У турским новинама „Хуријет“ појавила се 2017. године вест да је Мердад Сафари закупио стан у Сафирној кули, у пословном центру у истанбулској општини Левент. Како му се стан допао, ирански бизнисмен је решио да купи читаву кулу за деведесет милиона долара без ПДВ-а. Сафари није био олигарх који је дислоцирао капитал на Запад.

Напротив, његов бизнис у сектору производње хране и трговине некретнинама био је у Ирану. Међутим, пошто су му деца студирала у Истанбулу, обезбедио им је станове у четвртој по висини згради у Европи, део станова разделио родбини, а део дао у закуп.

Вест је одјекнула турским медијским небом. И не, вест није била о изненадној продаји Сафирне куле него о томе што је постала власништво једног Иранца. Зар је могуће да се такво богатство стекне у једној земљи као што је Исламска Република Иран, која је већи део претходне деценије провела под америчким санкцијама?

Годину дана касније у Истанбулу се десио још један догађај који је био весник великих промена на Блиском истоку. Почевши од 16. новембра 2018, серија текстова у америчким медијима „главног тока“ писала је о доказима које ЦИА има о томе како је саудијски принц Мухамед бин Салман наредио убиство саудијског новинара Џамала Кашогија у турској престоници. Током једне предизборне дебате на демократској конвенцији будући председник САД Џозеф Бајден најавиће кажњавање арапске краљевине због убиства Кашогија: „Јасно вам сад кажем да им више нећемо продавати оружје. Заправо ћемо их натерати да плате цену и од њих направити парију каква јесу.“

Још у априлу те 2018. године Бин Салман је изјавио да Хитлер у поређењу с врховним вођом Ирана, ајатолахом Хамнеијем делује као добрица. Али од 2018. саудијски принц је морао да се брине о другим стварима, за шта су се постарали амерички медији и ЦИА. Последњи сукоб између Ирана и Саудијске Арабије је отпочео када су арабијске власти, у јануару 2016, погубиле одсецањем главе шеика Нимра Бакира ел Нимра, који је заговарао већа права за шиитску заједницу на истоку Саудијске Арабије и тражио слободне изборе. Чак је претио и сецесијом. На погубљење су грађани Техерана одговорили спаљивањем дипломатског представништва Саудијске Арабије.

Више од ривалства

Међутим, овај сукоб има далеко озбиљнију предисторију. С једне стране, Иран је у очима Саудијске Арабије представљао силу која подрива престиж владарске куће Сауд као лидера арапског света, подржавајући одређене, махом шиитске, елементе у Ираку, Хуте у Јемену, Хезболах у Либану или Асадову владу у Сирији. С друге стране, Иран је оптуживао Саудијску Арабију за увођење страних сила на Блиски исток, превасходно циљајући на савезнички однос Саудијске Арабије са САД.

Саудијско савезништво са Сједињеним Америчким Државама било је чинилац сваке једначине у којој се крило решење за геополитичку енигму блискоисточног региона. Доктрина САД било је играње на међусобна непријатељства на Блиском истоку, уз превасходно очување геостратешког и економског савезништва са Саудијском Арабијом и идеолошког савезништва са Израелом. Иранска револуција је дала прилику Вашингтону да игра на страх регионалних сила од шиитског „фундаментализма“. Али Иран, захваљујући продубљивању односа с Русијом и Кином, постепено постаје земља у којој се упркос санкцијама може зарадити како је зарадио Мердад Сафари, док је Саудијска Арабија постала држава којој је амерички председник претио да ће је претворити у парију.

Зато не чуди да је дошло до зближавања највеће шиитске и највеће сунитске земље. Ова трајекторија се могла наслутити још када је један саудијски званичник назначио како Арабија не може бити амерички савезник „науштрб сопствених интереса“. За разлику од цене која је тако неоријентално и бескомпромисно била фиксирана у америчком ставу, Иран је исказао дипломатску флексибилност.

Најпре су Ирак и Оман довели Саудијску Арабију и Иран за сто, у априлу 2021. године, и преговори су се одвијали на нивоу званичника министарстава спољних послова двеју држава и представника безбедносних служби. Иако у пет рунди преговора, колико их је било до априла 2022, нису постигнути озбиљнији резултати, саудијски и ирански званичници су истакли да је бар постигнута сагласност о потреби да се с преговорима мора наставити до договора, и да у том циљу мора постојати спремност обеју страна на преузимање одређених обавеза.

Посета америчког председника Саудијској Арабији у јулу 2022. показала се јаловом. Бајден је настојао да подстакне Заливске земље на сарадњу са Израелом са циљем да се „обузда Иран“. Али раније упућена претња Саудијској Арабији није била заборављена у Ријаду.

