ТОЛИКО ЈЕ БИО ЖИВ ТАЈ ЧОВЕК У ЖИВОТУ: ПОВОДОМ ОДЛАСКА АЛЕКСАНДРА ЈОВАНОВИЋА

                                       

ЖУРИО ДА ДАРУЈЕ

У песми „Смрт пријатеља“, Брана Петровић, поводом одласка драгог човека, каже:“С његовом смрћу не могу да се помирим / – толико је био жив тај човек у животу.“ Тако и ја. Смрт Александра Јовановића је нешто с чиме не могу да се помирим. Јер, Александар Јовановић је био жив, да живљи не може бити, и отишао је, за месец дана, као под лед, на врхунцима стваралачке усредсређености.

Његова колегиница Светлана Шеатовић о томе је рекла, непосредно и топло: “У болници је до последњег тренутка био наднет над својим текстом који је припремао за зборник о поезији Мирослава Максимовића и настанку збирке „Бол“. Концентрисан и замишљен над тим болом, писао је текст не сањајући да ће бити последњи./…/Као дугогодишњи сарадник професора Јовановића могу да кажем да је био од оних људи од којих сте увек могли да тражите помоћ и ако ништа друго увек је ту била топла реч. А бити истовремено врхунски научник и човек велика је реткост“.

И светлост, и енергија – то је био Јовановић:“Чула сам се с њим дан пред операцију, био је пун планова, као неко ко је у пролазу у болници, питао ме је `Шта радимо у априлу`… То је та енергија, невероватна за човека од 72 године./…/ Последњих неколико година је радио као да се негде журио, као неко пред ким нема довољно времена.“

Журио је да свом народу остави најбоље од себе.

 

НЕУМОРНИ САРАДНИК

 

Професор Јован Делић је говорио о његовој неуморној сарадљивости: „Ацу познајем четрдесетак година, сарађивали смо још од времена када је уређивао „Књижевну реч“, а нарочито од пројекта који се радно звао „Поетика“ а који смо назвали „Смена поетичких парадигми у српској поезији 20 века“. Све смо радили у четири руке и направили неких 25 зборника. Није нам било важно ко их потписује, ја ни сад то не знам. Нисмо се увек око свега слагали, али смо ми ипак били иста школа./…/ Јовановић је био остварен човек и у том погледу имао би још много тога да дода. Био је у зениту, у пуној стваралачкој зрелости: само у овој години објавио је три књиге. Деловало је да се сад, после деканских и професорских послова, вратио текстовима и сигурно је могао дати страшно пуно./…/Одлазак Александра Јовановића је огроман губитак, много већи него што на први поглед изгледа, јер ја знам шта је могао урадити, шта је све планирао. Веома жалим што је прерано отишао. То је немерљив губитак за српску културу, науку о књижевности. С тим осећањем личног губитка, губитка пријатеља, сарадника, човека са којим сам делио много тога, и с осећањем да смо могли још понешто заједно урадити, опраштам се од Аце Јовановића“.

Велики губитак за нашу културу неће се тек тако моћи надокнадити. Кога нема, без њега се не може. Мора се, али се не може.

 

ЗНАЛАЦ ВИШИХ ИНТЕРЕСА

 

Петар Пијановић је забележио зашто се мора, али и због чега неће бити лако:“Човек високе културе и интелектуалац првог реда, Јовановић се није туђио села и његових изворних вредности. Напротив. У томе ставу личио је на Србе који су још током XIX столећа представљали свету наш изворни дух и уводили нас у Европу, а опет из тога света узимали оно најбоље. То је било и његово српско европејство. Зато је и сам био толико предан путовању, учењу и сазнавању. У свему томе, био је човек врлине и увек спреман да свакоме притекне у помоћ и посебно да негује научни подмладак. Треба само видети шта и како раде млади сарадници на матичној катедри за језик, књижевност и методике коју је дуго водио! И по младима ће се препознавати и дуго опстајати школа Александра Јовановића. Да је дуже остао на месту председника Националног просветног савета и наше школство било би квалитетније. И нису само у томе његове заслуге. Слободан Јовановић је у једној прилици записао да су код нас ретки интелектуалци који знају за више и општије интересе.“

А Јовановић је знао за више и општије интересе, и није се продао за чанак сочива.

