ТИОСАВ ПУРИЋ; Монголска Евроазија: С краја на крај света (5)

Након Пророкове Евроазије, наступило је време „владара света“ из монголских степа, чија се Евроазија простирала од Пацифика до Пољске

Крајем 1949. године, директор за политичко планирање при Стејт департменту, Џорџ Кенан, упитан је да образложи противљење иницијативи председника Трумана да се развије термонуклеарна бомба. У анализи коју је доставио надређенима о оружју за масовно уништење, Кенан наводи да оно „надилази оквире досад познатог у западној цивилизацији“ и да је по „концепту ратовања приближно ономе што је својствено азијским хордама“.

Кроз 19. век, било је уобичајено да се Руси представљају као азијска хорда која стоји пред вратима „цивилизоване Европе“, а сам Волтер је, мада ласкав према руској царици Катарини Великој, сукоб између Француске и Русије поредио са сукобима између Атињана и Скита.

И Немци су описивани као Хуни за време Првог светског рата. Штавише, Џон Ендрјуз, један од протагониста романа Три војника (објављеног 1921) америчког књижевника Џона Дос Пасоса каже свом сународнику: „Нестрпљив си да се вратиш на фронт и средиш још Хуна“, па појашњава да су Хуни, тј. Немци, „непријатељи цивилизације“ и хвали свог саговорника због осећаја за „дужност“ који га гони натраг на бојиште, јер у свету мора да има још нечега осим „похлепе, мржње и окрутности“.

„Похлепе, мржње и окрутности“ које долазе од Хуна, из степских дубина Азије.

„Владар света“ из Тартара

Фрања Асишки прикључио се западноевропској војсци која је у 13. веку пловила ка Египту. Крсташи су имали циљ да пробију коридор од делте Нила до Јерусалима, а Фрања Асишки је намеравао да наговори султана Ал Камила да прихвати хришћанство. Међутим, покушај крсташа да освоје Каиро 1219. године окончан је победом Египћана. Док су крсташи расправљали како да наставе поход, стигли су наизглед спасоносни гласови са истока.

Из дубина Азије тутњала је војска, за коју су крсташи веровали да је предводи Презвитер Јован, митски владар хришћанских народа из легенди и изгубљених племена Израиљових. Он, мислили су крсташи, на челу хришћанске војске долази као спас, носећи бисаге пуне смарагда, сафира, лаписалузија и аметиста, тајне о вечној младости и рајским вртовима.

Међутим, војска која је надирала из дубина Азије није била војска изгубљеног хришћанског краља, него војска – Монгола.

Степски савез монголских племена обједињен је чврстом руком Темуџина, онако како му је и предсказано на рођењу, јер се родио стежући у руци угрушак крви. У историју ће Темуџин ући под именом Џингиз-кан, „владар света“. Иако се Монголима често приписују, у складу са стереотипним претпоставкама о азијским народима из степа, „похлепа, мржња и окрутност“ који се напрасно „ослобађају“, по вољи Историје, да послуже као катализатори политичких процеса у заједницама седелачких народа, Темуџин је заправо био прорачунати владар који је лукаво бирао непријатеље и пријатеље, прве сурово кажњавајући, а потоње богато награђујући.

Године 1206. постао је суверени господар монголских степа, а 1211. Монголи су остварили први велики успех, припајајући својој територији басен реке Тарим, у коме су живели Ујгури, „људи књиге“, који су већ прихватили технологију штампања књига, далеко развијенију тада на Тибету и у Кини.

У муњевитом налету, Монголи су упали у Кину династије Ђин, и опљачкали престоницу Џунгду. Кинези су неколико пута селили престоницу, док Монголи нису коначно сломили кинески отпор и узели богат плен. Султана Алад-Дина Мухамеда II, владара огромног пространства Харезма, који је обухватао данашњи Узбекистан и Туркменистан, Монголи су протерали на једно острво у Каспијском мору, након што су сурово сломили отпор баснословно богатих централоазијских градова.

Монголске војсковође Субедеј-богатур и Џебе-нојон известили су врховног кана о успеху против султана Харезма: „Син безрепе лисице, Мухамед хорезм-шах завршио је свој живот у шатору прокаженога, а његов змијски изданак, непокорни Џепол, нестао је преко иранског горја, без трага, као дим“. „Дошли су, тукли, клали, пљачкали и отишли“, записао је један хроничар описујући продор Монгола у средњу Азију.

Иако је његово име синоним за монголску експанзију, тек после смрти Џингис-кана 1227. године Монголи су остварили велика ширења. Године 1235. године одржана је скупштина Џингисида, а под командом кана Угедаја настављени су војни походи са циљем да се освоји читав свет. Азербејџан је освојен 1239, а Јерменија и Грузија 1243. Када су 1237. године Монголи под вођством Бату-кана упали у Рјазањске земље, добили су одговор од великог кнеза Јурија Ингваровича: „Када нас не буде било – све ће бити ваше“. И заиста, једна руска балада о сукобу са Монголима носи назив Због чега су нестали јунаци у Светој Русији.

