ТОМИСЛАВ СТАНКОВИЋ: Прескакање часова историје

Имам пријатеља који је после признања “Косова“ од стране црногорске власти изјавио Ја сам Монтенегро избрисао са географске карте. То за мене више не постоји. Ових дана, зачуђен догађајима насталим после доношења Закона о слободи вероисповести у Скупштини Црне Горе упитао ме је Шта је ово? Трећи Косовски бој, само без топуза, мачева, пушака и топова. – одговорио сам му- Никада се Срби тако не сабирају сем када бране светиње.

Није мој пријатељ једини који је ових дана поставио ово питање. Поставили са га жигосани, понижени, увређени, разочарани, обесправљени и анастезирани Срби у свим српским и земљама у којима тренутно живе. Мислили смо да нам нема спаса. Забили смо главе у песак и наду смо полагали у братску, православну Русију, а она нам с правом поручивала да Руси не могу бити већи Срби од нас самих. Другим речима говорили су нам Пробудите се Срби. Познати по одмереној дипломатији, а разочарани у нас, понекад су нас брутално прозивали. Има ли овде Срба?– упитао је руски амбасадор Конузин усред Београда немогавши да издржи понижавање Срба и Србије. Ћутали смо као да се то нас не тиче. Они који су су нас као жабу убацили у лонац и укључили шпорет задовољно су трљали руке. Оно што силом нису могли сви наши непријатељи “одрадили“ су сами Срби што за паре, што за власт. Чинило се да Срби само што нису испустили душу. А, онда, гле парадокса, онај који је понајвише томе допринео запалио је огањ који нам је душе загрејао и пробудио отпор који је систематски гушен. Заиста, судбина вредна античког јунака, само са једном разликом. Он би то учинио руковођен грижом савести, док је црногорски самодржац то учинио руковођен инструкцијама својих издашних патрона. 

Шта је ово?– саблазнуле су се и Милове газде које су до сада непогрешиво вукле конце прикачене на удове дрвене лутке. Митске слике које долазе из Црне Горе натерале су њихове шефове тајних служби да пишу “дебеле“ анализе како би оправдали погрешну процену и планирали мере санације штете. И опет ће погрешити, јер као ни до сада као почетну тезу неће узети једнореченичну психоанализу генијалног Фјодора Михајловича И најшири идеали Запада уски су за словенску душу. Та, душа обожена је Христом Богочовеком пре много векова и од тада непрекидно вапи, не Боже пара, вила и аутомобила, већ Боже правде. 

На такву душу насрнуо је Мило Ђукановић уверен да анализе НАТО-а и некакве бебе више вреде од мудрости Митрополита црногорско-приморског и чувара Трона пећког. На такву душу насрнуо је кренувши да поништи Божије, а  октроише своје законе све верујући да је српски народ поред свега што је изгубио остао и без душе. А, та душа дирнута неправдом према ономе што је вековима одржавало у животу бљеснула је светлом које је обасјало цео српски народ. Догађаји у Црној Гори и недавни догађаји у Украјини када се Русима и већини Украјинаца хтела отети Црква показали су сву снагу православне душе у тренуцима када су искушења највећа. И с правом су војни и политички прваци непријатеља православља тврдили да је православље непријатељска тврђава коју по сваку цену треба освојити.  Наравно, под условом да ту цену крвљу плате сами православни ратујући сами са собом. 

Због тога се протести српског православног народа у Црној Гори могу сматрати величанственим хришћанским подвигом. Стотине хиљада људи прошло је само до сада у литијама на улицама црногорских градова не упутивши ни једну ружну реч, а камоли камен на браћу у униформама. Поруке које упућује Митрополит Амфилохије и други црквени великодостојници равне су библијским посланицама верном народу, а начин на које верни српски народ посланице прима надилази пријем посланица Апостола Павла народима којима су упућиване. Та фасцинанта симбиоза Цркве и народа надахњује верујуће и депримира неверујуће. Да ли је могуће –питају се грађанисти разних фела – да у двадесет првом веку Црква поседује већу моћ од политичких партија и невладиних организација? Прескакали су, наравно, часове историје. Могли су на њима научити, а нису, да се мудри владари никада нису сукобљавали са црквом.

Лоше процене саветника црногорске власти довеле су је до тога да има избор од само три решења од којих јој два не иду у прилог, а једно није у сагласности са њеним светоназорима. 

Прво је да повуче срамни закони тиме призна слабост коју би опозиција истог тренутка искористила. Али, то се вероватно неће десити, јер слабост црногорске власти не би била само њена слабост, већ и пораз оне дубоке државе која ју је инсталирала и која још увек вуче конце са удова дрвеног лутка. 

Друго је да са малобројним присталицама у безбедносним службама изазове крвопролиће чије се размере не могу предвидети. Црногорски режим у том случају не би могао сам да се одбрани од гневног народа и затражио би помоћ од НАТО. На тај начин ставио би пред нерешив проблем савезнике у НАТО, јер би државу Црну Гору требало да бране од сопственог народа. То се у овом тренутку вероватно не би десило с обзиром на речи   садашњег америчког председника Доналда Трампа који је поводом пријема Црне Горе у НАТО изјавио Црна Гора је мала држава са веома снажним људима. Они су веома снажни људи. Они су веома агресивни људи, можда ће постати агресивни и честитам-у трећем светском рату смо. 

Треће решење је да верује да ће се десити чудо и протести сами по себи престану. А, како се чуда не дешавају неверницима за то би се црногорска власт морала помолити Богу, а самим тим придружила би се народу на улицама и протести би престали.

Молимо ти се Свети Василије Острошки, чудотворцу да се то и деси. 

 

На Савиндан 2020. 

Томислав Станковић