 

 

ЕТОС ОТИШАВШЕГ

 

Ко је био као морална личност, већ је рекао Слободан Владушић:“Вредност или ако хоћете величина научног опуса једног научника не мери се, наравно, ни бројем сакупљених бодова, ни бројем текстова, ни бројем књига. Вредност нечијег научног опуса јесте у одговору на питање да ли тај опус има став према целини света, односно према оном овде и сада у коме настаје. Није тешко одредити шта карактерише овде и сада, у Србији, данас. Кратко и јасно: то је настојање спољашњих играча да уз помоћ домаћих подуговарача укину српски национални идентитет. То уопште није тешко видети: на системском плану само треба пребројати број часова историје и српске књижевности у средњим и основним школама – најмањи у Европи – или пребројати колико се пута (не) помиње синтагма „национални идентитет“ у стратегијама образовања и биће вам јасно да је то свесно планирана операција. Томе треба додати и отворене хајке на људе који се том процесу активно супротстављају – протеривање Милоша Ковића дешава нам се свим пред очима – или инструментализацију некада постојећих књижевних награда (попут Нинове) или оснивање нових регионалних награда које националну књижевност треба да претворе у регионалну књижевност „мањинских“ група писаних на „нашем“ језику, које, јасно, никада неће имати никакав однос према целини света (што је и крајњи циљ уништавања националне књижевности и идентитета).“

Ипак, и ја бих, жалећи што уопште ово пишем, морао да додам неку реч. Јер, знао сам професора Јовановића дуго, и поштовао га искрено.

 

САПУТНИК ИВАНА В. ЛАЛИЋА

 

Први мој сусрет са Јовановићем био је везан за његово служење поезији и животу Ивана В. Лалића. Познанство са великим песником омогућило му је да нас подсети на чињеницу да великих песама нема без дубоког, патњом пресазданог, живота. Писао је о покојниковим надахнућима:“Чести дечји летњи боравци због болести на Дивчибарама призвани су у песми  „Ветар”. Други светски рат проводи у Београду, у Кумановској 13. За време ускршњих „савезничких” бомбардовања гину му четири друга из околних зграда и тај догађај је основа песме „Зарђала игла”. Разговори са рано преминулом мајком Љубицом (ћерком композитора Исидора Бајића, од које је песник наследио апсолутни слух, од изузетног значаја за његово певање), дати су у песмама „Requiem за мајку” и „Помен за мајку”. Све његове љубавне песме, да се наведу само „Места које волимо”, „Љубав”, „Римски квартет”, „Римска елегија” и „Strambotti”, посвећене су супрузи Бранки Лалић (Кашнар). У песми „Amor fati” виде се оне две липе које је песник лично посадио у  дворишту иза свога стана (у Интернационалних бригада 39). Трагичну смрт старијег сина Влајка чувају песме „Пиета”, „Море” и поједини стихови Четири канона („сем тога / Он удешава намере: не можеш буву да здробиш / / Ноктом о нокат палца, ако ти писано није. / Он је тај који удене буру у ноћ, здроби брод, / У црно обоји вуну некој мајци на преслици”, I/3). Не треба посебно наглашавати да је размак између почетног подстицаја и завршеног облика песме мера величине једног песника.“ Лалић је, како би рекао Елиот, пронашао „објективни корелатив“.                                                                                       А Александар Јовановић је знао цену тог корелатива. Лалић се молио Богу да му подари време да заврши своја „Четири канона“ завештајна. Време је добио, дужност одужио, и отишао.

 

СА ЛАЛИЋЕМ МЛАДОБОСАНСКИМ

Јовановић је знао да је Иван духовни потомак младобосанског слободарства:“Рођен у Београду, Лалић се као дечак са родитељима, због мајчине болести, преселио у Загреб, у којем је провео петнаест година, завршио гимназију, Правни факултет и објавио прве песничке књиге. Године 1961. се вратио у Београд и постао секретар Савеза књижевника Југославије. Званично га је позвао Александар Вучо, али је највероватније до тога дошло на иницијативу Иве Андрића. Осим чињенице да је реч о веома добром младом песнику који изванредно говори више страних језика, не може се заобићи ни Андрићево познанство, па и пријатељство, са Ивановим оцем Влајком, којег је познавао још из младости и којег је често посећивао у његовом стану у Београду. Наиме, Влајко је, као један из групе мостарских ђака гимназијалаца и младобосанаца, више пута био хапшен и осуђен је у Сарајеву 1915. на годину дана затвора због „великосрпске пропаганде”. (Није случајно Иван аутор и две песме о Гаврилу Принципу, „Гаврило Принцип” и „Принцип на бојишту”, од којих је другу посветио оцу, а однос према оцу и очев дух присутан је и у многим другим песмама, нпр. у „1804”.) У децембру исте године Лалић, као секретар Савеза, путује са Андрићем у Стокхолм на доделу Нобелове награде. О томе је наредне године објавио драгоцени запис „Андрић у децембарском Штокхолму”, у којем је, дискретно и с поштовањем, покушао да наслути понешто од онога што је наш нобеловац скривао испод протоколарног понашања.“

Сада, када је отишао, чини ми се да се Алкесандар Јовановић, после свих земних путања ( јер приредио је, умно и зналачки, Сабрана дела великог песника ) срео са Иваном В. Лалићем, поетом светлог бола, уведеног, кроз Христа, у вечне вртове логосности.

