Нико не би могао да оспори да је Владимир Зеленски одржао добар говор. Украјински председник се још једном обратио Генералној скупштини УН у уторак. „Циљ садашњег рата против Украјине”, објавио је, „јесте да претвори нашу земљу, наше људе, наше животе, наше ресурсе у оружје против вас, против међународног поретка заснованог на правилима”. И: „Злу се не може веровати”.

Експлицитно повезујући руског председника Владимира Путина са Хитлером и наводећи киднаповање и русификацију украјинске деце као доказ за геноцид, Зеленски је био непопустљив. У овој ствари, као и обично, он је исказивао осећања и расположење његових украјинских сународника. Према недавним истраживањима, свега пет до десет одсто Украјинаца би прихватило мир који  подразумева територијалне уступке Русији. Око 43 одсто одређује победу као пуни територијални интегритет, повратак на границе из 1991. године. Али многи други сматрају да чак ни то не би било довољно. Они желе да Русија не само врати заузету земљу већ и да плати репарације и преда своје лидере како би им се судило за ратне злочине.

Међутим, уочљив је упадљиви контраст између ове бескомпромисне одлучности и реалности са којом сам се сусрео приликом моје недавне посете Украјини почетком овог месеца. Песма Сила победе (Sili Peremohi) коју изводе украјински музичари Евгениј Гудз и Серхи Жадан, добро сумира ово расположење. „Када мислим да не могу даље, наједном знам да ћемо победити/Када сам на пола снаге, сила победе ме разбуди.”

Експериментална лабораторија

Еуфорија која се могла приметити када сам посетио Кијев пре годину дана, баш у време када су Украјинци присилили Русе на велико повлачење из Харкова, углавном је ишчезлa. Заменила ју је пркосна исцрпљеност. Војници који се враћају са линије фронта се колебају и не презају да то и кажу. Много више се очекивало од летње контраофанзиве у односу на оно што су били у стању да остваре.

Главни проблем је то што релативно неискусне трупе, без ваздушне надмоћи, морају да напредују против добро утврђених руских положаја. Док се Запад мучно премишљао које оружје да пошаље Украјини, Руси су то време искористили да се укопају и поставе мине. Неки украјински коментатори сматрају да се снадбевање Кијева војном опремом намерно врши на начин да ње буде таман онолико колико је довољно да не изгубе, али недовољно да победе. Пример: закаснела одлука САД да пошаље Украјини ограничени број далекометних ракета типа ATACMS, у тренутку кад се украјинска офанзива приближава крају.

Упркос изостанку смисленог напредовања, мора се одати почаст многим елементима украјинског ратоводства овог лета. Као што је један украјински генерал рекао на конференцији којој сам присуствовао: „Ниједна јединица није упућена на бојно поље а да не располаже сопственом беспилотном летелицом.” Сваки дрон којим се оствари погодак може да уништи непријатељску војну опрему вредну и до милион долара. Украјина је постала експериментална лабораторија за ратове будућности.

Планови до 2032. године

Међутим, нема те количине технологије која би могла у потпуности да замени недостатак искуства самих трупа. Начелник генералштаба украјинских снага на источном фронту рекао нам је да су последњих дана Украјинци у дефанзиви код Бахмута. Украјински заменик министра одбране слично је приметио да Руси настоје да поврате неке територије које су изгубили прошле јесени.

Руси су повратили знатну предност у артиљерији, испаљујући око осам пута више граната од Украјине током недеље уочи моје посете. Москва такође брже него што су многи очекивали реагује на промене које доноси ратовање дроновима, захваљујући иранској помоћи. Према речима другог генерала: „Руси се прилагођавају. Раније нису располагали дроновима. Сада нас копирају [у њиховој примени, прим.прев]”.

Украјински напади дроновима остварили су известан учинак против московске ратне индустрије. Али напади дроновима не могу бити замена за изостанак већих територијалних добитака на југу. Сада делује све мање и мање вероватно да ће Украјинци успети да пресеку руски „копнени  коридор” према Криму продором до Црног или Азовског мора. Следећа фаза рата могла би да подразумева руску вазудшну офанзиву против Украјине. Лвов, град на западу Украјине кроз који сам прошао у возу према Кијеву, гађан је прошле недеље.

