Тиосав Пурић: Технолошки колонијализам и смрт националне државе

Ову причу почињемо од Видовдана 2009. године. Те године, Видовдан, али не онај из 1389, већ онај из 2001, стигао је у Хондурас. Над малом, али поносном, средњоамеричком државом, надвила се претња оличена у америчком левијатану, којим је тада управљала демократска клинтонистичка кабала, предвођена Обамом и Хилари Клинтон.

Мануел Мел Зелаја, изабрани председник Хондураса, нашао се на удару хондураске олигархије, која је већ продала душу предаторима са Волстрита. На Видовдан 2009. године, Мануел Мел Зелаја, председник Хондураса је збачен. Збачен је на сличан начин на који је пола века раније збачен Хакобо Арбенз, председник Гватемале који је устао против United Fruits корпорације, као што су, уосталом, збацивани и толики други латиноамерички народни трибуни током 20. века.

Грех хондураског председника Зелаје био је у томе што је дигао месечни „минималац“ у градовима на 290, а у руралним областима на 213 долара. У односу на Арбенза, председника Гватемале који је почетком педесетих желео да чува тековине Октобарске револуције у Гватемали и ту идеологију платио тиме што је збачен у државном удару који је спровела ЦИА, Зелаја је био „нискокалорични“ комуниста.

Такорећи, био је ружичасти социјалдемократа. Али и то је било превише, па је отет из резиденције у Тегусигалпи и, у пиџами, послат на Костарику, да се никад не врати на место председника, иако је био легитимно изабран. У својој аутобиографији под насловом Тешки избори, Хилари Клинтон, тадашња државна секретарка, објаснила је да је циљ „војног удара“ у Хондурасу био следећи: „стратешки разрадити план за успостављање реда у [земљи] и обезбедити да се слободни и фер избори одрже брзо и легитимно, чиме би се питање Зелаје учинило небитним и пружила прилика народу Хондураса да сам изабере своју будућност“. Овај пасаж је објављен 2014. у књизи, али је већ у наредном штампаном издању, изостављен.

Истина, Хилари је одржала обећање. Организовани су избори. Али Велики брат није био задовољан. Тако да је 2013. године спроведена још једна закулисна операција из cloak-and-dagger репертоара Ције (CIA). Наиме, чувени шеф мексичког картела Хоакин „Ел Чапо“ Гузман дао је милион долара у кешу Хуану Орланду Ернандезу, како пише у јавном саопштењу њујоршких правосудних органа, да би Ернандез могао да „намести“ изборе у Хондурасу. У чему је Ернандез и успео. Био је то апсолутни тријумф за Америку у Хондурасу.

Коначно је дошла „слобода“.

Вива ла либертад, карахо!

Фридман и окови колонијализма

Мало северније на континенту, док се Зелаја суочавао са усудом, који је већ постао историјска норма за многе председнике одважних земаља боливаристичке Латинске Америке, у Сан Франциску је трајала конференција. Организатор је био Систединг институт.

Звезда предавања био је 41-огодишњи принц Силицијумске долине, инвеститор у ризичне подухвате (venture capitalist), милијардер Питер Тил, који је већ тада остварио „амерички сан“ захваљујући покретању Пејпала и раном инвестирању у Фејсбук. Ништа мање важно је да је већ тада Питер Тил био „девијантни филозоф“ у служби Ције, Ен-ес-еја (NSA) и Еф-би-аја (FBI), захваљујући томе што су све три агенције преко Цијиног инвестиционог фонда Инкјутел (In-q-tel) 2003. године уложиле новац у Тилову и „једину праву“, „убиствену апликацију“, компанију Палантир, како објашњава Форбс.

Али те давне 2009. године, Тил је још увек био тек помало ексцентрични филозоф са „радикално либертаријанским идејама“. О Паланитру, улози ове компаније у ликвидацијама за рачун Ције, или у надзирању америчких грађана за рачун Ен-ес-еја, још увек се није говорило, као ни о везама Тила и Ције које трају од раних двехиљадитих.

