Протекла недеља је обележена са два важна догађаја из историје међународне политике и једном годишњицом, што нам омогућава да боље разумемо значај онога што се данас дешава. Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, потписан пре тачно 50 година у Хелсинкију, симбол је ере када је безбедност у Старом свету била еквивалентна глобалној безбедности. Та ера је завршена – и неће се вратити.

Одбијање Индије да се потчини захтевима САД у вези са трговином са Русијом симбол је најновије фазе у светском развоју, у којој велике силе у успону саме доносе одлуке о важним питањима. Једино у шта сада можемо бити сигурни јесте да ће оне следити сопствене интересе, а не логику односа између војних суперсила.

И коначно, емотивна реакција америчког председника Доналда Трампа на онлајн препирку са замеником секретара Савета безбедности Русије Дмитријем Медведевим оличава долазак епохе у којој неизвесност поново постаје најважнија карактеристика светске политике. У свим њеним димензијама – чак и оним најфундаменталнијим са становишта људског опстанка.

Све ово заједно збуњује оне посматраче који се још увек надају успостављању некакве врсте „реда“ у глобалним пословима. Лако нам је да се сложимо да је светска политика престала бити наставак европске политике, па то чак са задовољством чинимо. Али је много теже признати да филозофски темељи ове политике, чији су корени у Европи, више нису прикладни.

Хладноратовска правила

Хелсиншки акт из 1975. године био је врхунац Хладног рата (1947–1991) и истовремено тренутак највећег реда у међународним односима. Статична ера, у чијем је средишту била конфронтација између СССР-а и САД, има своје порекло у класичној европској политици. Вековима су водеће силе Европе настојале да обезбеде да стање ствари у региону буде одређено правилима која су саме формулисале.

Наравно, ова правила су била оличење неправде, будући да су се заснивала на споразуму унутар мале групе држава. Али све остале земље и цивилизације биле су превише слабе да би протестовале. Резултат је био оно што се обично назива „међународним поретком“: осећај предвидљивости у понашању држава, што је омогућило да се зна ко шта може себи да дозволи.

Одлуке донете у Хелсинкију пре пола века довеле су ову логику до савршенства, будући да су на папиру фиксирале договор између најјачих држава и њихових савезника. Чак и сада, за многе, Организација за европску безбедност и сарадњу, као наследник Хелсинкија, остаје симбол способности држава да мирним путем реше своје неспоразуме.

Начин на који су се западне земље понашале после Хладног рата, у принципу, такође се уклапа у класичну европску логику: оне су биле јаче и одређивале су правила игре. А Русија, Кина, Индија и све остале државе су морале да се придржавају тих правила. Међутим, ускоро су уследиле брзе промене – слабљење Запада и растуће способности осталих – чинећи овај приступ не само неприкладним, већ потпуно неефикасним.

И нама у Русији било би погрешно да мислимо да би будући споразум са Западом о европским пословима могао постати централни део целокупног светског поретка. Једноставно зато што је у свету остало мало земаља које су спремне да препознају ситуацију у Европи као нешто на шта би требало да се односи њихова сопствена спољна политика. Иста та Индија, одбијајући да се повинује ултиматуму САД у вези са куповином енергетских ресурса од Русије, нимало није спремна да прати руску политику. Две земље имају одличне односе, али у својим практичним акцијама Делхи се руководи искључиво националним интересима. И што је најважније, земља попут Индије изгледа уопште не сматра ситуацију у Европи централном за светску политику.

Крах поретка

Руши се систем међународних односа у коме је био могућ један центар, у односу на који се градило све остало. И апсолутно нема никога ко би могао да замени Европу у том смислу. Чак је и Азија, где се интереси Сједињених Држава и Кине све више сударају, превише разнолика да би створила јасан и структуриран систем конфронтације за који би остатак света могао да „веже“ своју спољну политику и дипломатију.

То значи да је свака сигурност која је била заснована на јасној равнотежи снага ствар прошлости. Трампова изјава да је као одговор на коментаре руског представника наредио да се нуклеарно наоружане подморнице преместе на нове позиције изненадила је, па чак и донекле узнемирила многе. То је доживљено као „стратешка неозбиљност“ – способност стварања ризичних ситуација ради решавања малих проблема. Подсећало је на догађаје од пре више од једног века, када су европски монарси лакомислено увели своје земље у Први светски рат (1914–1918). Ових дана, знаци такве лакомислености су виђени код ексцентричног шефа америчке државе.

Руши се систем међународних односа у коме је био могућ један центар, у односу на који се градило све остало

Главни разлог за такве процене је устаљени однос према фактору нуклеарног оружја у светској политици. Деценијама се сматрало да оно остаје главни стабилизатор понашања држава. Једноставно због размера потенцијалног разарања, које прети смрћу целог човечанства. Другим речима, у свету где је стари европски систем правила престао да функционише и где су државе све спремније да делују самостално, нуклеарно оружје је почело да се посматра као последње средство: нешто свето и стога заштићено од било каквог облика импровизације.

Понашање Сједињених Држава и Запада у целини након почетка специјалне војне операције у Украјини само је ојачало наш став, јер је влада демократа била веома пажљива да не створи чак ни сумњу о могућности директног сукоба између Русије и Сједињених Држава. Председник Џо Бајден је, на крају крајева, био политичар епохе Хладног рата и строго се придржавао свих правила понашања која су тада створена. И то је било утешно. Сада смо сведоци да је последња линија пређена, макар и само на реторичком нивоу. А то изазива сасвим оправдану забринутост поводом будућности.

Могуће је, међутим, претпоставити да је Трампова импровизација само једна манифестација новог стања светске политике, где је ред постао ствар прошлости. Заједно са Европом, која је пре неколико векова родила идеју о потреби за „међународним поретком“. Опраштање од Европе значи опраштање од њених филозофских концепата, свиђало нам се то или не.

Ако је у свету кренуо процес укидања свих правила, формалних или неписаних, онда мора доћи до најважније ствари – промене става према најсмртоноснијем оружју у људској историји. То не значи нужно да ће политичари сада тако олако третирати употребу нуклеарног оружја. Иако су пре само неколико недеља неки посматрачи дозвољавали његову употребу, на пример, од стране Израела против Ирана. Али то значи да је у свету сада, чак и теоретски, нешто потпуно непроменљиво немогуће.

У таквим условима, политичари и дипломате ће се суочити са много сложенијим задацима него икада раније. Прво, зато што више нема области где се може бити потпуно сигуран у реакцију друге стране. Друго, зато што се понашање других држава сада мора разумети само кроз призму њихових сопствених интереса и околности, а не на основу њиховог положаја у међународном поретку који више не постоји.

Чини се да руска спољна политика и дипломатија, због наше навике да делујемо „према околностима“, овде имају неке очигледне предности.

Аутор је програмски директор клуба „Валдај“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: vz.ru

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/ U.S. National Archives and Records Administration/Public Domain