 

ПЕТКОВИЋ И ЈОВАНОВИЋ: ДВА ПУТА КА ИСТОМ ЦИЉУ

 

Сарађивао је Јовановић са многима, али је нарочито пажњу посветио савезништву са драгоценим тумачем књижевности и културе, Новицом Петковићем, са којим је начинио један од најбољих интервјуа који су, кад је таква врста разговора у питању, направљени у нас. Зато је, у Зборнику посвећеном Петковићу, који је, у Институту за књижевност и уметност, приредио са Јованом Делићем, тачно препознао место овог умника у нашој науци:“Новица Петковић је један од ретких наших проучавалаца књижевности који је у своме раду спојио модерног лингвисту, књижевног теоретичара и пажљивог читаоца уметничког текста. То је условило његову отвореност за модерна проучавања књижевности 20 века, најпре она руских семиотичара, која је упознао током свог лекторско-наставничког боравка у Москви. Одатле потичу његова основна аналитичка и теоријска полазишта, укључив и два основна, а међусобно нераздвојива: о природи књижевног текста и односу књижевности и културе. У основи Петковићевих теоријских схватања налази се свест о тексту као динамичкој, двоструко организованој целини, са двоструко преломљеним (дословним и недословним) значењем. Текст Петковић схвата као динамичку и вероватносну, а не статичку и заувек дату величину.

Текст је, са једне стране посматрано, састављен од низа знакова (па зато га у анализи треба стално рашчлањавати и испитивати синтаксу његових сегмената), али је текст, са друге стране, и јединствен знак (па у анализи треба сагледавати његову композициону целовитост и слику света коју поседује). Да би се описала гипкост, покретљивост и дубина књижевног текста, потребни су одговарајући фини и осетљиви истраживачки инструменти, и њих је Новица Петковић, као мало ко у нас, поседовао.

Његови описи су, у исти мах, обухватали најситније детаље књижевног текста и укључивали битне чиниоце у развоју националне књижевности и културе. Зато су анализе Станковићеве Нечисте крви, Црњанскових Сеоба и Лирике Итаке, Андрићевог „Моста на Жепи“, Настасијевићевих, Матићевих и Попиних стихова, наро дних лирских песама биле тако изненађујуће и очаравајуће: класична, добра позната дела показивала су нам своја нова и смисаоно још богатија, а до тада скривена лица.

Књижевни текст није јединица која се у себе заклапа и изолује. Као што настаје уланчавањем мањих јединица тако се и он, многим својим одликама, укључује у веће целине/системе: у опус аутора или епохе, одређени жанр, све до кон текста националне књижевности и културе, односно књижевности и културе уопште. Уз то, као што је сваки појединачни текст укључен у контекст културе којој припада, исто тако се (а то је само друга страна истога процеса) целокупна кул тура и њено памћење, посредно, одражава у сваком појединачном тексту.

Бавећи се књижевном теоријом, понајвише формалистичко-семиотичком (којој је, многим својим поставкама, и сам допринео ), Петковић је приступао националној књижевности као целини/тексту у којој нема изолованих и у себе затворених дешавања и у којој се огледа и целокупна српска култура, са свиме што је у њој било и што још траје.“

Књижевни текст је својеврсни холограм целокупности једне културе – и на тај начин му треба прићи.

 

 

СРПСКА КУЛТУРА ЈЕ ЦЕЛИНА

 

 

Тако је и Јовановић приступао српској култури – управо као целини. Тумачећи поезију Милослава Тешића, записао је:“У поезији Милосава Тешића поново проговара целокупна српска култура, од живих снага предачког наслеђа, преко великих историјских догађаја, до ритма модерног града. Попут језичко-поетског археолога, он ослушкује древне гласове и пева њихов нови живот у свести песничког субјекта. Кроз Тешићеву поезију, сву уроњену у језик, у његову звучну и смисаону магију, у његове геолошке слојеве, проговорило је – изузетним версификацијским умећем и модерним песничким поступком – наше културно памћење, преломљено кроз меланхоличну и осетљиву свест савременог ствараоца.“

Традиција је жива: покојници гласају у нама својим надгробним камењем. „Ти гробови нису раке, већ колевке нових снага“.

И мостови из прошлости у садашњост и будућност.

 

МОСТОГРАДИТЕЉ

 

Говорећи на додели награде „Николај Тимченко“, Александар Јовановић је одредио своје схватање улоге критичара као мостоградитеља између песника и читаоца:“Сматрам да је основни циљ књижевних интерпретација да служе поезији, да буду мост између њих и читалаца. Да читаоца уведу у свет песме, укажу му на могуће разумевање дела и да га затим препусте његовом доживљају и разумевању. Да се критичарево разумевање поезије види у његовом јасном, а по могућству и лепом писању, а не у бројним цитатима и позивању на књижевне теорије којима стихови нису важни сами по себи, него тек као нека врста њихове илустрације.“

Критичар није џелат у име апстракција; он је искрени служитељ смисла отркивеног у песми, и позивар за словесну трпезу књижевног дела. Светлана Шеатовић је истакла:“Та ерудиција и емоција биле су истински спој у његовом тумачењу. Аца Јовановић није био поборник само одређених књижевних теорија, већ неко ко је интегрално разумевао књижевни текст, али никада није заборављао да иза тог књижевног текста стоји песничко, људско лице.“

Лице, а не личина теоријских апстракција.