Исте 2009. године, у есеју за портал Кејто анбаунд, Тил објашњава да не верује више да су „слобода и демократија компатабилне“. Такође, сматра да је задатак сваког либертаријанца да тражи „уточиште од политике“, било да се ради о „тоталитарним или фундаменталистичким“ режимима, било да се ради о „немислећем демосу који води социјалдемократије“. Јер, напослетку „политиком се не могу сагледати све могуће будућности нашег света“, каже Тил.

Који месец након што је објавио овај текст на порталу Кејто анбаунд, Тил је имао прилику да даље разради своје идеје, на предавању Систединг института. Тил је на овом предавању замолио публику да размисле о томе колико држава има на свету, а колико их може бити до 2150. године. Да ли ће их бити хиљаду, да ли ће их бити колико их је данас, или их можда буде једна или две – то је питање свих питања, за либертаријанце и капиталисте, тврдио је Тил.

Националне државе својим фискалним рестрикцијама, порезима и правилима о пословању, представљају сметњу за слободно цветање капитала. Али, ако би број тих држава нарастао, претња националне државе би нестала јер би постојао читав низ алтернативних, не-националних држава.

Раме уз раме, тада као и данас, са Питером Тилом био је Патри Фридман, оснивач Систединг института и унук ноторног Милтона Фридмана, економисте, добитника Нобелове награде за економију и саветника Роналда Регана и Маргарет Меги Тачер.

Модел Хонг Конга

Милтон Фридман, патријарх „неолиберализма“ заједно са Хајеком и Фон Мизесом, крајем 70-их година објављује енциклику. Док Америка грца под притиском инфлације, а Британија се спрема за обрачун Маргарет Меги Тачер са синдикатима, док се у Ирану шиитски теократи и левичари спремају за рушење Бритиш петролеум диктатуре која је педесетих у Ирану установљена захваљујући операцији Ције, а под вођством Кермита Рузвелта (унука Тедија Рузвелта) – Милтон Фридман свету обећава нову еру благостања.

Решење је једноставно и треба га тражити у Хонг Конгу, сматрао је Фридман. Ова британска колонијална ексклава на обалама Јужног кинеског мора, према тврдњама Фридмана, све је што је од државе као концепта потребно.

„Хонг Конг ме је, пре него што је враћен Кини, уверио да је економска слобода нужан услов за грађанске и политичке слободе, али да политичка слобода, ма колико била пожељна, није нужан услов за економску и грађанску слободу“, пише апостол неолиберализма Милтон Фридман у уводу студије Капитализам и слобода.

Патри Фридман, његов унук и оснивач Систединг института, изјављује у интервјуу за Саут чајна морнинг пост, године 2011: „Желим да процвета хиљаду Хонг Конгова“. Ивер, ваљада, ипак не пада далеко од кладе. Хонг Конг је, сматра Патри Фридман, настао „случајношћу“, али је кључ његовог успеха у томе што су британски колонисти имали „висок степен слободе“ да успоставе правила која су им највише одговарала. Јер „ефикансије производе добијате од корпорација које се међусобно надмећу за потрошаче, него од демократских система“, тврди Фридман.

Хонг Конг је, према тврдњама Фридмана, све је што је од државе као концепта потребно

Међутим, фамилија Фридман није једина која је била очарана Хонг Конгом. Пол Ромер је такође добитник Нобелове награде за економију за 2018. годину. Исте године када су Питер Тил и Фридман Млађи држали предавање о томе како је национална држава сметња либерализму, а Обамина администрација извршила пуч у Хондурасу, Пол Ромер је, тада као професор економије на Стенфорду, одржао предавање на ТЕД разговорима о обнови колонијализма.

Теза професора Ромера почива на претпоставци да је кинеско копирање британског модела управе у Хонг Конгу заправо омогућило процват долине Бисерне реке. Такође, на примедбе да је систем у Хонг Конгу био недемократски, Ромер је одмахнуо руком. Био је демократски, тврдио је, само је та демократија искључивала локалне резиденте. Тако је одговорио Нобеловац, реферишући на чињеницу да је на челу управе у Хонг Конгу био британски гувернер кога је постављао парламент Уједињеног Краљевства. [1]

Све је отишло у Хондурас 

Ово комотно одбацивање колонијализма као претпоставке за постојање Хонг Конга, коме се диве обојица Фридмана и Пол Ромер, заправо је индикативно. Пол Ромер каже да је Хонг Конг завршио у британским рукама „случајно“. Ромер тврди да је то демократија, само на „нерезиденцијалној основи“ (sic!). Милтон Фридман јасно подвлачи – пример Хонг Конга је згодан, ако игноришемо период након што је враћен под окриље кинеског суверенитета.

