Тиосав Пурић: Епстиновска класа (1): У почетку беше Прохибиција

Према истраживању јавног мњења које је спровела агенција Југов, чак половина Американаца сматра да Трамп покушава да заташка Епстинове злочине. Скандалозно саслушање америчке шефице Департмана правде, Памеле Бонди, одржано средином фебруара пред Конгресом, деловало је као препознатљиви српски парламентарни водвиљ и допринело учвршивању овог става који већ преовлађује у америчкој јавности.

Уместо да одговара на питања о Епстину, министарка Бонди је, под заклетвом одговарајући на питања конгресмена, говорила да неће „мирно седети и слушати нападе на председника Трампа“; у координацији са републиканским конгресменима је усред саслушања о Епстину говорила о томе како је „бивши режим“ прогонио „председника Трампа“, католике и борце „против абортуса“; те ликујући причалла о невероватним успесима америчке економије који се очитују у Дау Џонс индексу.

Можда је смисленије било да је, уместо Памеле Бонди, пред Конгрес изведен Трампов министар рада из његовог првог мандата, Алекс Акоста. Он је био тужилац на Флориди у време када је Епстину суђено због проституције и подвођења малолетника давне 2007. године.

Тада је Епстину, пошто је признао кривицу пред судом, понуђена нагодба. Осуђен је на лето 2008. године на 18 месеци затвора, у затвору је провео 13, а имао је право да сваког дана на 12 сати излази из затвора. Када је Акоста требало да постане министар рада после Трампове победе на изборима 2016. године, изведен је пред комисију која надгледа председничку транзицију поводом рутинског испитивања. На питање о томе како је омогућио овакву нагодбу Епстину, будући да је тада био тужилац у Мајамију, Акоста је одговорио да је тада упозорен да је овај случај „изнад његовог платног разреда“ и да се остави даље истраге јер „Епстин припада обавештајној заједници“.

Половина Американаца сматра да Трамп покушава да заташка Епстинове злочине

У духу добре старе омерте, која је свакако modus operandi америчке елите од прве половине претходног века, траје култивисање елите, која ће израсти у оно што је амерички конгресмен Ро Кана назвао „епстиновском класом“. Ова нова социјална сфера настаје као последица формирања коалиције обавештајног естаблишмента, политичара, олигарха и Националног криминалног синдиката.

Припадници ове „класе“ су једни другима лојални и о својим делатностима ћуте. Америчка хегемонија, интервенционизам, „свет сигуран за демократију“, како је то говорио Вудро Вилсон пре сто година, или „свет сигуран за капитализам“ како то данас пише Питер Тил, ознаке су њихове спољне политике. Држава тоталног надзора и контрола политичара „компроматом“ су оквир њихове унутрашње политике. Јер они, заиста, воде политику Сједињених Држава. Објављују њихове ратове, доносе њихове економске одлуке, хапсе и суде, парчају државе и сламају покрете отпора, контролишу академију и пишу студијске програме, оснивају филантропске организације и кредитирају. Укратко, Сједињене Америчке Државе су њихово игралиште, а амерички вазали, често, њихове играчке.

Но поставља се питање како је ова класа настала и докле у историју сежу њени корени.

Черчилов савет

Године 1987. објављен је некролог поводом смрти јеврејског могула Луиса Розенстила у Њујорк тајмсу. Пригодно, и истинито – описан је као титан индустрије алкохолних пића. Деценије је провео на челу „Шенли индустриз инкорпорејтид“. Био је „самостворени човек“ (self-made man). Његова каријера је, дакле, сведочила о тријумфу америчког сна. А почела је за време Прохибиције, периода у америчкој историји који је трајао од 1920. до 1933. године, током ког су били забрањени производња, увоз, транспорт и продаја алкохолних пића. Био је то тријумф пуританског менталитета, који је вековима био битку са пошашћу „демонског рума“ у бившим енглеским колонијама.

