Тимофеј Бордачов: У Давосу се тргује страхом и понижењем

Комично бекство 15 немачких војника са Гренланда и почетак економског форума у ​​Давосу  – то су феномени истог реда, слични по природи, карактеру, па чак и размерама. У оба случаја имамо посла са сталном унутрашњом кризом међу онима који су донедавно спокојно одређивали судбину човечанства. А политичка галама око питања Гренланда или дискусије у Давосу – то су само платформе са којих свет посматра ову кризу.

Притом, стране се понашају подједнако нервозно и захтевају више него што заслужују. Американци покушавају да „одувају“ своје прекоокеанске савезнике, и новим претњама врше притисак на већ нарушену психу Берлина, Париза и Лондона. Европљани, са своје стране, комбинују покорност са тактичким копрцањем. Прилично је смешно како то раде: управо тако сад изгледају маневри на Гренланду, одакле су немачке трупе побегле. А тако ће изгледати и европски политичари током свих дебата у швајцарском планинском одмаралишту.

Остатак света на све ово гледа делимично са збуњеношћу – људи су ипак навикли на јак и неподељен Запад – а делимично са комбинацијом радости и радозналости. У међувремену, нико ван Европе не делује посебно уплашено од Трампа: он је већ доказао да може да удари само на најнезаштићеније, и чак и тада, веома опрезно. И само Стари свет шири око себе тај лепљиви осећај страха, загађујући њиме глобални информациони простор на сваки могући начин.

Подела Запада

Стога нема разлога веровати да ће предстојеће дискусије на форуму у Давосу произвести било шта што се тиче истински глобалне агенде или проблема. Западне земље су створиле овај форум, деценијама га користиле за комуникацију са остатком човечанства, а сад га претварају у платформу за унутрашње размирице – сасвим логична судбина за скуп ове врсте.

Као што је сасвим другим поводом говорила наша велика песникиња Ана Ахматова: „То је њихова награда; они одлучују коме ће је дати“. Исто важи и за Давоски форум – он од самог почетка припада Западу, и на њима је да одлуче шта ће бити на дневном реду. Друга ствар је што ће људи из целог света долазити тамо да посматрају и решавају тактичке проблеме: из Кине, Индије, Бразила и арапског Истока. И ми бисмо дошли да су нас позвали: зашто бисмо, на крају крајева, себи ускраћивали задовољство да изблиза посматрамо свађе Колективног запада?

Дакле, у наредних неколико дана, они који су заинтересовани за западну политику видеће поприличан број спектакуларних тренутака. Американци ће покушати да убеде Европу да прихвати ново стање ствари у којем Европљани не само да су потпуно зависни од САД, већ немају ни најмањи маневарски простор.

Гледајући унапред, можемо рећи да би се овај процес могао завршити заменом европских елита онима које су Американцима угодније. Европски представници ће, са своје стране, пробати да маневришу, покушавајући да схвате границе покорности до којих су њихови прекоокеаански господари спремни да их гурну.

Од свих америчких аргумената, најциничнија је идеја да САД захтевају да Европа сама брине о својој безбедности. Ова теза је последњих месеци постала толико уобичајена да нико ни не помишља да укаже на њену, благо речено, нетачност. Пре свега зато што, у стварности, такав проблем не постоји. Безбедност, у уџбеничком смислу, означава слободу од спољних претњи физичком постојању или основним вредностима. А сви савршено добро разумеју да модерна Европа нема непријатеље који би могли да угрозе њено постојање.

На југу и југоистоку она се граничи са нацијама које су или много слабије од Европљана или потпуно зависе од њих, попут Турске. Анкара, наравно, покушава да глуми независност, али би та независност била на тесту у случају да Европска унија затвори своје тржиште за турску робу и радну снагу.

Транзиција поретка

Једини сусед који представља потенцијалну претњу Европи у таквим размерама да би јој за одбрану била потребна војна, а не полицијска сила – јесте Русија. Или боље речено, чак не ни сама Русија, већ колективна западна стратегија која нашу земљу види само као противника или конкурента.

Кина, други противник САД и Европе у светским пословима, налази се географски веома далеко и, чак и кад би хтела, не би могла да представља никакву претњу становницима Немачке, Француске или Италије.

Дакле, све приче о томе како Европљани воде рачуна о сопственој безбедности могу се лаички превести као „Европљани би требало више да улажу у агресивну политику према Русији“. Американцима, заправо, од њихових сателита у Старом свету ништа више и није потребно.

Овај процес би се могао завршити заменом европских елита онима које су Американцима угодније

Можемо поздравити ове разговоре и одобравати Трампов став: све то звучи прилично забавно. Али не смемо заборавити да се, у западном схватању, „европска безбедност“ природно односи само на способност ЕУ да посвети више енергије борби против Русије.

Да би приморале своје савезнике да раде на свом недостатку слободе и могућности које она пружа, Сједињене Државе су спремне да понизе Европу до крајњих граница: постепена анексија Гренланда је управо такав чин. Разлог је потпуна сигурност Американаца да им Европа никад нигде неће побећи.

У том контексту, европски политичари су изненада почели да плаше Трампа тврдњом да су спремни за помирење са Русијом и да га чак активно разматрају. Пре само неколико дана, такву изјаву је дао шеф немачке владе, који се раније није баш истицао жељом да преговара са Москвом, а пре њега, тему дијалога поменули су председник Француске и, изгледа, премијерка Италије.

Постоји разлог за веровање да ће Европљани покушати да промовишу сличне идеје на маргинама форума у ​​Давосу. Искрено речено, ове игре које играју наши западни суседи прилично су заморне. Прво, иза речи европских политичара веома је тешко разазнати било какву суштину. Последњих година, они сами су уништили превише онога што је повезивало Европу и Русију, постали су још зависнији од хирова Сједињених Држава и нису у стању да изађу из те ситуације.

Друго, европске елите, док се потпуно не обнове, немају никакву идеју о томе да будућност могу градити заједно са Русијом, а не на њен рачун. Интелектуални ниво Европе је на нули, а политичко окружење није погодно ни за најмање оживљавање [идеја о зближавању са Русијом; прим. НС]. Дакле, сва та прича о потреби проналажења „равнотеже у односима са нашим највећим европским суседом“ не вреди ни пет пребијених пара.

И једини практични циљ који су Мерц, Мелони и Макрон себи поставили, колико год то смешно звучало, јесте да застраше Трампа. Да, европске елите су заиста дошле до тачке деградације где стварно верују да могу да угрозе САД компромисом са Русијом. Међутим, не би требало ни да их одбацујемо; из новог европског брбљања може се извући извесна дипломатска смисленост. Пре свега зато што нас то, иако не много, удаљава од вероватноће директног сукоба са Европом.

Нема сумње да ће Русија пружити жесток отпор било каквој агресији са Запада. Ипак, боље је све то избећи. А ако Европљани, смртно престрављени Трампом, чак и несвесно направе корак ка преговарању уместо ка рату, то треба само поздравити. Међутим, не гајећи никакве илузије о њиховом стратешком непријатељству према Русији.

За сада, тежња САД да успоставе тоталну контролу над својим сателитима у Европи води ка кризи и унутрашњим споровима на Западу. Али ова криза би ускоро могла да се заврши потпуним поразом Европљана. Мудро коришћење прелазног периода је најважнији задатак за Русију, Кину и остало здраво човечанство.

Аутор је програмски директор клуба „Валдај“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: vz.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: World Economic Forum/CC BY-NC-SA 4.0