Али ево како је изгледала „случајност“ којом је Хонг Конг завршио у рукама Британаца, према речима Најла Фергусона, британског историчара запосленог на Хуверовом институту и Масковом универзитету у Тексасу: „Успон Запада потврђен је јуна 1842, када су топовњаче Краљевске морнарице допловиле уз Јангце до Великог канала, светећи се због тога што је неки зилотски расположен кинески официр уништио складишта опијума. Кина је морала да плати одштету од 21 милион сребрних долара, да отвори пет лука за трговину са Британијом и препусти Британији острво Хонг Конг“. [2]

Ова случајност парафирана је моралном капитулацијом Кине уговором у Нанђингу, у храму Ђингхаи, што је био посебни облик понижења, будући да је храм био посвећен славном кинеском морепловцу Џенг Хеу и богињи мора Тијенфеи. Парадигма се мењала, јер кинеским морем више није господарила кинеска флота, већ – британска!

Такође, интересантан је одабир речи историчара Фергусона: „зилотски расположен кинески официр“ који пали „британски опијум“, неодољиво се римује са „талибански расположен авганистански фундаменталиста“ који пали „поља мака“, за шта им се после свети неумољива америчка машинерија.

Али трговина наркотицима, било да је у питању британски опијум, или амерички хероин, неодољиви је извор финансија за олигархијску елиту, у чијој су служби империјални системи западних метропола. [3] Разлог те политике није одсуство моралних скрупула, већ одсуство фискалних ограничења у зони црне економије. Са друге стране, црна економија је згодна као извор финансирања за црне фондове ентитета као што је на пример Ција или, на крају крајева, Волстрит. А они који су „запослени“ у сфери црне економије, неретко се испоставе врло корисним оруђем у рукама империје.

Управо је такав случај био са Ел Чапом, вођом мексичког картела који је финансирао мали амерички пројекат у Хондурасу. Наиме, као што смо претходно поменули, 2009. године, са власти у Хондурасу је збачен Мануел Зелаја, а на власт је доведен најпре Порфирио Пепе Лобо.

Слободне зоне

Један од главних „транзиционих“ саветника Порфирија Пепе Лоба, био је ни мање ни више него економиста Пол Ромер, будући добитник Нобелове награде за економију. Ромер је предлагао Лобу, као пут избављења, оснивање тзв. „слободних градова“ (charter cities). Ова идеја није била нарочито нова, и потиче од институција „слободних империјалних градова“ Средње Европе, Ханзеатске лиге, градића-држава ренесансне Италије и других реликта европског „средњег века“. С том разликом да су слободне градове Либека, Колоња или Хамбурга, формирали локални трговци.

Ромер је, међутим, добро знао да слободне зоне у Хондурасу неће развијати домаће становништво, већ „страни инвеститори“. Ромер се надао ће ти инвеститори бити Канађани. Али појавила се боља опција, преко шеме за коју је кључни чинилац био мексички картел. Ел Чапо је био надимак шефа мексичког Синалоа картела, за који је фебруара 2023. њујоршки суд потврдио да је сарађивао са америчким агенцијама Ција, Еф-би-ај и Ди-и-еј (DEA).

Као што смо навели у уводу овог текста, уз издашну финансијску помоћ Ел Чапа, коју је искористио да компромитује бирачки процес, Хуан Орландо Ернандез долази на место председника Хондураса 2013. године и покреће коначну фазу у иницирању хондураског „слободног града“.

За потребе формирања овог града, Ернандез формира прави мали „дрим тим“, комисију чији су чланови били ћерка Ота Хабзбуга, одликованог надвојводе Туђманове Хрватске, и унука последњег аустријског цара Карла I, Габријела фон Хабзбург, као и усвојени син Роналда Регана, Мајкл Реган. Тиме је историја обишла пун круг, будући да су Хабзбурзи надгледали формирање првих „слободних градова“ у Митлојропи, док је старији Реган исто тако остварио сан старијег Фридмана, па је сада и млађи Реган добио прилику да сервисира идеје млађег Фридмана.

