ТОМИСЛАВ СТАНКОВИЋ: НОВАК ИЗ СРБИЈЕ – СРЕЋНЕ ТИ РАНЕ ЈУНАЧЕ

Прошле су шесто тридесет и две године од када је један Србин, Лазар Хребељановић,  изабрао царство небеско уместо царства земаљског и својом личном и свесрпском жртвом показао човечанству колико његовом малом народу значи слобода. Мало више од сто година прошло је од када је Гаврило Принцип пуцњем у Фердинанда променио европску и светску историју. Опет због слободе. Гаврило и милион и сто хиљада Срба платили су својим животима цену слободе. Нема ни сто година од када су Срби у две колоне пружили отпор Хитлеру  и први изборили прву слободну територију у поробљеној Европи. То освајање слободе коштало је милион и по српских глава. Деведесетих година прошлог века мали српски народ чувајући своју слободу усудио се да пружи отпор највећој војној сили у историји човечанства-Нато пакту и на тај начин посеје семе слободе по целој планети.

По промисли Божјој, непосредно пре тих догађаја, рођено је једно српско дете које је од малих ногу поставило себи циљ: у ономе што ће радити, биће најбољи на свету. А, радио је најбоље што се може. Ништа га у томе није могло спречити. Чак, ни Нато бомбе које је Нато сејао по његовом граду и његовој земљи. Тек рањени српски народ доживљавао је његове успехе као своје. Његов успон ка светском врху био је и успон његовог народа. Новак, од стране своји родитеља одгајан на примерима највећих  Срба, је то знао и свом народу одуживао се на најбољи начин. Српска тробојка видела се на највећим спортским светским догађајима небројено пута. Није се стидео свог порекла, није се плашио да свет подсећа на злочин који који је “слободољубиви“ свет починио према његовом народу. Постао је најпознатији Србин у досадашњој историји Србије. За геније као што су Тесла, Пупин, Миланковић и многи други Срби зна мањи део човечанства, онај који се на било који начин бави науком, али за Новака у ово време када су информације, а посебно спортске доступне свима, знају сви.

Такав, планетарни Новак, по мишљењу светских моћника, оних по којима би свет морао да мисли исто као и они, има огромну ману. Хоће да буде слободан. Хоће да сам одлучује о себи. Сматра да му је, као и његовом народу, то право дао сам Бог.

Такав, планетарни Новак, желео је да „одржи отворен ум“. А, то није мали грех. Напротив, неопростив је.  Отворен ум у време глобалистичког једноумља исто је као у време инквизиције бити Ђордано Бруно.

Желео је Новак и  “да изабере опцију која је најбоља за његово тело“.

“Ко си ти Новаче да бираш шта је најбоље за твоје тело?“, узвикнули су људи у тогама исто као и као и католички свештеници пре двеста година.

„Казнити дакле брата Ђордана благо и без проливања крви“, писало је у пресуди Инквизиције. Крв није проливена, изгорела је на ломачи.

Протерати Новака гласи пресуда аустралијског суда. Крв и у његовом случају није проливена, али је претња отвореном уму послата целом човечанству. Осим Србима. Баш као и 1999. године. Свет је и тада могао да види како се глобалисти обрачунавају не само са појединцима, већ са целим народом. Отпор Србије допринео је томе да идеја слободе опстане.  Много се муља од тада наталожило у глобалистичкој жабокречини. Морале су да прођу две деценије, па да неко скупи храброст да у њу баци камен. Морао је да то опет учини Србин, Новак, и то га, несумњиво, сврстава у ред највећих Срба.

Аустралијски суд миноран је у односу на Турску империју, Хабзбуршку монархију, Хитлеру и Нато пакту. Ране које је Новак задобио на том  острву-затвору ране су свих Срба, а ми ране очас зацелимо поносом.

Срећне ти ране јуначе.

Томислав Станковић