Тимофеј Бордачов: Запад руши стари, а не нуди нови поредак

фото: NATO

Колико год постојећи међународни аранжмани били несавршени, они су и даље бољи него да буду замењени „законом џунгле”. Када устаљена правила нестану без уверљивих алтернатива, нестабилност постаје норма, а цену на крају плаћају сви.

Два недавна догађаја – један на Црном мору, а други у Персијском заливу – сликовито илуструју колико се међународни поредак брзо урушава. Такође, они откривају и нешто друго: иако су западне силе све спремније да одбаце стара правила, оне се показују неспособним да их замене новим стабилним поретком.

Пре неколико дана, чланице Европске уније објавиле су план о оснивању Центра за поморску безбедност у Бугарској или Румунији. На папиру, ова иницијатива се представља као корак ка јачању регионалне безбедности, али у пракси она указује на постепену милитаризацију Црног мора и потирање Конвенције из Монтреала — споразума из 1936. године који је скоро девет деценија ограничавао присуство поморских сила које немају излаз на Црно море.

Готово у исто време, сукоб између Ирана и Сједињених Америчких Држава ушао је у нову фазу. Техеран је, након обновљених непријатељстава, поново успоставио контролу над Ормуским мореузом, док је Вашингтон одговорио проглашењем поморске блокаде Исламске Републике. Још једном је један од најважнијих светских трговачких путева постао талац геополитичког сукоба.

Сложена стварност

Ова два случаја могу деловати неповезано, али у стварности одражавају исти тренд: распад дуго успостављених међународних аранжмана за које не постоји никаква веродостојна замена. Док се западноевропске владе спремају за оно што све чешће описују као дуготрајни сукоб са Русијом, оне показују мало интересовања за очување безбедносне архитектуре наслеђене из двадесетог века. Конвенција из Монтреала тако постаје још једна жртва овог заокрета.

Мало је вероватно да ће се Анкара томе успротивити, упркос посебним правима која ужива на основу Конвенције. Као чланица НАТО, Турска на крају остаје везана савезничком солидарношћу, без обзира на своје дипломатско балансирање. Осим тога, веће војно присуство Запада у Црном мору одговара и турским интересима, јер јача одвраћање према Русији.

Још један стуб послератног међународног система могао би, стога, убрзо постати ништа више до историјски документ, што се савршено уклапа у све популарнију тврдњу да међународно право уступа место праву јачег.

Међутим, стварност је сложенија него што тај слоган сугерише, а ситуација у Персијском заливу то најбоље показује. Америчко-израелска војна операција против Ирана са почетка ове године нарушила је регионалну равнотежу која је, иако несавршена, деценијама одржавала релативну стабилност. Персијски залив је постао један од најпредвидљивијих светских региона за извоз енергената, а данас је пловидба кроз Ормуски теснац оптерећена сталном неизвесношћу, док се Вашингтон и Техеран надмећу у наметању супротстављених система контроле. У свему томе, чини се, ниједна страна није способна да оствари трајну победу.

Сједињене Америчке Државе несумњиво поседују довољно војне моћи да привремено доминирају регионом – могу да распореде ударне групе носача авиона, изводе ваздушне операције и, по потреби, сузбију иранске капацитете. Али сама војна надмоћ не ствара политички поредак; уништити способност противника да вам пружи отпор je једнo, док је успостављање трајног система правила који сви прихватају нешто сасвим друго.

Историја нам доследно пружа лекције о томе да је за стабилан међународни поредак потребно много више од пуке силе.

Као прво, за то су потребни поуздани савезници који су вољни и способни да и сами одржавају та правила. Сваки трајан политички поредак, било унутрашњи или међународни, почива на правилима – стога се право питање никада не односи на то да ли правила постоје, већ ко их пише и ко од њих има користи.

Историја нам доследно пружа лекције о томе да је за стабилан међународни поредак потребно много више од пуке силе

Као друго, потребан је хегемон спреман не само да ужива у бенефитима лидерства, већ и да сноси његове трошкове. Стабилност је скупа: она захтева непрекидна војна и политичка улагања, као и подстицаје ривалима да сарађују, уместо да систем подривају при свакој прилици.

Управо ту се Сједињене Америчке Државе данас суочавају са највећим тешкоћама. Арапске монархије настављају да купују америчко оружје и јавно потврђују своја партнерства са Вашингтоном, али истовремено шире односе са Кином и Русијом, док са Ираном одржавају отворене канале комуникације. Ниједна од њих не жели да своју спољну политику подреди искључиво америчким приоритетима, нити ове владе у данашњим Сједињеним Државама виде потпуно поузданог заштитника.

Заштитни знак спољне политике администрације Доналда Трампа већ више од годину дана јесте принцип „Америка на првом месту“ – Вашингтон отворено доводи у питање дугорочне обавезе, притиска европске савезнике да преузму већи терет сопствене одбране и све више одбацује међународне институције које су претходне америчке администрације некада здушно подржавале.

Кршење правила

Ово је одраз стратегијске нужде, а не пуке идеолошке наклоности, будући да је америчка пажња све више усмерена ка Азијско-пацифичком региону, где растућа економска и војна моћ Кине захтева све веће ресурсе. Вашингтон не може у недоглед одржавати снаге потребне и за надметање са Пекингом и за гарантовање трајне војне доминације у Персијском заливу. Та стратегијска реалност уједно објашњава зашто се првобитни циљ америчко-израелске операције против Ирана није завршио само на војној казни. На крају крајева, једини поуздан начин да се обезбеди дугорочна америчка превласт била би сама замена иранског политичког система.

Тај циљ није остварен, па се Вашингтон услед тога данас налази у све незавиднијем положају: ојачао је везе са неколико заливских монархија, али му и даље недостаје било каква реалистична стратегија за односе са самим Ираном.

У одсуству спремности да се упусти у велики копнени рат или преузме огромне трошкове обнове регионалног политичког поретка, Сједињене Државе мало шта могу да учине осим да управљају овом нестабилном равнотежом.

Резултат тога јесте спирала учесталих криза уместо трајне стабилности, што јасно разоткрива кључну слабост покушаја ослањања искључиво на војну силу.

Савремени свет више не личи на деветнаести век, када је шачица европских империја могла силом да наметне политичке поретке широм пространих региона света и одржава их генерацијама, јер је данашње међународно окружење далеко фрагментираније. Регионалне силе уживају већу аутономију, алтернативна партнерства су лако доступна, а ниједна спољна сила не располаже ресурсима потребним за дугорочну доминацију. Зато сирова сила све чешће доноси само привремене успехе.

Црно море и Персијски залив илуструју исти феномен: постојећи међународни режими се разграђују – превасходно кроз настојања Запада да сачува свој привилеговани положај у глобалном систему – али се упркос томе никакав убедљив алтернативни поредак не помaља на помолу.

Кршење правила показало се лакшим од писања нових. На крају крајева, војна сила остаје суштинска компонента међународне политике, али сама моћ никада није била довољна. Сваки трајан међународни поредак захтевао је институције и државе вољне да непрестано улажу у њихово одржавање, док Сједињеним Државама све више недостају и капацитет и, последично, жеља да ту улогу испуне.

То само додатно потврђује логику дугогодишњег става Русије: колико год постојећи међународни аранжмани били несавршени, они су и даље бољи него да буду замењени међународним системом којим владају импровизација и закон џунгле. Када устаљена правила нестану без уверљивих алтернатива, нестабилност постаје норма, а цену на крају плаћају сви.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: Vzglyad/RT International