У међувремену је Саудијска Арабија послала јасну поруку о свом стратешком опредељењу да сарађује с Русијом, одбивши да повећа производњу нафте у октобру 2022. године. Напротив, ОПЕК је саопштио да ће смањити производњу нафте за два милиона барела дневно. Мање енергената значи скок цене, а скок цене енергената значи више новца за Русију, и то у тренутку док је Руска Федерација у отвореном рату са Западом и трпи западњачке санкције. Као одговор, чланови Демократске партије, предвођени конгресменом из Калифорније Роом Каном, затражили су обустављање испоруке система патриот Саудијској Арабији. Ово је неуралгично питање за арапску краљевину, јер нафтом плаћа сигурност коју јој гарантују САД. Међутим, од 2019, у неколико напада, њена нафтна инфраструктура је жестоко оштећена, што је довело до поремећаја на светском тржишту нафте. Где је била америчка заштита, питали су се у Ријаду.

Клизећи старт Пекинга

Затим је уследила кинеска дипломатска офанзива. Месец дана након посете кинеског председника Ријаду крајем 2022. министар финансија арапске краљевине у Давосу је саопштио да је Саудијска Арабија отворена за трговину у јуанима. Кина, која је претходно исказала заинтересованост да повећа обим увоза нафте с Блиског истока, појавила се као беневолентна сила у региону која, за разлику од САД, не игра на карту сукоба већ ради на „хармонизацији“ односа. Саудијска Арабија је, пристајући на сарадњу с Кином, отворила пут подривању петродолара који је основ доларске доминације светским финансијама.

Након ових иницијалних корака Вашингтон и Тел Авив су били потпуно затечени споразумом о обнови веза, најпре на безбедносном нивоу, између Саудијске Арабије и Ирана, почетком марта ове године. Договор је испословала Кина, а вест о њему је стигла из Пекинга.

Треба имати у виду да је споразум склопљен под окриљем бившег министра спољних послова Кине и партијског званичника задуженог за спољне послове Ванга Јиа, док су са саудијске и иранске стране учествовали саветник за националну безбедност Саудијске Арабије Мусад бин Мухамед ел Ајбан и секретар Иранског врховног савета за националну сигурност Али Шамкани. Иако су из западних редакција покуљале вести које сугеришу да је ово само безбедносни споразум, који може лако да ишчили, што делује логично имајући у виду историјат односа, расплет ситуације указује да је случај супротан. Поводом почетка Рамазана, министри спољних послова две исламске земље су назначили потребу да се билатерални састанак одржи у блиској будућности, док је један од иранских званичника твитовао да је „у писму иранском председнику краљ Саудијске Арабије поздравио братски споразум између две земље и позвао председника [Ирана] у Ријад, и да је председник Раиси прихватио позив“.

Чињеница да је овај споразум најпре безбедносни значи истискивање САД из региона и отклања код Ирана било какву потребу за геостратешким сукобом са Саудијском Арабијом. Уколико Иран и Саудијска Арабија имају договор о томе да се оконча рат у Јемену, чиме би саудијска нафтна инфраструктура била поштеђена ракетних напада од шиитских хутских снага, договор о томе да Иран неће развијати нуклеарно оружје (које је стварно колико и хемијско оружје Ирака 2003, или званичног сиријског режима), те договор о сузбијању вахабизма – онда су све спорне тачке између Ирана и Саудијске Арабије решене. Овај споразум је тек темељ на ком ће се билатерални односи развијати, а један од повољних сигнала о успостављању трајног мира око Персијског залива је и иницијатива Саудијске Арабије и Ирана да се прикључе БРИКС-у, како јавља „Блумберг“.

Руски фактор

Док Кина дискретно ликује након постигнутог споразума, чини се да ни Русија не заостаје у дипломатској офанзиви. У првој посети некој заливској земљи од почетка разорног рата у Сирији, сиријски председник Асад се у Дубаију састао са шеиком Бин Заједом ел Нахјаном, а Асадова супруга са мајком шеика Бин Заједа, коју у Емиратима зову „мајком нације“. Уједињени Арапски Емирати су том приликом издвојили сто милиона долара помоћи Сирији за санацију последица земљотреса. Асадова посета Дубаију уследила је након одласка у Москву средином марта. Последње вести које доноси „Волстрит џорнал“ сугеришу да је Русија посредовала у преговорима између Сирије и Саудијске Арабије и израдила прелиминарни нацрт споразума између две арапске државе. Поједини сиријски високи званичници већ су посетили Ријад, а коначни повратак Сирије у Арапску лигу требало би да уследи на редовном конгресу панарапске организације у мају ове године.