Наравно, међу члановима овог тима био је и неуобичајено гласни присталица Доналда Трампа и његове идеје да се кандидује на изборима, дански банкар Ларс Кристијенсен, али и многи други припадници Реганове администрације, као што су Фејт Витлисеј, Реганова амбасадорка у Швајцарској, или Марк Клугман, писац говора за Регана и Буша Старијег.

Тиме, захваљујући идеји једног Фридмана, новцу једног мексичког нарко-боса, здруженим напорима Хабзбурга и Регана, у једној поробљеној латиноамеричкој држави почиње доба Проспере.

„Сијудад“ Проспера

„Либертаријанскo острво из снова претворило се у кошмар тежак 11 милијарди долара“. Тако Блумберг описује однос Проспере, града који је захваљујући законодавству Ел Чаповог и Обаминог мезимчета Ернандеза изникао, и земље-домаћина Хондураса, на чије се чело 2022. године вратила левичарска председница Сиомара Кастро, супруга збаченог председника Мела Зелаје.

Наиме, уз издашну финансијску подршку Питера Тила и захваљујући инвестицијама Прономос капитала, који је у власништву Патрија Фридмана, техно-колонијалисти су добили зелено светло да подигну град у Хондурасу 2021. године. Град на хондураском острву Роатан је назван Проспера.

У репортажи Њујорк тајмса, Патри Фридман осликан је као херој новог доба: кључ његовог Тесле као чип му је уграђен у руку, док зубе пере пастом обогаћеном генетски модификованим бактеријама, које спречавају каријес, и редовно конзумира протеинске „бустере“ који га чине „јачим и бржим“.

Фридман је пун себе, јер се његов сан остварује – само током претходне деценије, преко хиљаду оваквих зона никло је широм света, понајвише у Замбији и на Филипиима. Поред тога што дају прилику за остварење laissez-faire сна капиталистима из читавог света, грађани Проспере су срећни што њихова стартапија емитује дух „добрих времена и карипски вајб“.

Један од главних саветника Патрија Фридмана је Балаџи Сринивасан, аутор књиге The Network State (Мрежна држава), који је ове године купио острво недалеко од Сингапура са идејом да ту оснује још једну старт-ап државу, а у јавности постао познат још 2013. године лансирајући идеју да Силицијумска долина треба да се отцепи од САД.

Ево како Њујорк тајмс објашњава идеје Сринивасана: „Сринивасан, бивши главни технолошки директор компаније Коинбејс, а сада саветник фонда Прономос капитал, Фридмановог фонда за изградњу старт-ап градова, изнео је у својој књизи из 2022. године The Network State став да ће ови нови, бизнису наклоњени центри, ускоро конкурисати националним државама и да ће их једног дана заменити. Као што је рекао, инспирацију за The Network State добио је из примера државе Израел. ‘Та држава је настала из једне књиге’, твитовао је 2022. године, мислећи на манифест ‘Јеврејска држава’ Теодора Херцла из 1896. ‘Можете основати племе’, рекао је Сринивасан у једном подкасту. ‘Оно што заиста заговарам јесте нешто налик технолошком ционизму — када се заједница прво формира на интернету, а затим окупља у физичком простору како би створила ‘обрнуту дијаспору’“.

Ел Чапо, вођа мексичког картела, финансирао је овај мали амерички пројекат у Хондурасу

Сринивасан је далеко од јединог обожаваоца Израела међу припадницима „техно-сионског племена“. Како и приличи стартапији, Проспера нема градоначелника, нити председника, већ извршног директора. Си-и-о (CEO) Проспере је Ерик Бриман, Венецуеланац из Аризоне, који је на свом блогу у јуну 2018. године писао: „Можда је немогуће тачно поновити јединствени спој околности који је подстакао израелски развој, али примена тих поука ће готово сигурно сваку земљу која тежи да постане „нација старт-апова“ поставити на пут ка просперитету и људском напретку“.

Сигурно да је тешко реплицирати искуство Израела, али отимањем земље од Хондураса, стартапија Проспера је на добром путу да успе. Утолико пре што ужива покровитељство готово читаве Силицијумске долине, која је алфа-и-омега Трампове администрације.

