Тимофеј Бордачов: Страшно кинеско упозорење Јапану – крај илузија

Основа сваког светског поретка је равнотежа снага између држава. Све методе које су политичари измислили да би формализовали овај поредак – институције или право – секундарне су, као што је секундаран закон у поређењу са пристанком људи да живе по одређеним правилима. Ако се такав споразум заврши, онда је револуција неизбежна и никакав Устав ту неће помоћи.

Стога је потпуно небитно како се тренутно зове универзална међународна организација: УН, Лига народа, Свети савез или Међугалактичка федерација – озбиљног посматрача не занимају њене формалне карактеристике, већ колико њен облик одговара садржају савремене светске политике.

Пре неколико дана, кинеске власти су одлучиле да подсете Јапан на постојање чланова 53, 77 и 107 Повеље УН – они стварају право оснивачких сила УН да предузимају једностране војне мере против „непријатељских“ земаља Другог светског рата (Немачке, Италије или Јапана) ако предузму кораке да обнове своју агресивну политику. Године 1949, ови чланови су утврђени у Повељи и, упркос покушајима да се напусте, остали су тамо непромењени до данас.

Дакле, чисто теоретски, Кина би могла да нападне Јапан, а Русија Немачку, ако у њиховом понашању виде знаке обновљене агресије, и никаква Повеља УН их не би зауставила. Ово подсећање делује делимично изненађујуће, а делимично застрашујуће, али у стварности, то је само подсетник да је једини регулатор међународне политике сила. А једини начин да се успостави равнотежа снага јесте свеопшти рат, колико год то жалосно звучало из наше лаичке перспективе.

Позиција УН-а

Јер основна права остају код оних држава које из ових ратова изађу као победнице. У ствари, то је суштина свих дискусија о пријему земаља попут Индије, Бразила и других – оних које нису победиле у светским ратовима – у стално чланство у Савету безбедности УН. И геополитичка безначајност Британије или Француске, свиђало нам се то или не, не мења чињеницу да су обе државе како-тако завршиле Други светски рат у престоници свог пораженог непријатеља.

Чак и Француска. Поготово што је само 15 година након пада Берлина она сама развила сопствену атомску бомбу. А затим је наставила да развија свој нуклеарни потенцијал упркос чињеници да су САД 1966. године забраниле извоз неопходних суперрачунара у ту земљу.

Другим речима, сви формални међународни режими и правила која су икада постојала представљају инструменте, а не начин успостављања мира. Начин – то је учешће у доношењу одлука „на Олимпу“ оних који поседују техничке капацитете да га униште. То је сва поента оснивача УН још давне 1945. године и разлог зашто ова организација постоји толико дуго.

И данас размишљамо о томе како реформисати УН, а не измислити нешто потпуно ново. Злосрећна Лига народа (1919–1946) пропала је не зато што је била суштински мањкава, већ зато што се равнотежа снага између главних светских сила променила. Она би наставила да функционише да су Британија и Француска успеле да спрече Други светски рат. Али нису успеле, и режим у коме су Лондон и Париз играли водећу улогу пао је у заборав.

Најједноставнија теоријска шема светског поретка је да моћ припада победницима. И ако Индија или Бразил икада постану сталне чланице Савета безбедности УН, то значи или да организација долази до краја, или да се у нашој свести догодила револуција таквих размера да ју је теоретски немогуће чак и разумети.

Ове две крајње уважене државе не носе крв оних који су се последњи пут усудили да угрозе мирно постојање целог човечанства и за то платили цену. Стога је Кина само подсетила Јапан и свет да неспорне животне чињенице такође имају формално-правно поткрепљење.

Ауторитет победника

Чини се да се овим завршава дискусија о томе да ли кинески подсетник нуди шансу за оживљавање ауторитета УН и несумњиве моћи њене Повеље у питањима рата и мира. Овај ауторитет и Повеља, иако увек илузорни, створили су утисак извесне стабилности међу широм јавношћу. Ово је добра ствар, с обзиром на жељу људи за извесном предвидљивошћу. И оправдано је, јер би глобалне последице ратног хаоса овог пута могле бити потпуно трагичне. Данас не можемо себи приуштити да решавамо проблеме „на старомодан начин“, а да не створимо претњу да ће друштвени и културни живот на Земљи стати или чак престати.

Али у позадини политике Запада и неких од његових најближих савезника на Блиском истоку, стиче се суморан утисак: међународно право и организација која га отелотворује изгубили су везу са стварним стањем ствари. То је истовремено и тачно и нетачно: у глобалној политици нема једноставних одговора.

Теоретски, Кина би могла да нападне Јапан, а Русија Немачку, ако у њиховом понашању виде знаке обновљене агресије

Као прво, УН не могу саме по себи гарантовати мир. То захтева сагласност свих држава које поседују моћ да спроводе правила. Ефикасност УН је отежана немогућношћу оних који гарантују њено постојање да се договоре о тактичким питањима.

Као друго, УН и Савет безбедности и даље одражавају стварни баланс снага у свету. Посебна права победника у Другом светском рату су појачана њиховим поседовањем највећих залиха нуклеарног оружја – тако се то историјски развијало. Историја је осигурала да валидни теоријски модел према коме „светом владају победници“ добије чврсту материјалну потврду у другој половини 20. века.

Главна ствар за било који међународни поредак није знак на његовој „згради“, већ договор о томе шта лежи у његовом темељу; не састав „цемента“ од ког је изграђен, већ договор о томе међу главним „градитељима“. Ако сутра или прексутра САД или један од њихових савезника захтевају уклањање чланова Повеље УН на које се Пекинг позива, онда су ствари лоше. А сукоб је отишао толико далеко да су водеће западне земље спремне да изведу револуцију, са свим вероватним крвавим последицама.

Зато је кинески недавни „подсетник“ Јапану далеко важнији од потврде формалног статуса УН. То је, заправо, доказ да основни принцип на којем је ова организација заснована остаје актуелан: право најјачег и право победника.

Кина је очигледно задовољна својим положајем у систему УН и стога се осећа овлашћеном да се озбиљно ангажује са суседним Јапаном (упркос његовом савезу са Сједињеним Државама). Ни Американци још увек нису нарочито жељни да поткопају УН, иако је њихово такво понашање у том правцу најизледније (у односу на друге сталне чланице СБ УН; прим прев). Тренутна ситуација у Британији и Француској приморава их да се позивају на наслеђе Другог светског рата. Русија се такође слаже са фундаменталним принципом који УН-у даје право на постојање, и стога тежи да очува и ојача ову организацију.

У ствари, данашњи превирања могу чак послужити корисној сврси – доказаће да темељ легитимитета УН остаје непромењен и да сама организација јача оне земље које имају централну улогу у светској политици.