 

 

ПОМНА ПРИЈАТЕЉСТВА

 

 

Александар Јовановић био је велики и по томе што је умео да цени свачије  драгоцено дело, и да га похвали без имало сујете, која баш уме да отрује несрећног Србина, нарочито интелетулаца. Тако је, без сујете, са свешћу о томе шта смо његовим стваралаштвом добили, поштовао рад свог колеге Петра Пијановића. Када је требало да са Пијановићем радим разговор за „Печат“, послао ми је низ питања да ме подстакну да осмислим своја.

Морам их навести у овом некрологу да се види како је заиста поштовао друге ствараоце, и колико их је помно и пажљиво читао, али и шта су, док чита, биле његове теме потраге:“Професоре Пијановићу, пред нама је Ваша обимна студија Анђели и ратници. Стара српска култура. Откуда после вишеструког књижевног и културног усмерења на XX век (присетимо се Ваших монографија о Бориславу Пекићу, Данилу Кишу, Милораду Павићу и Миодрагу Булатовићу, као и сјајне студије Српска култура 1900–1950), овај обрт? Шта вас је то „присилило“ да кренете од почетака српске културе и, још дубље, од почетака цивилизације на овим просторима? Ви се раније нисте изворно бавили овим периодом, а дали сте изузетну аналитичко-синтетичку студију о старој српској култури, каква нам је одавно недостајала. Литература коју сте користили садржи (исправите ме ако грешим) око сто педесет јединица, и то углавном студија. Која су била искушења и тешкоће током рада? Дали сте и веома прегледну и јасну периодизацију старе српске културе. Било би веома корисно за наше читаоце да нам је овде представите? Све време сте наглашавали да се наша култура налазила на међи Византије и Запада, а  да је успевала не само да створи него и да успешно чува свој идентитет? Српски идентитет је  и једна од основних везивних линија у свим поглављима. Које су била искушења на том путу?  Наслов Ваше студије Анђели и ратници (појачан фотографијом фреске каленићких Светих ратника на корицама и стиховима Васка Попе из песме „Каленић“ на почетку књиге) јесте метафоричан, али и прецизан. Шта нам он говори о природи наше средњовековне културе и о условима у којима је настајала? Ваше виђење и разумевање наше старе културе садржано је у Вашој студији. Молимо вас нам овде укажете на њена основна својства и, да тако кажемо, на њене врхове. Ваша књига је велика похвала нашој средњовековној култури и прецима који су је стварали. У њој се све време осећа ваш понос што смо имали такву културу и што јој служите. Претпостављамо да  Вам је, осим тешкоћа, труда и мука, писање о њој чинило и велику радост? Ваша студија је, истовремено, и похвала великим и значајнијим тумачима (а  имали смо их, и те каквих!) наше средњовековне уметности и књижевности? Које би сте међу њима  издвојили и који су Вам, слободније узев, били најподстицајнији? Упоредо  са научницима велики простор сте посветили и уметничким делима и њиховом доприносу разумевању средњовековне културе и културне прошлости уопште. Борислав Пекић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Васко Попа – шта нам њихова дела говоре о моћи и немоћи историјских студија и сјају нашег средњег века? Косовски завет је неугасли сјај који нам долази из наше средњовековне историје и културе: он није, како се често злурадо говори, пасивна тугованка и величање прошлости, неко активна борба за слободу и одбрану највиших вредности. Без њега, не бисмо оспстали под Турцима, не би било Првог српског устанка, Цера, Албаније, 27. марта, Кошара. На жалост, све се више говори у косовском миту, предању, нетачним подацима, дакле, о нашој митоманији и заблудама а не националном поносу, и таква слика улази, ако није баш сасвим ушла и у српске уџбенике? Како се бранити од ове пошасти погубније од епидемије вируса? Најавили сте  и студији о српској култури XVII  и XIX века, којом бисте заокружили ваше изучавање српске културе у целини. Докле сте стигли у њеном остварењу и можемо ли се надати да ће се у наредним све три бити објављене заједно? И једно, у суштини, прадоксално питање: да ли је наша култура боља од нас? И, ако јесте, како је то уопште могуће?“

На сва питања упућена другима, Јовановић је одговарао и својим стваралаштвом.  А  на Косовско питање одговарао је редовним сусретима са Светом Земљом Србиновом, и делатним чланством у Покрету за одбрану Косова и Метохије. Ту није имао двоумица.