Питер Тил, власник Палантира и инвеститор у Просперу, сива је еминенција Трампове администрације, како извештава Блумберг. Tрампов „извршни директор свега“ (CEO of everything) je Лери Елисон, власник корпорације Оракл, на чијем острву спава Нетанјаху и који све што има дугује америчкој Цији, укључујући и име своје корпорације. У том смислу, добра су знамења за Силицијумску долину и њихов техно-колонијлаизам у Белој кући.

Трамп и слободни градови

Уз Питера Тила, један од најватренијих заговорника пројеката као што је Проспера је Марк Андрисен, саветник америчког председника Доналда Трампа и инвеститор у израелску војну индустрију. Наиме, инвеститорска фирма Андрисен-Хоровиц, у којој је Марк Андрисен партнер-оснивач, инвестирала је још 2018. године у израелску Току, са циљем развоја софтвера намењеног шпијунирању и сајбер ратовању.

На челу програма у који је тада Андрисен инвестирао био је Ехуд Барак, бивши израелски премијер, који је заједно са Питером Тилом и Џефријем Епстином развијао пројекат Карбин, систем за надзор у Сједињеним Америчким Државама. Баш јуна ове године, Андрисен је објавио конкурс за „алумнисте Израелских одбрамбених снага“, односно ветеране Aj-ди-ефа (IDF), да се пријаве за стажирање, не би ли помогли убзрању развоја старт-апова у Израелу.

Имајући у виду блискост са људима попут Андрисена, Тила и Елисона, не чуди да је Трамп још 2023. године обећао изградњу „10 слободних градова“ у Америци. Трамп ове градове, додуше, замишља као Корускант из Звезданих ратова, обећавајући „летеће аутомобиле и нову америчку будућност“. Трамп ово види као начин да Америка парира Кини.

Марк Лутер, један од главних медијских заговорника ове Трампове идеје, извршни је директор Бравоса, старт-апа који се управо бави развојем планова за дизање нових градова, а који је назван по банкарском граду држави из Мартинове Игре престола. Лутер већ има идеју за изградњу новог старт-ап града, недалеко од Сан Франциска.

Мада, Лутер заговара идеју о томе да Америка треба да изгради своју верзију Шенжен зоне. Проблем је, међутим, што је Кина своју Шенжен зону, која ове године слави 45 година од успостављања, испланирала као део ширег плана, који је резултирао тиме што је током последње четири деценије извукла 800 милиона људи из сиромаштва, према званичним подацима Светске банке.

Слободни градови, према идеји Патрија Фридмана, Питера Тила, Балаџија Сринивасија, Марка Андрисена, Пола Ромера и других, делују као милијардерски резервати елите, осмишљени као колонијална реприза Роудсове Родезије и Херцловог Израела, и у коначници као средство за уништавање последњег наслеђа модерне – националне државе.

Управо о томе сведоче Трампов и Нетанјахуов план, према коме ће Газу, која ће бити „трговачка постаја“, красити Трампова ривијера и Маскова „Зона паметне производње“. На челу читавог подухвата „обнове Газе“, био би, наравно, Тони Блер, у чији је Институт Лари Елисон инвестирао чак 348 милиона долара после 2021. године. Остаје још само да се види хоће ли чиповати становнике Газе – за потребе откључавања Тесле, наравно!

Напослетку, слободни градови су стигли и у Америку. У марту ове године, Треј Гоф, шеф особља Проспере и члан „Коалиције за слободне градове“, састао се са Трамповим тимом у Белој кући, где су радили на разрађивању планова за дизање слободних градова. У интервјуу за Вајерд¸Гоф је изјавио да је атмосфера у Вашингтону „електрична“, и да се нада да ће до краја године Конгрес донети закон којим ће омогућити уступање или издвајање територије за потребе оснивања слободних градова.

Колико месец дана касније, у априлу ове године, испоставило се да је иза Трампове идеје о анексији Гренланда, такође, интерес корпоративног естаблишмента да прибави територију за оснивање слободних градова, односно пореских рајева са приватним квази-државним системом. За глобалну империју која је деценијама терорисала свет својим милитаризмом упакованим у флоскуле о „слободи“, ово би био антиклимактичан крај – да се распарча и распрода гиковима из Силицијумске долине који се чипују аутомобилским кључевима и перу зубе бактеријама. Мада, циници би рекли – како дошло, тако и отишло!

