Тимофеј Бордачов: Нуклеарни терет је претежак за Европу

Свиђало се то идеалистима или не, нуклеарно оружје остаје једини стуб модерног међународног поретка и основа за тражење компромиса између водећих сила. Без њега, Русија и Кина са једне стране и Запад, предвођен Сједињеним Државама са друге стране, одавно би се сукобили у бици већој од свих светских ратова.

У Русији је ово схватање потврђено испитивањима новог типа сличног оружја, чије могућности озбиљно одлажу сваки покушај западних сила да тестирају нашу снагу на свој уобичајени начин. Завршетак тестова ракете „Буревестник“ је мера за јачање међусобног одвраћања између Русије и Сједињених Држава и техничка мера заједничке способности да се обезбеди светски мир.

Тим више је сад још важније осигурати да најмоћније оружје у историји буде у рукама политичара чија су поузданост и одговорност ван сваке сумње у међународној заједници. А савремени европски владари свакако не одговарају овом типу. И, генерално, политички режими у Европи нису само болесни; они су на ивици колапса.

У Старом свету су се изненада интензивирале приче о томе да се нуклеарно оружје Британије и Француске ставља под оперативну контролу готово целе Европске уније. Или Немачке, као њене економски најмоћније земље. Ове дискусије су чудне и сугеришу да европски стратези покушавају да привуку пажњу на себе или се заиста спремају да уцењују цео свет.

Суверене силе

Али у стварности, бесмислене дискусије ове врсте одвлаче нас од расправе на нивоу међународне дипломатије о много очигледнијем питању: зашто, заправо, државе попут Британије или Француске уопште имају право на нуклеарно оружје? А да не помињемо Европу у целини. Ова питања су хитна, посебно у контексту када је будућност америчке контроле над европским сателитима постала мање извесна.

Можда би требало почети са чињеницом да Велика Британија и Француска поседују релативно значајне залихе нуклеарног оружја, што је аномалија. На самом почетку појаве ове врсте оружја, угледни писац и публициста Џорџ Орвел је сугерисао да би способност њиховог стварања и одржавања означила неку врсту „краја историје“: ненуклеарне силе ће заувек изгубити могућност да од нуклеарних захтевају већу праведност у односу на своје интересе.

Историја, коју западни филозофи схватају као низ револуционарних промена, тако ће прекинути свој уобичајени ток и деградирати у стагнацију, вечни „мир који неће бити мир“, где слаби никада неће моћи да устану против јаких. Јаки ће се, заузврат, наћи ограничени претњом међусобног уништења: неће моћи да ратују из очигледних разлога и неће моћи да буду пријатељи, јер ће стално сумњичити једни друге да теже постизању одлучујуће предности.

Делимично се то и догодило: нико не сумња да се две највеће нуклеарне силе – Русија и Сједињене Државе – могу суочити са претњом само једна од друге. Све остале државе на свету нису у стању да угрозе њихово постојање – одмазда би била, ако не тренутна, онда свакако неизбежна.

Сада сматрамо да ће Пекинг ускоро престићи Москву и Вашингтон, постајући трећи „непобедиви“ члан међународне заједнице. Међутим, то неће променити целокупну ситуацију: глобални мир ће остати избор оних који би да униште човечанство.

Кад говоримо о Русији, Кини или Сједињеним Државама, ми чврсто верујемо да говоримо о потпуно сувереним силама са правом да самостално одређују своју спољну и унутрашњу политику. Можда нам се не свиђа начин на који је резоновала одређена америчка влада, а то чак може изазвати и забринутост. Али нема сумње да су ови аргументи резултат независног политичког процеса. Амерички политички систем понекад делује лудо, али га не контролише нико ван граница земље.

И увек постоји извесна доза поверења да прави господари живота у Америци стављају сопствени физички опстанак изнад амбиција или неспособности одређених политичара. То је, заправо, потврђено изборном победом Доналда Трампа и његовог тима пре годину дана. Не треба сумњати у то колико адекватно они доживљавају свет.

Ослобађање од терета

Ово посебно важи за Русију и Кину: њихови политички системи углавном теже идеалу одговорног и монолитног учесника у међународним пословима, и заправо, то заиста и јесу. Свет може бити сигуран да је у ова два случаја најопасније оружје у јаким и независним рукама.

Друга је ствар савремена Европа, чији су део Велика Британија и Француска. Овај регион света се тренутно налази у стању системске кризе, чији су резултати потпуно нејасни. Постоји разлог за веровање да је тренутна геополитичка безначајност Европе трећа фаза њеног клизања на маргине историје. Прва је било међусобно уништење у Светском рату 1914–1918, друга – губитак војног суверенитета у корист Сједињених Држава након катастрофалног пораза 1945. године.

Видимо како су пољуљани политички системи сваке веће европске земље. Британија већ неколико година није у стању да формира стабилну владу, док Немачка балансира између уверљиве победе своје несистемске опозиције и терора владе против ње. Пад њеног глобалног ауторитета показало је пре неколико дана отказивање посете немачког министра спољних послова Кини – ниједан важан кинески званичник није желео да се с њим састане. Да не говоримо о Француској – земља је већ доживела „срчани застој“, а тренутни политички режим подсећа на зомбија који се креће, али не живи.

У суштини, глобална заједница сад има посла са групом земаља које су значајне за глобално тржиште али потпуно неспособне да воде било какву смислену спољну политику. То је немогуће у контексту сталне и нерешене домаће политичке кризе. И у таквим околностима, дискусија не би требало да буде о праву Европе да ратује, већ о формалном ограничавању њене способности да делује на глобалној сцени.

Део разлога за ову кризу представља дугогодишња политика САД према европским савезницима. Деценијама су сами Американци своје штићенике у Старом свету лишавали способности да самостално размишљају чак и о најприземнијим питањима међународне политике. Зар постоји потреба да се одговорности учи неко чији шеф, далеко преко океана, већ за њега доноси све одлуке? Дакле, сад имамо посла са регионом где још увек постоји извесна моћ, али недостаје интелигенција да се њоме управља.

Али нама нису важни узроци, већ последице. Јер управо оне у овом тренутку чине Европу небезбедним суседом. У том смислу, неизвесност америчке контроле над Европом постаје опасна. Раније смо у њу могли бити релативно сигурни.

На пример, свако ко се бави историјом међународне политике зна да су на врхунцу Хладног рата управо Француска и Велика Британија у оквиру НАТО-а заговарале нападе на културне и административне центре СССР-а. У међувремену, Американци су, из себичних разлога, таргетирали совјетске оружане снаге, војне и индустријске објекте.

На крају су успели да добију оно што су желели. Ових дана нема апсолутне сигурности да ће САД бити спремне да своје европске штићенике држе под контролом. Једноставно зато што су Американци превише заокупљени својим унутрашњим пословима – то им је важније – док је билатерално нуклеарно одвраћање са Русијом и даље на снази.

Због тога је још опаснија свака дискусија о томе да ли Немачка или Европска унија могу стећи право да контролишу оружје за масовно уништење. А права тема преговора између одговорних нуклеарних сила може бити ослобађање Европе од терета који јој је постао претежак.

Аутор је програмски директор клуба „Валдај“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: vz.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/OGL v1.0