 

 

БОРАЦ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

 

Александар Јовановић је био велики борац за наше образовање. Када је урушавање почело ( а почело је од ДОСовог квази – Доситеја, Гаше Кнежевића, и његове сараднице, Сорошеве послушнице Тинде Ковач – Церовић ), Јовановић је одмах заузео гард, и кренуо да се бори. Као члан и председник Националног просветног савата ( 2005-2011 ), није дозвољавао да се систем уруши, и бранио је национални идентитет наше просвете свим доступним средствима. Њему је било јасно да се љуљају сами темељи наше културе, и да се, у рату који, како рече Миодраг Павловић, сећање брише, мора „научити пјесан“ трајних вредности.

Увек је био спреман да се супротстави самовољи министарства образовања и из буџака партијске послушности доведених министара. Ево једног мејла који ми је послао 2015 ( повод више није толико битан  колико је битно да се види како је бранио универзитетску слободу и самосталност научног рада):“По моме мишљењу, Министарство је ту начинило неколико недопустивих гестова: а. Тумачило је Закон о високом образовању, а није консултовало Универзитет, његова тела и, најпре, његов Правни факултет; б. Понизило је Ректора, јер он ништа не зна о допису који је наводно или стварно упућен њему, а допис се шаље појединцу који га злоупотребљава  на факултету који је у надлежности управо тог истог Ректора. Понизило је и Проректора који је саветник у томе истоме Министарству, а који за овако важно питање нје био консултован, чак ни обавештен; в. Угрозило је аутономију Универзитета јер, једностраним тумачењем, директно утиче на крадовску политику и елиминише људе од искуства; г. Заобилази институције и доноси важне одлуке на основу појединачних захтева који ОДМАХ имају прођу у Министарству и решавају се по хитном поступку. Као да је у  нашој просвети све у реду, па је остало само још ово питање да се реши.“

Бранећи достојанство Универзитета, Александар Јовановић је, сасвим недавно, стао и у одбрану неправедно прогоњеног професора др Милоша Ковића.

У доба превртљивих и поткупљивих, трудио се да буде доследан слободар, одан разуму, знању и врлини.

 

ВЕЛИКО САБИРАЊЕ

 

Као човек изузетне снаге и храбрости, и као мудар сабиратељ свих здравих снага до којих се данас може доспети, успео је да, 2020. и 2021, са својим сличномишљеницима учини епохалне подвиге у одбрану српског језика и књижевности. На скуповима у Тршићу сабрали су се: 1) Катедра за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду; 2) Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду; 3) Катедра за српску књижевност, Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу; 4) Одсек за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду; 5) Департман за србистику Филозофског факултета у Нишу; 6) Катедра за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Косовској Митровици; 7) Департман за српску књижевност и језик Државног универзитета у Новом Пазару; 8) Катедра за српски језик и књижевност Филозофског факултета на Палама Универзитета у Источном Сарајеву; 9) Катедра за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Бањалуци Универзитета у Бањалуци; 10) Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности Филолошког факултета у Никшићу Универзитета Црне Горе; 11) Катедра за српски језик, књижевност и методику наставе српског језика и књижевности на Учитељском факултету у Београду; 12) Катедра за филолошке науке Факултета педагошких наука у Јагодини; 13) Катедра за језике и књижевност на Педагошком факултету у Ужицу;14) Катедра за језик и књижевност Педагошког факултета у Сомбору; Катедра за српски језик и књижевност Педгошког факултета у Врању; 16) Катедра за српски језик и књижевност Учитељског факултета у Лепосавићу; 17) Катедра за српски језик и књижевност Педагошког факултета у Бијељини при Катедри за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 18) Институт за српски језик САНУ у Београду; 19) Институт за књижевност и  уметност у Београду; 20) Одбор за стандардизацију српског језика САНУ.

И не само да су се сабрали, него су постигли јединство у ставовима и опредељењима за заштиту оног насушног кад су језик и књижевност у питању.

За две године, усред коронократије и новог слома вредности, донете су чак три декларације, постајући путокази за будућност.

 

СРПСКИ ЈЕЗИК НА СВЕ ФАКУЛТЕТЕ

У Декларацији о статусу српског језиика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултима, истакнуто је:“1) Српски језик мора да  буде обавезни предмет на свим страним филологијама. Тамо где он то није морају се довести у питање мастер радови и докторске дисертације у којима се истраживање заснива на контрастирању неког страног језика са српским језиком. А да о превођењу и не говоримо, јер је, ваљда, свакоме јасно да нико не може бити не само добар него ни преводилац уопште ако поред језика са кога преводи не познаје добро и матерњи језик.