Францускa револуцијa или Велики инквизитор

Међутим, на Западу, национална држава је уједно једна од најжилавијих и најомраженијих тековина модерне. Ерик Хобсбаум каже да је „основна карактеристика сваке нације и свега што је за њу везано, њена модерност“. [4]

Наравно, постоје алтернативна тумачења Хобсбаумовом. На пример, Острогорски у капиталној Историји Византије говори о „постанку националне културе у Јерменији“ већ у петом веку, [5] док Ентони Д. Смит, утицајни професор са Лондонске школе економије, говори о „протонационализму“ [6] који је постојао у Србији, Русији или Енглеској, захваљујући претрајавању средњевековних структура државе, цркве, или обе. Међутим, треба се посебно задржати на идеји о нацији, која као таква највише смета техно-колонијалистима.

Француски историчар Пјер Нора, пишући о нацији као о производу Француске револуције, каже следеће: „Револуцији пада у део што је у речи нација стопила троструко значење. Најпре, социјално: нација је тело грађана једнаких пред законом; потом, правно: нација придржава власт коју конституише насупрот власти која је конституисана (срж нације је тзв. трећи сталеж, који је насупрот друга два, потлачен, али кроз нацију еманципован – отуд „придржава власт“ насупрот „власти која је конститутисана“, прим. Т.П.); најзад, историјско: нација је људски колектив обједињен континуитетом, прошлошћу и будућношћу. Револуцији припада такође заслуга што је сопствену динамичност удахнула тој целини коју ће убудуће бити тешко разлучити од разноврсних имена под којима се јављала: краљевства, из којега произилази, али насупрот којега се уздигла; републике, задуго обележене обликом уређења; државе, вазда затроване монархијским мерканитилизмом; отаџбине, у њеним најемотивнијим и најсентименталнијим значењима; најзад, Француске, чији идентитет остаје обликован дуготрајном историјом, културом и вољом“. [7]

Управо оваква дефиниција нације је оно што смета техно-колонијалистима. Идеја о једнакости пред законом, идеја о народном суверенитету и идеја о обједињености колективним искуством.

Најпре, како објашњава Питер Тил, коначни циљ његовог либертаријанизма није „лесе-фер“ или тржишна конкуренција, већ монопол. Другим речима, корпоративно насиље, какво историја бележи у сведочанствима о Источноиндијској компанији или Родезији, легитимно је средство уклањања тржишне конкуренције. Отуд, њихов порив да се склоне у „слободне градове“, слободне од закона. У Проспери, на пример, правосуђе је у рукама пензионисаних судија из Аризоне који саслушања и изрицања пресуда обављају онлајн.

Што се тиче народне суверености, у темељу идеје о народној суверености је идеја о наоружаном народу. Како каже историчар Карол Квигли у књизи Оружани системи и политичка стабилност, јефтино и једноставно оружје предуслов је постојања демократије или демократских тенденција у друштву. То смо видели у Атини петог века, то смо видели у Риму отприлике у исто време, али и у германским и словенским „војним демократијама“ раних векова сеобе.[8]

У време док су још имали политичке партије, и Срби су били спремни да се побуне против власти која је намеравала да их разоружа, па су се тако предвођени Народном радикалном странком тукли против власти Милана Обреновића 1883. И Француска револуција је у том смислу била револуционарна, јер је „створила нову структуру војске; раскинула је са старим традицијама, са покрајинском војском и класним преимућствима; успоставила је равнотежу, лабаву истина, али стварну, између својства војника и својства грађанина“. [9]

Идеја о једнакости пред законом, идеја о народном суверенитету и идеја о обједињености колективним искуством смета техно-колонијалистима

Војник је и грађанин, у смислу у ком је носилац суверенитета, и он се бори за своју отаџбину, налик атинском хоплити на Маратонском пољу, или Римљанину код Заме. Јер су он и његови суграђани претходно на скупштини гласали о томе да иду у рат. Право на глас остварили су тиме што као војници бране државу. Међутим, када Алекс Карп, извршни директор Палантира, пошаље циркуларно писмо запосленима у својој корпорацији да се спреме за рат против Русије, Кине и Ирана, да ли његови запослени гасају о томе, и какве то импликације има за државе у којима Палантир послује и чијом политиком управља?