Украјински западни савезници са забринутошћу посматрају овај развој догађаја. Према речима Викторије Нуланд, вршиоца дужности заменика државног секретара САД: „Нисмо видели овакву одбрану у последњих 100 година” – требало би прогледати кроз прсте извесној претераности ових речи. „Ово је дуга борба”, рекла је пред углавном украјинском публиком 9. септембра.

Генерал Кристијан Фродинг, шеф заједничког планирања и команде немачког Министарства одбране говорио је у духу њених речи. „Нико не очекује да ће овај рат бити завршен у наредних шест месеци”, рекао је. Немачка влада планира за „временски период до 2032. године”. Немачка дефиниција победе, рекао је, јесте повратак територијалног интегритета Украјине према границама из 1991. године. То је такође позиција украјинске владе. Теже питање је како ово постићи.

Боб Сили, британски конзервативни посланик који је недавно посетио линију фронта, известио је да Украјинци трпе тешке жртве. „За сваких 75 метара које освоје”, проценио је, „погине један украјински војник”. Велики део жртава je последица граната калибра 120мм. Сили је такође запазио све већу ефикасност руских ЗАЛА Лансет дронова.

Ратови исцрпљивањем не иду у прилог мањој страни. Тешко је видети колико је офанзива Украјина способна да изведе од сада до 2032. године – или од сада до овог времена следеће године.

Нема новца на видику

Уистину, украјинска отпорност наставља да одушевљава. Можда највише одушевљава како је током претходне године економија успела да се одржи под теретом рата и окупације, чак и кад се узме у обзир чињеница да око 70% украјинског буџета покрива међународна помоћ. Инфлација је одржана под контролом, те је пала са 27% у децембру на 11% претходног месеца. Очекује се да БДП мршаво порасте следеће године за један до два одсто. Украјинске економске прилике не делују лоше.

Штавише, рат је учинио могућим и сламање корупције, што је изгледало недостижно раније, све до прошле године. На пример, олигарх Игор Коломојски – кога су многи видели као кључну фигуру у подршци Владимиру Зеленском када је овај изабран на изборима 2019. године – сада је иза решетака, чекајући суђење за прање новца. Смена популарног министра одбране, Олексеја Режникова, Рустемом Умеровим, десила се не зато што је сам Режников био корумпиран, већ зато што је надређен онима који су извели превелики број проневера. Свако у Кијеву зна да извештаји о корупцији наносе штету украјинској борби, пошто сваки од њих постане тема опсежног извештавања конзервативних медија у САД.

Озбиљнији украјински економски изазов јесте што јој недостају ресурси за обнову. Утицајни Американци залажу се за конфисковање тренутно замрзнуте руске имовине како би она могла бити искоришћена у ову сврху, али овоме се Европљани снажно противе. У међувремену, неки инвестициони менаџери говоре о великим подухватима и инвестирању у Украјину. До сада, међутим, није пристигао ни један једини долар, према речима бивше министарке финансија Наталије Јареско. Уколико новац неће стизати док се не постигне мир, шта уколико мир није на видику?

Међународна подршка Украјини ће по свој прилици постати контроверзније питање у наредној години. Важно је приметити да је она често мања него што делује на први поглед. Укупно, 39 држава је дало или се обавезало на неки облик подршке укупне вредности од 250 милијарди долара – од чега је њих 16 дало највећи допринос, плус ЕУ. Ових 39 држава обухватају 59% светског БДП-а, али само 11% светске популације.

Многе државе на тзв. Глобалном југу исказују негодовање око Украјине, што објашњава уздржани језик којим је написан званичан извештај самита Г20. Овим државама није уверљива аналогија између руског територијалног освајања и европског колонијализма. Оне имају разлога што не желе да отуђе Русију и државу која је подржава, Кину. У њиховим ушима одзвања ехо Хладног рата и сећају се аргумената против сврставања на америчку страну у ономе што се некада означавало „Трећим светом”. Ове државе су озлојеђене што се мање пажње посвећује ратовима који се воде у Африци (Етиопији и Судану). И виде последице рата на снабдевање храном Африке као убедљиви аргумент у прилог миру заснованом на украјинским уступцима.