„Када је Прохибиција почела 1920. године, господин Розенстил је одбио да ради друге послове (осим производње и продаје алкохолних пића, прим. Т.П.), укључујући трговину акцијама или обућом. Док се 1922. године одмарао на Француској ривијери, срео је Винстона Черчила, који га је саветовао да се спреми за повратак алкохола у Сједињене Државе“, пише у некрологу објављеном у Њујорк тајмсу.

И уистину, Розенстил је, добрано пре него што је Прохибиција укинута, успео да опорави многе од дестилерија које је наследио од оца. И то захваљујући кредитима које му је обезбедила банка „Лиман брадерс“, ноншалантно игноришући законодавство, а у духу оне Кисинџерове: „илегално радимо одмах, за противуставно нам треба више времена“. Тако је Розенстил спремно дочекао крај Прохибиције, и први је поринуо свој корпоративни брод у море „демонског рума“ које је поплавило Америку после укидања Прохибиције. Међу чамцима на пучини тог мора, Розенстил је био носач авиона.

Али још значајнији за пословни успех Розенстила од кредита „Лиман брадерса“ била је веза са породицом канадских Јевреја Бронфмана.

Од „шверц-комерца“ до империје

Семјуел Бронфман потиче из породице источноевропских Јевреја. Његови преци су гајили дуван у Бесарабији, да би се 1889. године доселили у Канаду. Вођен „пословном интуицијом“, Семјуел Бронфман је схватио да је Прохибиција много више од озакоњене моралне панике пуританске Америке – да је пословна прилика невероватних размера. Користећи се мањком понуде на тржишту алкохолних пића у Америци, и још увек великом тражњом, Бронфман и његов мање познати конкурент, Хари Хеч, изградили су пословне империје. Ово Бронфманово пословно царство ће трајати деценијама.

Поставља се, наравно, питање, како је могуће да су Јевреји били тако доминантни у шверцу алкохолних пића из Канаде у Америку. Аутор студије о Бронфманима, новинар Фајненшл тајмса Николас Фејт, цитира рабина Артура Херцберга, који је тврдио да је „закон одувек био непријатељ Јевреја, заобићи га значило је једини начин да се преживи, и стога је надмудривање власти постало дело вредно хвале“.

На име српског искуства са Јеврејима, које је углавном било добро (што важи и за друге народе бившег Ромејског царства и-свег-Истока), могли бисмо лако са свог становишта одбацити ову уопштавајућу карактеризацију рабина Херцберга. Има нечег у томе да су у нашем делу света закони били често неправедни, али ретко расистички. Међутим, чињеница је да су Бронфмани, кршећи законе, или их бар „заобилазећи“, и извозећи алкохолна пића из својих хотела и преко области Великих језера, изградили пословну империју, у периоду када у Америци због законских рестрикција није било конкуренције.

Управо су Лу Розенстил, и његов сарадник Јосиф Рејнфилд, били главни оперативци, или посредници, који су организовали „извоз“, односно шверц, Бронфмановог алкохола у САД. Међутим, у том периоду, Семјуел Бронфман је упознао и спријатељио се са кремом америчког подземља. У првом реду, ту је био Абнер Лонги Цвилман, младић, и блиски сарадник славних мафијаша Мејера Ланског и Лакија Лућијана.

Две године после краја Прохибиције, 1935, Цвилман је постао „Јавни непријатељ бр. један“ ФБИ-ја. Самјуел Бронфман га је називао јидишком речју „штаркер“ (енг. strongman). Према писању Ентрепренура, удовица Мејера Ланског говорила је о раскошним забавама које је њен муж приређивао за Бронфмана. Бронфман и Лански остали су пријатељи до позне старости, будући да је Лански једини од криминалаца своје генереације који је доживео позну старост, што не чуди, имајући у виду статус који је уживао и у САД и у Израелу, о чему ће накнадно бити речи.