 

2) Српски језик мора бити обавезни предмет на свим наставничким нефилолошким студијама, као нпр. на студију математике, хемије, физике, биологије, историје, географије, педагогије, психологије и др. Данас ни на једном од тих студијских програма нема српскога језика. Професори тих предмета морају помагати, а не својим језичким незнањем одмагати професорима  српског језика у подизању писмености и језичке културе код ученика основних и средњих школа. Мало је рећи да није логично да наставници српског језика и књижевности улажу велики напор да описмене ученике, а да наставници осталих предмета својим незнањем тај напор готово обесмишљавају. Српски језик мора и практично добити статус језика курикулума или језика образовања.

 

3) Велики је број ненаставничких факултета, односно смерова студија. Они се, с обзиром на нужност доброг познавања српског језика, могу поделити у две групе. Прву чине смерови (дисциплине) који у свом предмету изучавања готово као иманентне подразумевају садржаје српског језика, какви су нпр. студији новинарства, права и драмске уметности. На тим студијима српски језик мора бити обавезни предмет, јер се језичка (не)култура највише шири преко новинарског и правног језика, тј. преко публицистичког и административно-правног стила. Другу групу чине сви други ненаставнички факултети, на којима српски језик има статус курикуларног језика, тј. језика на којем се изводи настава. Не треба посебно ни наглашавати да је неопходно да сваки како професор тако и студент влада основама језичке културе, тј. правилне (и) контекстуално примерене употребе српског стандардног (књижевног)  језика. У језичке садржаје на ненаставничким факултетима неопходно је укључити садржаје језика струке (специфичне за сваку универзитетску дисциплину, на пример за медицину, машинство, економију и сл.). Тако би у оквиру било ког универзитетског усмерења садржаји српског језика морали  бити заступљени бар на нивоу функционалне писмености. Срамота је да факултетски образовани људи не владају бар елементарном и функционалном писменошћу. А данас је то у српскоме језику пре правило него изузетак.“

Неписмени, а имају дипломе и титуле…Можда нам зато и јесте овако.

 

ПУТОКАЗ ЗА ОСНОВНЕ И СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

 

Тражено је и да се повећа број часова наставе српског језика и књижевности у нашим основним и средњим школама:“ 1. Настава српског језика и књижевности представља једино систематско и континуирано увођење младих у знања и просторе матерњег језика и књижевности, са пресудним утицајем на изграђивање не само њихове језичке и књижевне културе него, још битније, њиховог односа према култури уопште. Готово свакодневно, у можда најзначајнијем периоду за развој личности, они се сусрећу са логиком и лепотом матерњег језика и светом књижевних дела. Представа изграђена у школи не губи се никада сасвим и због тога је њена сазнајна и образовна улога немерљива. Колико су улога и значај матерњег језика и књижевности велики, говори и податак да није било ниједног образовног система у било ком времену у коме овај предмет није имао статус најзначајнијег предемета.

Ученици једино наставом српског језика и књижевности развијају својe говорне способности, обогаћују речник, савладавају правила мисаоне писмености, напредују у процесу овладавања правилима језичке културе, што је све нужни предуслов  за добро савладавање садржаја других предмета. Језичко стваралаштво не може се поредити са било којим другим типом стваралаштва. Моћ језика је оно што човека највише одваја од свих других бића, а та се  моћ младим људима најбоље може и мора предочити кроз моћ књижевне речи, као  најпотпунијег испољавања језика.

2. Матерњи језик и књижевност јесу највреднија духовна добра једнога народа, чувари његовог памћења и културе. Зато матерњи језик никада није само средство комуникације (као што се, неретко, чује), он је носилац наше колективне и индивидуалне меморије које се међусобно допуњују и снаже. Језик и књижевност су у темељима не само личног него и националног и културног идентитета: најбоље се, ако не и једино, кроз садржаје књижевности може  код ученика развијати љубав према властитој култури, према властитим националним вредностима и њиховом месту у ризници европске и светске културе. Они поседују дубину у коју су унети памет и памћење културе који се, читањем и разумевањем, надодају на читаочеву појединачну памет и памћење. Није без разлога речено да је улагање у матерњи језик и књижевност једнако улагању у националну безбедност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа.

Једино се кроз континуитет српског језика и српске књижевности може пратити континуитет културног развоја српскога народа – од Светога Саве до данашњих дана. Српски језик и књижевност су наша културна и духовна вертикала. Снажно ослоњена на језик и културно памћење (а својом природом делујући на човекове емоције, чула и интелект), књижевност повезује све епохе развоја српске културе. Није могуће ниједан период  тог развоја заобићи. Зато се у програмима и за oсновну и за средњу школу морају наћи представници свих књижевних епоха. И зато програми изгледају преобимни. У њима нису нити могу бити само српски аутори, него и светски, јер се мора успоставити међуоднос са светским епохама и писцима, пошто се вредност једне књижевности увек одређује и компаративно.