Ово значи да Украјину сада углавном подржавају САД и друге државе англосфере (углавном Велика Британија), и све више ЕУ и државе чланице Уније. У фебруару, према незаменљивом Пратиоцу помоћи Украјини (Ukraine Support Tracker), англофони свет је био одговоран за око половину од свих билатералних обавеза према Украјини. Сада, ЕУ обезбеђује укупно 53%, у поређењу са 37% у фебруару. Када се пореде појединачне државе, САД обезбеђује 82% више подршке у односу на следећу државу која највише помаже Украјини – Немачку. Међутим, уколико се укључе трошкови прихвата украјинских избеглица и укупна подршка у односу на величину БДП-а, земље које највише помажу Украјини су – Пољска, балтичке државе и Чешка.

САД су се обавезале да пруже билатералну помоћ Украјини у укупном износу од 76,8 милијарди долара. Као и увек кад се спомиње реч „милијарда”, ово звучи као много новца. Али то је свега 0,33 одсто америчког БДП-а. Уколико се у обзир узме само војна помоћ Украјини, САД су трошиле 15 пута већи део БДП-а на рат у Кореји, пет пута више на Вијетнамски рат, пет пута више на Заливски рат и четири пута више на рат у Ираку.

Други начин да се овај рат стави у перспективу јесте да се упореди износ опредељених средстава ЕУ на подршку Украјини са износом који су трошили поводом других недавних катастрофа. Десет пута више је потрошено на фонд ЕУ за опоравак од пандемије (који је неспретно назван NextGenerationEU) и пет пута више на зајмове за спасавање еврозоне (bailouts) између 2010. и 2012. Од када је почео рат, Немачка, Италија и Велика Британија су потрошиле седам пута више на енергетске субвенције њиховим грађанима у односу на помоћ Украјини.

Опадајући ентузијазам

Укратко, тачно је да је у најужем смислу, за западне пореске обвезнике, рат у Украјини изузетно ефикасан начин да ослабе руске војне капацитете, а да не ризикују ниједан живот. Но, без обзира на то, да ли је реалистичко очекивати да ће се западна помоћ повећати или одржати на истом нивоу током наредних 12 месеци, да не говоримо о следећих девет година?

Велики део дискусија у медијима о овом питању усредсређен је на све мањи ентузијазам међу Американцима –посебно међу републикацима – за финансирање украјинског ратног напора. Недавно истраживање јавног мњења које је спровео Си-Би-Ес показало је пад подршке слању оружја Украјини међу гласачима републиканског опредељења са 49% у фебруару на 39 одсто сада. Републиканска подршка чак и за слање помоћи и залиха пала је са 57 на 50 одсто. Ово објашњава гунђање у Конгресу о најновијем пакету помоћи који је предложила администрација председника Џоа Бајдена.

Ипак, европско расположење можда и више значи, иако привлачи сразмерно мању пажњу. Евробаробетар је објавио два велика истраживања расположења грађана ЕУ од почетка руске инвазије, једно у априлу 2022. године и друго у августу 2023. године. Укупно, Европљани и даље остају наклоњени подршци Украјини, али је ентузијазам опао. Удео људи који се „у потпуности слажу” са прихватањем људи који беже од рата је опао за 19 одсто. Удео оних који се у потпуности слажу са финансирањем куповине и снабдевањем оружјем и војном опремом је опао за 17 одсто. Удео оних који у потпуности подржавају давање финансијске и економске помоћи Украјини опао је 16 одсто. А оних који се у потпуности слажу са спровођењем економских санкција против Русије и финансирањем куповине и снабдевања војном опремом Украјине такође је нижи за девет одсто.

ЕУ ће одлучити да отвори приступне преговоре са Украјином током наредних 12 месеци. Очекује се да Европска комисија изда своје препоруке за давање зеленог светла за почетак преговарачког процеса у октобру. Украјинци се надају да ће напредак бити остварен до времена децембарског састанка шефова држава ЕУ. То делује претерано оптимистично. Једна од препрека одлуци да се отвори преговарачки процес, коју би требало донети једногласно – јесте Мађарска. Украјина покушава да се овим позабави мењањем закона о мањинама, који се не допада Будимпешти.