Монголско иго, систем зависности од Монгола, трајао је у северним руским земљама док велики кнез Иван Трећи Велики није коначно довршио процес ослобађања 1480, када је убијен кан Велике хорде у Поволожју, Ахмат-кан, а у јужним руским земљама до битке код Сињих вода 1362, када је литванско-западноруска војска поразила Татаре.

Освајачи васељене

Како су дуготрајне опсаде биле скупе, нарочито се ценило инжењерско умеће, неретко преписивано од западњака у Светој земљи и Кинеза који су инжењерство већ претворили у уметност. Катапулти и требушети постали су убрзо омиљене справе Џингиз-канове војске. Техничку супериорност и немилосрдност илуструје опсада Нишапура из 1221. године, када је употребљено три хиљаде балиста, три хиљаде катапулта и седамсто машина за бацање запаљивог материјала.

Код Нишапура су већ војевала двојица Џингиз-канових синова, заузимајући Херат, Балх, Мерв, у незадрживом продору кроз Авганистан и Иран.

Погубивши једног од високих дворјана Хорезма, Монголи су одлучили да пошаљу поруку. Осуђенику је у очи и уши сипано растопљено злато, јер су „његово срамотно понашање, варварска дела и претходне свирепости“ заслужили осуду свих. Порука је била тако снажна, да је наставила да одјекује и у наше време, послуживши као историјска подлога култној сцени из Игре престола у којој кал Дрого (лик заснован на мешавини Конана Варварина и Чингиз-кана) тако кажњава обесног принца Висериса Таргарјена.

Али шта је тако снажна порука саопштавала?

Пажљиво бављење наравима и стратегијом монголских завојевача развејава копрену преовлађујућег евроцентричног и расистичког наратива о дивљим Монголима. Окрутност којој су прибегавали, Монголима је служила на исти начин на који је, на пример, бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки послужило Американцима. Саопштавало је: имамо моћ и спремни смо да је употребимо, и то је метод од давнина познат Империјама, почевши од Рима и Персије, преко Турске и Шпанаца, па до наших дана, а нарочито у то време крсташких ратова, реконквисте и Доба великих открића. Неретко су бројеви жртава монголских освајања преувеличавани, па је један персијски хроничар забележио да је приликом освајања Мерва страдало 1,3 милиона становника.

Последњи велики ударац који су Монголи задали Европи био је 1346. године. Опседајући ђеновску луку Кафу на Црном мору, војсковође Златне хорде запазили су болест која се шири у монголским редовима. Пре повлачења, Монголи су умрле од те болести ставили у катапулте и лансирали у град. Тада су заразили Ђеновљане „црном смрћу“, изазвавши тако пандемију куге која ће се раширити трговачким рутама и покосити Европу 14. века.

Монголска глобализација

Ипак, Монголи су дочекивани и као ослободиоци. Народ Харезма никако није благонаклоно гледао на шахова наређења да се за потребе борбе против Монгола унапред убере читав годишњи порез од народа. Са друге стране, Монголи су издашно улагали у развој инфраструктуре покорених земаља. Један кинески монах почетком тринаестог века забележио је да је Самарканд преплављен кинеским инжењерима који поправљају утврђења и преуређују обрадиве површине и воћњаке.

Извори о монголским освајањима доносе стравичне описе пљачкања, налик похари Багдада из 1258, када су кроз дивну престоницу арапске Евроазије, Монголи, и сами подржани од бројних муслимана, прошли „као гладни јастребови кад нападну јато грлица“. Краков је опљачкан 1259, а дрске поруке којима се захтева предаја послате су и француском краљу и римском папи. „Треба да дођеш лично и да ми служиш“, наредио је кан папи, јер је монголски цар у милости божанског Тенгрија, древног божанства степских номада, и његова се власт простире с краја на крај света.

Заправо, Монголима Европа као запећак евроазијског копна није била интересантна, као уосталом ни Анадолија, мада су ромејски цареви ефикасно поткупљивали монголске нападаче и држали их на одстојању. Монголи су, иако су се тетурали под тежином злата, сребра и бисера, како бележи један сведок са Кавказа, исказивали велику мудрост у односу према трговини. Пловидба Црним морем је изискивала плаћање пореза Монголима од три до пет одсто укупне вредности робе, док је за трговину преко Александрије, престонице Мамелука, главних монголских супарника, требало платити порез и до тридесет одсто.

