторитети који отворено признају да сврха удружења није чисто братска. Алберт Пајк, у свом исцрпном језгровитом делу “Морал и догма” (1871.), пише: “Свака масонска ложа је храм религије и њено учење је религијско упутство”. Да би се био члан Ложе потребно је веровати у Врховно Биће (које се ословљава као Велики Архитекта Универзума) и бесмртност душе. Сваки састанак почиње молитвом упућеном овом Врховном Бићу. Хришћане уверавају да се они могу молити свом Богу, мада је забрањена расправа о личним религиозним уверењима, као и било какво помињање Исуса Христа (тобоже из разлога што масони настоје да не повреде било чија лична религиозна уверења).

Чак и после површног упознавања са масонским учењем, да се схватити како непромишљен хришћанин може бити обманут да поверује да није погрешно бити масон. Ову обману подупире јака паралела између масонских догми и хришћанства из кога су масони преузели многе базичне концепте –неке директно, могло би се рећи и намерно, из Светог Писма. “Велика заповест масона је ова: Нову заповест вам дајем: да волите једни друге” (Пајк, 18). Често се наводи Св. Павле: “Зар не знате да сте храм Божији и да у вама обитава Дух Божији?” У “хришћанским” ложама, Света Књига (која заједно са угломером и шестаром сачињава незаменљиви “намештај” ложе) је Библија. Масони се чак “са поштовањем поткрепљују учењем Оног Ко је умро на Крсту”.

Чак и летимично сагледавање масонске доктрине јасно показује да “Велики Архитекта” масона свакако није хришћански Бог, нити Соломонов Јахве. Пајк ово појашњава када пише да записи Старог Завета о Богу само одражавају “популарне појмове о Божанству… али такве нису биле идеје неколицине интелектуалаца и просвећених међу Јеврејима. Извесно је да су поседовали знање истинске природе и својстава Божијих, као што га је иста поседовала врста људи међу другим народима: Зороастер, Конфучије, Сократ, Платон.

Али њихове доктрине по овом питању биле су езотеричне; нису их преносили широким масама, већ Преношење овог знања и других тајни наставило се под другим именима, а сада под именом масонерије…

“Врховни, Самопостојећи, Вечни, Свемудри, Свемоћни, Бескрајно Добри, Сажаљиви, Благи и Милостиви Творац и Сведржитељ био је исти, па ма којим именом назван, мудрацима и просветљеним људима свих народа” (стр. 207,208).(…)

Заиста, масони подједнако поштују Мојсија, Зороастра, Исуса Христа и друге, јер њихова најдубља истина је екуменизам: “Универзалност је њихова хвала… на њиховом језику грађани сваке нације могу разговарати; пред његовим олтарима људи свих религија могу се поклонити; њихова уверења важе за следбенике сваке вере… Хришћани, Јевреји, муслимани, браманисти, следбеници Конфучија и Зороастра, могу се окупити као браћа и ујединити у молитви… “

Као што су грчке владике рекле 1933: “Масони теже да обухвате читаво човечанство постепено и обећавају морално савршенство и познавање истине, уздижући себе на позицију некакве надрелигије, гледајући на све религије (не изузимајући ни хришћанство) као на инфериорне”. Ова философија је идентична са модерним екуменизмом, и управо зато јер прадањско правовославље осуђује. “Стога”, изјављују грчки епископи, “сви који су постали укључени у иницијације масонских мистерија морају од овог тренутка прекинути све везе са масонским ложама и активностима, будући сигурни да тако са извесношћу обнављају своју повезаност са нашим једним Господом и Спаситељем које су ослабиле због незнања и погрешног осећања вредности, јер је једино хришћанство религија која учи апсолутну истину и испуњава религиозне и моралне потребе човека… Не смемо отпасти од благодати Христове постајући учесници других мистерија. Није законито припадати у исто време Христу и трагати за искупљењем и моралним савршенством изван Њега.”

Масонерија обећава свим својим верним члановима спасење и место у “Великој небеској ложи” без потребе за Христовом искупљујућом жртвом на Крсту; обећава морално савршенство без потребе за покајањем; тврди да ће увести човека у познање Бога и истина кроз разоткривање мистерије, не кроз Христа који је рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот; ниједан човек не може доћи Оцу, осим кроз Мене” (Јован 14:6). Саме ове чињенице требало би да узбуне хришћанина и укажу му да његово учешће у ложи није ништа мање од духовне прељубе. Јер наш Бог је Бог Ревнитељ, и опоменути смо: “Не вуците у туђему јарму невјернике; јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има видјело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има вјерни с невјерником?” ( Друга Коринћанима 6,14-15)

Чак и да није паганске, синкретистичке природе масонских учења, верски обреди ложе су нешто у чему је свесном, обавештеном православном хришћанину немогуће да учествује. Православље значи не само “право веровање”, већ и “право (исправно) слављење Бога”.

Стога, пошто су исправно веровање и исправно слављење Бога практично истоветни у Православљу, никада није допустиво за православног хришћанина да учествује у неправославним религиозним обредима (и “масонерија је богослужење” – Пајк, 219). Када православни хришћани приђу масонској ложи (или учествују у молитвама и обредима других религија) они до крајности компромитују чистоту свог сведочанства, и теолошки и литургијски. Они издају веру као што је Јуда издао Христа. Они постављају Православље на исти ниво као неправославне вере, нехришћанске покрете, и чак древне паганске мистеријске религије које је Христос дошао да порази и разори, а не да их уздигне на ниво Истине! Обратимо пажњу: масони хоће “синкретичког” Бога:

Према масонима, Истинити Бог “наново откривен” је ЈахБулОн. “Јах је скраћеница за хебрејски назив Бога Јахве или Јехова; “Бул” или “Бал” је асиријско божанство Ваал; “Он” је египатски Бог сунца.

Овде немамо простора да истражујемо до детаља доктрине и обреде масона или фаворизовање које практикују масони једни према другима, елитизам, примитивне заклетве тајности, обману која се упражњава према члановима, итд. Али ми се надамо да ће ово кратко објашњење послужити да отвори очи онима који су били заведени спољном доброћудношћу масона и да помогне другима да не упадну у њихове замке. Слободно зидарство је очигледно мајка модерног екуменизма, и без сумње најистанчанија и најопаснија јерес нашег доба. Ако хоћемо да останемо верни Христу, морамо бити будни и “испитивати духове да ли су од Бога, јер многи су лажни пророци изишли у свет” ( Прва Јованова 4, 1). Како ћемо ово да чинимо? Држећи се учења Новога Завета, наравно.

А знамо да Син Божји дође, и дао нам је разум да познамо Бога истинитога, и да будемо у истинитоме Сину Његовом Исусу Христу. Ово је истинити Бог и живот вјечни. Амин. ( Прва Јованова 5, 20 )