3. Због недовољног броја часова, упркос изузетним напорима учитеља, наставника и професора, свесних своје улоге и мисије, настава српског језика и књижевности није у могућности да у потпуности остварује вишеструку и изузетно значајну улогу: да изграђује темељна граматичка знања и усвајање функционалне писмености код ученика, да негује њихову љубав према читању и разумевању књижевности, да развија и снажи њихов културни и национални идентитет. Богатство и разноврсност наставних садржаја у супротности су са малим бројем часова, што ауторе програма ставља пред непремостиве тешкоће, наставнике присиљава на сажимање градива, а ученике онемогућава да у потпуности стичу знања и уживају у лепоти свога језика и књижевности. Тако се нужно уместо потпуних знања, због броја часова, често остварују само парцијална знања. А парцијална знања, познато је, и нису права знања. 4. Број часова матерњег језика и књижевности у Републици Србији је знатан у поређењу са већином других предмета (5 часова недељно у млађим разредима, укључујући и пети, а 4 у старијим, 4 и 3 у гимназији), осим са математиком, са којом је готово изједначен по броју часова. Међутим, недељни фонд часова приметно је мањи у поређењу са свим европским, па и многим ваневропским земљама. Други, не мање паметни од нас народи никад нису доводили у питање посебан положај свог матерњег језика и националне књижевности. Ево неколико примера: Француска има од 8 до 10 часова недељно, Турска 8 до 10, Русија 9 (у овој земљи матерњи језик није само општеобразовни језик првог реда, већ има надпредметни статус), Словачка 9, Аустрија и Португалија 8 итд. Нема ниједне европске државе која има мање од 7 часова у почетним разредима, да би потом тај број варирао, зависно од узраста ученика.

Захтев за повећањем броја часова јесте насушна потреба не само наставе српског језика и књижевности него целог образовног система. То не подразумева унапређивање знања само  једног изолованог предмета него целог образовног система, јер се унапређивање у знањима и ученичким способностима у српском језику и књижевности нужно шири на учење свих предмета. Српски језик и књижевност није, наиме, само наставни предмет од изузетног значаја, већ је и наставни језик, основа за учење свих других предмета. Окосница основношколског и средњошколског програма морају бити садржаји српског језика и књижевности јер се по њиховој успешности мери успешност реализације и садржаја свих осталих предмета.                                                           5. Због тога са пуним правом тражимо да предмет Српски језик и књижевност добије у нашем образовном систему оно место које заслужује, односно да се, најпре, повећа број часова у основној и средњој школи: на најмање 7 часова у млађим разредима основне школе, на 6 часова у старијим разредима основне школе, на 5 часова у гимназијама на свим смеровима и на 3−4 часа у средњим стручним школама (зависно од типа школе и године учења).”

Још увек није ништа предузето по том питању.

Али је речено. И Јовановић је, са правом, био поносан на слогу и мудрост својих колега и колегиница.

 

КАНОН СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

 

Oве, 2021, донета је, опет у Тршићу, декларација која се тиче канона српске књижевности. У њој је, пре свега, установљено шта је канон:“ Канон српске књижевности чине књижевна дела без којих је српска књижевност какву познајемо незамислива и о којима сваки нараштај нужно размишља и говори. Канон, међутим, није тек прост скуп тих књига, него целина њихових интерпретативно осмишљених међуодноса, која се током времена мења, пратећи развој књижевности, науке о књижевности и културе уопште. Релативна постојаност списка и променљивост смисла канонских дела и канона као целине знак су трајања кроз мењање, као израза непрестаног дијалога садашњости са прошлошћу посредованом традицијом тумачења.

Супротстављајући се оспоравањима канона која, вођена жељом да га уподобе идеолошко-политички пожељној слици данашњице, поништавају историју српске књижевности и занемарују дуго трајање мишљења о њој, залажемо се за сталну отвореност расправа о увек новом  сагледавању канона – што бољем, поузданијем, потпунијем када је реч о чињеницама, уз научно преиспитивање претходника, а са становишта које уважава разнородне димензије савремене српске културе, у њиховом што сагласју, а што полемичком односу. Прошлост, иако су се у њој научни приступи књижевности међусобно оспоравали, али су познавање националне књижевности чинили ширим, бољим и разноврснијим, учи нас да када је реч о разумевању националне књижевности и њене историје с времена на време долази до одређених померања. Јер то је, заправо, начин постојања националне књижевности. Наиме, свако ново велико књижевно дело мења до тада постојеће односе унутар њене целине, што важи и за велика постигнућа историографије књижевности.

Укратко: као свест о најбољем у некој књижевности као целини, канон је стабилан – јер се не може мењати произвољним одлукама или да би се удовољило потребама тренутка – и динамичан, јер се његов смисао постепено преображава кроз нова тумачења у сваком новом нараштају. Без прихватања канона као смисленог, узорног и континуираног преношења знања, национална књижевност као осмишљена целина не би постојала, као што би се без преиспитивања канона окаменила и престала да буде важна долазећим нараштајима.“

Из Тршића је тражено и следеће:“1.Да се приликом обликовања предмета, програма, лектире, и свих активности у образовном процесу у вези са српским језиком и српском књижевношћу, одлуке доносе у складу са напред описаним поимањем канона.