Тако је монголска пореска политика стајала у доброј мери иза успеха Ђенове и других италијанских градова. У самом руском језику, речи за новац (деньги) или благајну (казна) преузети су од Монгола, као што је руски поштански систем заснован на монголском систему ефикасног преношења порука.

Фирентинац Франческо Пеголоти даје савет трговцима у свом водичу да пуштају браду, како би оставили што бољи утисак на колеге са истока. Захваљујући све тешњим везама, Кинези су полако учили да шпанске лубенице не расту три метра у пречнику, а Европљани да се индијски орлови не могу издресирати да налазе дијаманте у змијарницима. Путеви су се отварали, и захваљујући Монголима, били су „савршено безбедни, и дању и ноћу“, пише Пеголоти.

„Човек који сам путује девет месеци носећи велико благо, нема чега да се плаши“ у Кини, пише један азијски истраживач, Ибн Батута. Западни Пацифик, Средоземље и Персијски залив постали су систем спојених судова. Сребро у оптицају у кинеским лукама утицало је на његову вредност у Француској.

Али ништа од тога није била случајности. Монголи су темељ будућег царства постављали напоредо са освајањима. Племенске везе су раскидане селидбама великих маса становништва са једног краја царства на други. Уводила се јединствена мода, по диктату престонице у Каракоруму.

Ова мода завела је и Европљане. Женски купасти шешири из времена ренесансе Европе су дошли са монголског двора, док је прво енглеско одликовање, Орден витезова подвезице, креиран тако да витезови личе на степске ратнике.

Мада су стара племенска имена укидана, са намером да се устроји оданост према новој империји, религијске слободе су биле запањујуће широке. Велики Џингиз-кан „посматрао је муслимане с поштовањем, а високо је ценио хришћане и идолопоклонике“, односно будисте.

Хулагу-кан, Џингизов унук и брат Кублај-кана, поверио се једном јерменском владики да је као дете крштен, па су у Европи почели да га сликају и славе као свеца. У Русији је црква изуета од пореских обавеза и војне службе, што је дочекано са одушевљењем, а у Ирану су фрањевци оснивали манастире.

Како су се од 1260. и пораза Монгола од египатских Мамелука у Палестини, првог озбиљнијег застоја у њиховом походу, појавиле назнаке о приближавању интереса хришћана и Монгола, почели су и преговори о здруженом дејству против Арапа у Египту. Рабан бар Саума, несторијански владика Ујгурије, отишао је као монголски емисар у Енглеску да договори заједнички поход. Краљ Едвард Први је као одушевљени крсташ пристао, али га је у величанственим намерама омео устанак Шкота под Вилијамом Воласом.

Избор хришћанског емисара да оде у Енглеску сведочи о суптилности са којом су Монголи наступали у односу према странцима. Јер, у коначници, Монголи се јесу доказивали као космпополити. Њихов двор је врвео од Кинеза, Арапа, Корејаца, Словена, Индијаца, несторијанских хришћана и Ујгура. Захваљујући таквом укрштању култура и цивилизација, цветале су уметност, књижевност и медицина. Монголи су донели кинеску медицину у Иран, а учење Ибн Сине допуњено је кинеским знањима о дијагностификовању болести уз помоћ мерења пулса. Било је и здраве суревњивости, па је тако један лекар из Ломбардије који се обрео у Кини почетком 14. века описан као „добар хирург, али крвопија“.

Поред тога, Монголи су убрзо увели кинески изум штампарске пресе у општу употребу, и већ крајем 13. века, папирни новац је био у оптицају Ирану. Под утицајем ове праксе, карата за играње и кинеских књига, Европљани ће доћи у додир са идејом о штампарској преси која ће из темеља изменити историју Старог континента. Развој и ширење штампарске машине у Монголској империји водио је ка усавршавању дисциплина као што су историографија, где се истиче име Рашида ал-Дина, који је писао Сабране хронике о народима Евроазије, као и име Џамала ал-Дина, који је у 13. веку донео у Кину детаљне географске описе западне Азије и европских земаља.

Монголи су брзо разумели да је један од највећих противника њиховог царства – пространство. Пола века им је било потребно да схвате потребу за деобом царства на мање делове. Посебни канати су се развили у Ирану, старим монголским земљама, Кини и Русији. До краја 15. века, моћ монголске државе и њениих наследника ће полако копнити, а јужни евроазијски појас ће након Васка да Гаме, у Доба великих открића, полако постати плен западноевропских таласократских колонијалних империја.

На северу Евроазије, опстала је Златна хорда, чију власт су Руси збацили средином 15. века. Историчари попут Гумиљова и историозофи попут Трубецкоја, налазиће у монголском „евроазијству“ објашњење за особености руске историје. Русија ће, после повлачења Монгола са историјске сцене, постати окосница пете, руске Евроазије, и нова „хорда са Истока“ која до данашњег дана плаши западноевропске народе и њихове савезнике.