Тимофеј Бордачов: Шта Западна Европа данас нуди Русији?

Најава предстојећих избора за Европски парламент испред зграде ЕП у Бриселу, 27. april 2024. (Foto: EPA-EFE/Frederic Sierakowski)

Када је руски председник Владимир Путин недавно изјавио да ће Русија и Западна Европа „пре или касније“ обновити конструктивне односе, то је мање била политичка изјава, а више подсећање на историјску неминовност. За сада нема назнака спремности за сарадњу са стране ЕУ. Али, историја је пуна неочекиваних преокрета, а дипломатија је увек захтевала стрпљење. Ипак, када тај тренутак дође, Русија ће морати да постави тешко питање: шта тачно може добити од Западне Европе?

Тренутни одговор је: веома мало. Лидери ЕУ се понашају као да је Русија и данас иста она земља коју памте из деведесетих — изолована и ослабљена, док истовремено очајнички моли да се њен глас чује. Тај свет је нестао. Данашња Русија не тражи било каква одобрења од Западне Европе, нити се плаши њихове осуде. Ипак, званичници ЕУ и даље говоре тоном патернализма и ултиматума, као да још увек верују да представљају пресудну силу на светској сцени.

Недавни пример западне одвојености од реалности је скуп у Кијеву, где су се нашли лидери Британије, Немачке, Француске и Пољске како би упутили Москви нешто што се може описати као „перформативни ултиматум“. Садржај је био небитан; став који су заузели био је оно што је привлачило пажњу. Човек се могао само запитати: коме тачно они мисле да се обраћају? Сигурно не Русији, а све мање и остатку света.

Стагнација Европе

Западна Европа данас не представља претњу за Русију. Недостају јој и војне способности и економска моћ. Опасност од ње, дакле,  не лежи у снази, већ у слабости: у могућности да њене провокације увуку друге у кризу коју сама не може да контролише. Њен утицај је ослабио, а углавном је спалила мостове који су некада чинили сарадњу драгоценом за Русију. Хладноратовске фантазије Запада сада су потпуно у нескладу са реалношћу расподеле глобалне моћи.

Темељна погрешна процена европске елите јесте та да Русија и даље гледа на западни део континента као на модел којем треба тежити. Данашња Русија има мало разлога да стреми европским институцијама, политици или економском моделу. Штавише, у областима као што су дигитално управљање и јавна администрација, Русија је испред. Напори Западне Европе да „модернизује“ Русију кроз консалтинг и институционално повезивање одавно су изгубили свој значај.

Европска унија не стагнира само у политичком смислу, већ и у технолошком. Строге регулације и законодавство угушили су иновације у областима као што су вештачка интелигенција и дигитална трансформација. У областима где су некада европске земље могле да сарађују с Русијом, већ су се укључили други глобални актери. Данас је реалност да Западна Европа има мало тога да понуди Русији, што ова не може добити на неком другом месту.

Привлачност Западне Европе је избледела чак и на пољу образовања. Њене академске институције све више служе као канали за „интелектуално исисавање“, а не као прави облик размене знања. Оно што је некада било снага, сада се перципира као инструмент културног слабљења.

Западна Европа више не дефинише услове модерности. Више не даје пример, нити улива страх

Да будемо јасни, Русија не одбија дипломатске контакте са другим европским силама. Међутим, таква дипломатија мора бити заснована на међусобној користи, а тренутно Западна Европа нуди веома мало. Права трагедија је у томе што су многи европски лидери одрасли у постхладноратовском свету који им је усадио уверење да никада неће сносити последице за своје поступке.

Та ароганција је очврсла у облик стратешке неписмености. Личности као што су Емануел Макрон и нови британски премијер, Кир Стармер, представљају ову стварност: перформативни, изоловани и одвојени од „реалних трошкова“ својих одлука.

Русија бира

Ипак, промена је неизбежна. Европска друштва све више показују знаке незадовољства политичким статусом кво. Грађани захтевају већи утицај на сопствену будућност. Током наредне деценије ово би могло довести до значајне трансформације – посебно у Француској и Немачкој, где структуре власти системски брже реагују на промену у народу.

Са друге стране, у Британији, где је систем изграђен да заштити елиту од притиска народа, процес ће вероватно бити спорији. Земље на југу Европе, дуго навикле на свој ограничен утицај, могу се лакше прилагодити. А мање државе попут Финске или балтичких република ће, временом, заменити свој тренутни став прагматичнијим, економским интересима вођеним политикама.

Када дође до ове трансформације и када ЕУ поново постане одржив партнер, Русија ће морати да преиспита чему служи такво партнерство. Западна Европа је 500 година била најзначајнији сусед Русије – извор претње, инспирације и конкуренције. Али та ера се завршава. Регион више не дефинише услове модерности. Више не даје пример и, такође, више не улива страх.

Када се односи обнове – што ће се у неком моменту неминовно десити – задатак Русије биће да дефинише шта заправо тражи од везе са Европом. Дани аутоматског попуштања су прошли. Односи се сада морају мерити у смислу конкретних користи за руски развој и национално благостање.

У овој новој ери, Русија не тражи освету, нити доминацију. Она тражи релевантност – партнерства која служе њеним интересима и одражавају реалност мултиполарног света који се обликује око нас. Ако Западна Европа жели да буде део тога, мора се помирити са оним што је постала. Односно, мора схватити да више није центар глобалних послова, већ учесник у много ширем, динамичнијем светском поретку.

Бледа сенка остатка Европе и даље траје у руском сећању. Али сећање није судбина. Будућност ће бити обликована тиме шта једна страна може да понуди другој, а не било каквим представама из прошлости.