Тек имајући у виду овај низ компликованих веза на Блиском истоку, међусобна непријатељства међу појединим актерима, и руско-кинеску иницијативу да се та непријатељства санирају, можемо разумети речи које је, одлазећи из Москве приликом последње посете, Си Ђинпинг упутио Путину. „Сада наступају промене какве нису виђене у претходних сто година. Заједно покрећемо те промене.“ И заиста, био је ово историјски тренутак.
Не само зато што смо могли да присуствујемо разговору који је лаконски одредио судбину света, што ће бити посебна посластица за историчаре будућих епоха.

Наиме, ниједна од држава које ће бити окоснице новог поретка нису европске или, шире гледано, западне државе. Чини се да су САД маргинализоване, а Кина и Русија су, сада и потпуно отворено, спремне да понуде алтернативу англоамеричком поретку.

Мења се историјска парадигма западног преимућства која је била на снази од Доба великих открића (отпочело путовањима Васка да Гаме и Кристифора Колумба крајем 15. века). Природно је да стециште епохалних промена буде велика евроазијска плоча, и нарочито њен централни део, који се простире од источноевропских степа северно од Црног мора, у којима Русија данас у ратном сукобу круни западни престиж, па преко појаса земаља османског/византијског комонвелта, до Иранске висоравни и Персијског залива. Азијске земље блискоисточног региона које су од почетка кризе Османског царства биле полигон за колонизацију западноевропских империја и Америке коначно су „нашле своју душу“.

На састанку 1944. с британским амбасадором, лордом Халифаксом Рузвелт је разделио мапу Блиског истока и дефинисао зоне утицаја: иранска нафта ће припасти Великој Британији, саудијска нафта САД, а ирачка и кувајтска обема. Управо је Рузвелт направио договор с првим краљем из куће Сауд Абдулазизом ибн Саудом о ексклузивном приступу саудијским изворима нафте у замену за америчку заштиту. Труманов шеф департмана за Блиски исток Гордон Меријам дефинисао је значај саудијске нафте у августу 1945: „То је невероватан извор стратешке моћи и највећи материјални плен у историји човечанства.“ Тридесетак година касније овај „невероватан извор стратешке моћи“ америчка администрација председника Никсона учинила је, посредством петродолара, окосницом своје глобалне финансијске доминације.

Ресурси и сукоби

Заиста, у претходних сто година, ресурси с Блиског истока генерисали су највеће сукобе у историји човечанства. Немачки покушај да продре до Багдада зближио је Британију и Русију, непосредно пред Први светски рат. Чак и понижавајуће немачке концесије, које су подразумевале место за британско племство у управним одборима немачких компанија на Блиском истоку, и обавезивање да неће ширити своју инфраструктуру до Персијског залива нису били довољни за Велику Британију. Наиме, у Месопотамији не сме бити изазивача британског првенства.

Сама Британија је током Другог светског рата, по цену већих губитака на другим фронтовима, одбијала да повуче снаге с Блиског истока. На почетку Другог светског рата САД су производиле 61 одсто светске нафте, али је Британија контролисала 72 одсто нафтних налазишта на Блиском истоку, док је Вашингтону припадало само 10. Већ 1944, схвативши да је кључ за светску доминацију у савезу с Ријадом, САД граде базу у Дарану, у Саудијској Арабији. Међутим, што је за Американце 20. века било благородно, за Американце 21. века је смртоносно. Рат у Ираку који су САД повеле 2003. раскринкао је безочну пропаганду и апсолутну спремност на кршење међународног права. Поред тога, избацујући ирачку нафту са светског тржишта, САД су дигле цену руским енергентима и дале замах руској економији. Напослетку су последњих година САД здушно радиле не само на приближавању интереса Кине и Русије већ и на помирењу Саудијске Арабије и Ирана, говорећи о томе да им је стратешки циљ у региону да и Арабију и Иран претворе у „парију“.

Двадесет година после америчке агресије на Ирак суверени народи Блиског истока и његове политичке елите исказују више државничке мудрости и политичке зрелости него елите Западне Европе и САД. Кључне интересне сфере западних империја су пале у крило Русији и Кини, и с лакоћом су, чини се, инициране у нови светски поредак који настаје у Евроазији. „Хиљадама година, народи бројних земаља дуж древног пута свиле заједно су исписивали поглавља пријатељства које се преносило до данашњих дана“, изјавио је председник Си Ђинпинг 2013, на предавању на Универзитету Назарбајев у Казахстану. Десет година касније блискоисточне земље су жељне да та поглавља што пре отворе, и одбаце књиге крваве прошлости исписане руком америчких, британских и француских колонизатора и хегемона. Кинеска и руска политика „хармонизације“ потукла је америчку политику „завади, па владај“. Једино преостаје питање како ће на ове промене реаговати америчко руководство, које, убеђено у своју изузетност и непогрешивост, срља из фаталне грешке у фаталну грешку.

Извор Печат

Насловна фотографија: Mohamed Al-Sayaghi / Reuters