Да ли просечан Американац, Немац или Естонац може да узме дрон у руке и залети се на Москву, или детонира пејџере Хезболаха, или спроведе такозване декапитационе ударе по Техерану? И да ли, пошто не може, има право да уопште одлучује уместо оних који имају „ширу слику“ и располажу најсавременијим технологијама?

Осећај континуитета, напослетку, историјске мисије нације, осећај обједињености колективним искуством, стиче се кроз народну просвету. „Препорођено образовање треба да буде јавно, у томе смислу што припада нацији и што произилази из ње“. Французима је, наставља историчар Бронислав Бацко, за дуго времена од Револуције остала у наслеђе једна „представа која је остала трајно укорењена у друштву: представа о повезаности демократије и образовања и о заједничкој субдини републике и школе“. [10]

Национални разлог

Другим речима, питање образовања грађанина мора бити подређено националном разлогу, налаже Француска револуција, јер без тога нема демократије. Масков нови дворски историчар, Најл Фергусон, у Цивилизацији запажа како је до 1789. године у Паризу било писмено 90 одсто мушкараца и 80 одсто жена. [11]

Али то није само питање „базне“, већ и „функционалне“ писмености. Јавно мњење, односно „јавни дух“ Француске револуције у западноевропским речницима 18. века не супротставља „јавност“ „приватности“, већ „појединачном“. Али после Француске револуције, „јавни дух“ постаје покретач, „софтвер“ функционисања Републике. У Паризу између маја и јула 1789. године излазе чак 42 публикације, а након јула исте године њих чак 250. [12]

Насупрот томе, либертаријанска утопија техно-колонијалиста из Силицијумске долине тврди да је једини резултат јавног високог образовања „испирање мозга“. Штавише, Питер Тил нуди, додуше само „одабранима“, стартни капитал од 100.000 долара ако напусте универзитет и покрену старт-ап. Концепт „јавности“ се, са друге стране, сатире, и почело је од Америке. Са једне стране, Доналд Трамп је ове године овластио Палантир да прикупља податке о грађанима – и мало је било оних који су се побунили.

Имајући у виду развој биолошког оружја и манипулисање медицинским подацима о грађанима, легитимно је немати поверење у институције система, нарочито после епидемије вируса корона. Али треба имати у виду и приватизацију државе, будући да, на пример у Британији, Палантир, на челу чијег месног огранка је Луис Мозли, унук британског несуђеног фашистичког фирера Освалда Мозлија, прави складиште за податке који су скупљени током пандемије вируса корона, а за британску Националну здравствену службу.

Другим речима, национална држава, каква је обележила модерну, се растаче. Апостоли дигиталног прогреса не крију своје намере. Њихов порив за растурањем онога што је била сврха националне државе, креће се од приватизације војних технологија, здравства и медија, па до приватне инфраструктуре. У односу према јавном простору очитује се и идеологија једне нације: док Американци немају ни метар брзих железница, Кина има мрежу од 46.000 километара. Али зато Марк Лутер жели – Шенжен?

Шта доноси будућност? Патрик Шумахер, архитекта Заха Хадид студија, који је недавно добио тендере да у Београду гради Музеј Николе Тесле и зграду од 35 спратова Алта банке, добио је раније и „тезгу“ да гради на хондураској Проспери. Његова исповест Гардијану открива логику иза овог „побратимства лица у свемиру“. Наиме, Шумахер критикује јавно становање, али би зато зидао на месту Хајд парка. Такође, противник је јавних простора, за које сматра да би требало да буду препуштени предузетницима, који би дизали ривијере, паркове и вртове. Наравно, Шумахер се правда да, упркос својим ставовима, „није фашиста“.

И није. Типичан је либерал. Либерализам је направио пун круг, крећући се од Мила до Милтона (старијег Фридмана). У делу О слободи Џона Стјуарта Мила, оца британског либерализма и службеника Источноиндијске компаније, пише: „Деспотизам је легитимни облик владавине над варварима ако је сврха њихово поправљање, и ако су средства оправдана остварењем тог циља“.