2. Да настава књижевности и у основној и у средњој школи представи канон српске књижевности, у складу са узрастом ученика: у основној школи узрасни критеријуми треба да одређују избор дела и наставног приступа (а не смеју бити оправдање за занемаривање канона), док у средњошколским, нарочито гимназијским програмима треба представити целину канона помоћу добро осмишљеног и усаглашеног избора канонских дела и њихових научно заснованих тумачења.

3. Да сензибилитет ученика, који је у сваком нараштају у понечему другачији, својом отвореношћу за одређени тип књижевних дела тим оправданим утицајем на одабир дела не угрози представљање канона: начело интересантности и пријемчивости мора бити у складу са историјским и поетичким смислом и уважавањем књижевних вредности.

4. Да се на србистичким катедрама које образују основношколске и средњошколске наставнике Српског језика и књижевности очува развијена и диференцирана структура стручних предмета када је реч о српском језику и српској књижевности.“

Тако се Александар Јовановић, скупа са својим саборцима, старао за истину о ономе о чему нема и не може бити спора.

РУГАЛИЦЕ – НЕЗНАЛИЦЕ

 

Професор ми је, као илсутарцију нашег „мулти – култи“ духа, послао злуради исказ чувеног другосрбијанског лумена, Дејана Илића, који је, после свих ових скупова, сеирио (латинцом, на „Пешчанику“):“Аkademski bastioni „srpskog“ identiteta su na izdisaju. Ne zato što je Srbija raščistila sa svojim nacionalizmom, jer nije. Ne ni zato što taj nacionalistički „srpski“ identitet više ne dominira javnim prostorom kao ranije, jer dominira i dalje s istim intenzitetom. Nego naprosto zato što na nivou realnog života i obične svakodnevice to više ne znači apsolutno ništa. A ne znači ništa jer su upravo „srpske“ nacionalističke politike obezvredile život i svakodnevnicu učinile nepodnošljivom. Pa sad deca – mete naopakih „srpskih“ identitetskih politika i obrazovnih programa – beže glavom bez obzira iz školskih proizvodnih pogona za izbacivanje novih „Srpčića“ po nacionalističkoj obrazovnoj modli. Nacionalističko zvono za uzbunu zvoni već godinama, ali deca ne mare.“

Јовановић, наравно, није пристајао на пораз. Видео је даље и дубље од, у живи песак „Пешчаника“ потонулог, Дејана Илића и иже с њими.

И у болници, чусмо, настављао је да ради.               Прави Србин, из смедеревског краја, са ушима за шајкачу – оним ушима начуљеним, које у лету хватају и цвркут птице и фијук ветра, и радосни пој са њиве и приближавање непријатеља. Толико је био жив тај човек у животу: све је чуо. И у слух му је, свагда, дострујавала матерња мелодија.

 

ЛИЧНА БЛАГОДАРНОСТ

 

Књиге попут „Песника и предака“ и „Поезије српског неосимболизма“, као и огледа укоричених под насловом „Ствараоци и створитељ“, који су се бавили религиозним мотивима у песништву Лалића, Тешића и Нога значиле су ми и пре но што сам лично упознао Александра Јовановића. Кад сам га, после првог сусрета, сретао, увек сам био дарован макар неком реченицом о којој је вредело мислити, а много пута сам био охрабрен да не одустајем од борбе за одбрану нашег образовања.

Чим сам се нашао на удару НВО јуришника из редова политичких хомосексуалаца, Јовановић ме, дискретно, али одлучно, подржао. Послао ми је један свој „твит“, смишљен једног суботњег мајског преподнева, датума деветог, 2019. године:“СВА ТРИ ЋУТЕ. Ни једно од три српска  књижевна удружења није заштитило Владимира Димитријевића од идеолошког прогона, посебно од прогонитеља из сопствених редова. А пуне су им колумне и твитови слободарства.
#УдружењеКњижевникаСрбије
#СрпскоКњижевноДруштво
#СрпскиПЕНцентар
(https://twitter.com/ajovanovic711/status/1127314682287726592?s=03“

Био сам, због тога, и не само због тога, искрено благодаран професору Александру Јовановићу, слободољупцу и словеснику.

Требало је ( хтео сам, спремао се ) да урадим велики интервју за „Печат“ о основним оријентирима његовог живота и рада. Али, нит се прекинула овде, да се настави тамо, где се нити никад не прекидају.

Одужујем се покојнику и даље не верујући да је умро, али се молећи Богу Лалићевом и његовом за покој новоотишавшег.

Толико је био жив тај човек у животу.