Друга препрека је Словачка, где популистичке и екстремно десничарске странке са различитим нивоом симпатија за Кремљ могу да се обједине и формирају владу након избора 30. септембра. Странка Смер, коју предводи некадашњи премијер Роберт Фицо, ставила је у први план цену рата за обичне Словаке. Две друге странке – Република и Словачка национална странка – шаљу сличне поруке. У истраживању које је у марту спровео Глобсек, 34 одсто словачких испитаника оптужило је Запад за провоцирање Русије. Словачка исељеница у Лондону објаснила ми је да су за њеног оца, како каже, Украјинци заправо Руси – „исти народ који нас је напао 1968. године” када је чехословачко политичко „пролеће” угушено совјетским тенковима.

А онда је ту и Пољска, у којој ће следећег месеца такође бити одржани избори. На стари руритански начин, Пољска је истовремено и највећи јастреб међу свим државама чланицама ЕУ кад је посреди подршка рату против Русије и најмање економски пријемчива за украјински извоз. Премијер Матеуш Моравијецки у среду је поручио да његова влада „више неће слати оружје Украјини, зато што сада наоружавамо Пољску модернијим наоружањем.”

Позадина ове објаве је одбијање Пољске, Мађарске и Словачке да се сагласе са инсистирањем Европске комисије на украјинском праву да продаје своје жито широм ЕУ. Претњу да ће ескалирати трговински рат против државе која је у правом рату против Русије, Моравјецки објашњава на следећи начин: „Украјинске власти не разумеју до ког степена је пољска агроиндустрија дестабилизована” – под чиме мисли да не разумеју колико његова странка зависи од гласова пољских пољопривредника. Добродошли у Мителевропу, где се увек све вртело око жита и вероватно ће се заувек и вртети.

Задовољити се постигнутим

У принципу, сви треба да навијамо да Украјина победи у рату и да запоседне сву територију коју је Русија заузела од 2014. године. У пракси, тај исход неће бити могуће остварити уколико не дође до колапса или руске владе или морала руске војске – а ништа од овог не делује иманентно. Уместо да се ризикује продужење рата са додатном опасношћу од опадања западне подршке, Украјина би требало да се држи онога што је већ постигла. Она је показала ограниченост руске војне моћи. Показала је кредибилну тежњу да се прикључи ЕУ и Североатлантском пакту. Преобразила је своју слику у међународној јавности од корумпиране рупе до земље хероја.

Много тога се може постићи док чекате повратак територија које је окупирао непријатељ. Присетите се само невероватног јужнокорејског економског и политичког напретка током протеклих 70 година, иако примирје из 1953. године није прерасло у пуни мир, те је остала веома опасна гранична зона између њих и непријатељског комшилука. Чињеница: године 1991. БДП по глави становника био је нешто виши у Украјини него у Јужној Кореји. Сада су Јужнокореанци четири пута богатији.

Ратно време у Кијеву има своје надреалне аспекте, на које су људи сада више навикнути него пре годину дана. Постоје путокази за склоништа и полицијски час који се поштује. Док се млади људи боре и гину у рововима код Бахмута, неколицина срећника испија совјетска десертна вина која су тамо производена у време када је град био познат као Артјомовск, у част бољшевичког вође Фјодора Сергејева, чије је ратно име било Артјом. Интелектуалци расправљају да ли би млади Украјинци уопште требало да читају руску литературу која је задуго доминирала тамошњим образовањем.

„Деколонизација” је сада у моди – толико да се сада преименују називи улица и других јавних места. У Кијеву, метро станица Трг Лава Толстоја сада је позната као Трг украјинских хероја. Један ранији предлог био је да се станица именује по украјинском песнику Василу Стусу, који је умро током штрајка глађу у совјетском радном логору Перм-36 1985. године, где је служио десетогодишњу казну затвора због „антисовјетске агитације и пропаганде”. Једна од Стусових песама почиње стиховима. „Још увек си жив. На самом си дну згашеног пепела, и догореваш до краја”.

Украјина је још увек поприлично жива. Авај, још увек није изгорела до краја.

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Наслов и опрема текста: Нови Стандард 

Извор: Блумберг

Насловна фотографија: Kostiantyn Liberov/AP Photo