Kршећи законе, или их бар „заобилазећи“, Бронфманови су изградили своју империју

Многе од веза између Бронфмана и Националног криминалног синдиката, открио је Џејмс Ниги Раткин, мафијаш и шверцер. Он је оптужио Рајнфилда, Бронфмановог посредника, и Бронфмане, да су га оштетили за 22 милиона долара током прохибиције. Такође, према његовом сведочењу пред Кифоверовом сенатском комисијом, која је заседала 1950. и 1951. и истраживала Национални криминални синдикат, Ниги Раткин је бревелоквентно одговорио сенаторима да би требало да доведу Џеја Едгара Хувера и њега питају о томе ко је ко у америчком криминалу, уместо што њега мрцваре. Раткин је умро у затвору, пререзаног грла. Наводно је извршио самоубиство.

Међутим, Семјуел Бронфман је стоички издржао Кифоверова сенатска саслушања, упркос силним оптужбама о везама са подземљем. У тренутку када се дешавала Кифоверова комисија, Бронфман већ двадесетак година није био „шверцер“, него „респектабилни бизнисмен“. Године 1928, Бронфмани су купили Сиграм, а од 1934. године, годину дана после укидања Прохибиције, њихов виски се најбоље продавао у Америци. Бронфман је стекао богатство, што је био само предукус успеха који ће имати у куповини утицаја. Његов син, Едгар Бронфман, постаће, према писању Џерусалем поста, „краљ Јевреја“.

Можда су хтели рећи „нови Ирод“?

Розенстилова машина – протоепстин

О везама Волстрита са шверцерским круговима за време прохибиције, сведочи и блискост Бронфмана са банком Лиман брадрс. Захваљујући овом познанству, Бронфман је купио пре краја прохибиције удео од 20 одсто у Розенстиловој компанији „Шенли индустриз“. Био је то још један гарант пословном успеху Розенстила, који је очигледно био битан „правим људима“.

Розенстил је, свакако, важио за „префињенију“ личност од самог Бронфмана, иако је, према писању Николаса Фејта, био „право чудовиште“. Розенстил се женио четири пута и био бисексуалац. Интересовао се за уметност, музику, физиологију. Био је „радохоличар, спавао је два сата дневно“ и био је „опседнут контролом“. Имао је обичај да постави прислушне уређају у своју канцеларију, позове своје запослене и оде до тоалета, остављајући им времена да се компромитују говорећи о њему шта заиста мисле. Потом би преслушавао те траке и отпуштао „непоћудне“.

Међутим, још чувеније од његових „менаџерских техника“ биле су његове журке. Управо на тим „забавама“, како пише Ентони Самерс, новинар Би-Би-Сија, у студији о животу Џеја Едгара Хувера, Розенстил је развио своју „машину“, односно сложени систем социјалних веза који ће му донети немерљив утицај у америчкој елити.

Крстарећи између Америке и предреволуционарне Хаване, Розенстил је „партијао“ са највиђенијим људима естаблишмента и Националног криминалног синдиката. Према признању четврте Розенстилове жене, Сузан, Розенстил је на својим журкама окупљао мафијашке босове, међу којима су били Френк Костело, Мејер Лански, Санто Трафиканте и филаделфијски бос Ангело Бруно. Али ту су били и кардинал и њујоршки надбискуп Френсис Спелман, и шеф ФБИ-ја. Хувер је, према сведочењу Сузан Розенстил, на једној Розенстиловој журци носио „пуфнасту црну кошуљу, веома пуфнасту, са карнерима и чарапе са подвезицама, и високе штикле, са црном коврџавом периком. Носио је и шминку и лажне трепавице“. Укратко, радило се о Клинтону-пре-Клинтона.

Наравно, незаобилазни гост на овим журкама био је и Трампов ментор и блиски сарадник Роналда Регана, апостол антикомунистичке борбе против „црвене пошасти у Америци“, ноторни адвокат Рој Кон, за чије потребе су довођени катамити, будући да је био хомосексуалац. Розенстилова „машина“ била је осигурач у срцу америчког безбедносног естаблишмента.

НАСТАВИЋЕ СЕ…