Руку на срце, Мил је ово писао 1859. године. Историја је иреврзибилна. И остаје да се види да ли ће руски славик сајнс, кинески „не-комунистички“ (sic!) економски модел, и оне канализационе цеви од којих је Хамас правио противартиљеријско оруђе, или бар иранска балистика, моћи да стану у крај идејама техно-колонијалиста.

Напослетку, као и све обесне котерије које пате од проклетства Мидиног додира, и техно-колонијалисти пате од опсесије окултним. Ових дана, 16 година након најаве слободних градова, Тил опет предаје у Сан Франциску. „Опонирање технолошком прогресу убрзаће долазак Антихриста“, упозорава Питер Тил, у серији предавања о „последњим временима“, а у које је увид имао Волстрит џорнал.

Али, ми знамо шта је њихова тајна. „Инквизитор не верује у Бога, то је сва његова тајна“, каже Достојевски. Пре два и по века, у крвавом пиру, тај страшни механизам Великог инквизитора, нестао је како и се градио, у крвавом пиру Француске револуције. Остаје још само питање хоће ли опет морати да дотера до револуције, или не дај Боже, Француза.

Ерик Бриман, Венецуеланац рођен у Аризони, извршни директор Проспере, тренутно је у процесу у ком тужи Хондурас за одштету од 11 милијарди долара. Правни основ је тај што је Хондурас прекршио споразум о слободној трговини између централно-америчких земаља и Доминиканске Републике са Америком. Како наводи сајт Глобал арбитрејшн ривју: „Проспера тврди да је Хондурас прекршио ДР-ЦАФТА споразум тако што је пружио повољнији третман кувајтским инвеститорима; није обезбедио правичан и једнак третман, укључујући и у погледу очекивања правне стабилности; извршио експропријацију њене инвестиције; и ометао могућност групе да преноси новчана средства“.

Ако тако изгледа слободна трговина са Америком – можда су царине боље решење.

Тиосав Пурић је новинар, аутор „Вишка историје” и водитељ подкаста „Локомотива”. Ексклузивно за Нови Стандард.

[1] Quinn Slobodian, Crack-Up Capitalism (New York, N.Y.: Metropolitan Books, 2023), 10. Silicon Valley Colonialism, Kindle

[2] Најл Фергусон, Цивилизација (Београд: Службени гласник, 2013), стр. 71

[3] Више о овој теми: Jonathan Marshall, Peter Dale Scott, Cocaine Politics (Berkeley: University of California Press); Alfred McCoy, The Politics of Heroin: CIA Complicity in the Global Drug Trade (New York, N.Y.: Harper Collins, 2003)

[4] Eric Hobsbawm, Nations and nationalism since 1780 (Cambridghe: Cambridge University Press, 1990), стр. 15

[5] Георгије Острогорски, Историја Византије (Београд: Просвета, 1959), стр. 76

[6] Antony D. Smith, Nationalism: Theory, Ideology, History (Cambridge: Polity Press, 2010), стр. 98

[7] Пјер Нора, „Нација“, у: Критички речник Француске револуције, ур. Франсоа Фире и Мона Озуф (Сремски Карловци/Нови Сад: Издавчка књижарница Зорана Стојановића, 1996), стр. 803

[8] Caroll Quigley, Weapons Systems And Political Stability (Washington DC: Georgetown University, 1986), стр. 38-39

[9] Ален Форест, „Војска“, у: Критички речник Француске револуције, ур. Франсоа Фире и Мона Озуф (Сремски Карловци/Нови Сад: Издавчка књижарница Зорана Стојановића, 1996), стр. 492.

[10] Бронислав Бацко, „Народна просвета“, у: Критички речник Француске револуције, ур. Франсоа Фире и Мона Озуф (Сремски Карловци/Нови Сад: Издавчка књижарница Зорана Стојановића, 1996), стр. 537, 549

[11] Најл Фергусон, Цивилизација (Београд: Службени гласник, 2013), стр. 99

[12] Мона Озуф, „Јавни дух“, у Критички речник Француске револуције, ур. Франсоа Фире и Мона Озуф (Сремски Карловци/Нови Сад: Издавчка књижарница Зорана Стојановића, 1996), стр. 742-750