ТИМОФЕЈ БОРДАЧЈОВ: ЗАПАД ГУШИ СРБИЈУ ЗБОГ ЊЕНЕ СЛИЧНОСТИ СА РУСИМА

Савремена међународна политика, у делу где је спроводе западне земље, понекад поприма потпуно апсурдан карактер. Недавно је политички комитет Парламентарне скупштине Савета Европе одобрио чланство самопроглашеног Косова у Савету Европе. Подсетимо се да је реч о територији која није држава коју признају сви чланови међународне заједнице, чији су многи лидери сасвим оправдано осумњичени за прекограничне криминалне активности најстрашније врсте. Али – да ли ово треба да нас изненађује?
Одавно никоме није тајна да су све такозване паневропске организације постале, фактички или формално, инструменти Сједињених Држава и Европске уније, чија је једина сврха да служе одређеним областима њихове политике према остатку света. Ако је то сектор безбедности, укључује се ОЕБС, или људска права – тада се користи Савет Европе. Чак је и екологија, попут климатских промена, у рукама Запада такође чисто политичка прича.

Другим речима, апсолутно све се користи за бескрајно „увезивање“ и притисак на оне којима се САД и Европска унија тренутно баве. Сећам се, на пример, случаја кад је једна од резолуција Европског парламента о изборима у Русији садржала указ да Москва мора да укине фитосанитарна ограничења на производњу поврћа једне од земаља Европске уније.
Није изненађујуће што временом све институције и споразуми у којима Запад заузима доминантну позицију углавном губе свој првобитни смисао. Строго говорећи, нико у Вашингтону, Бриселу, Берлину или Паризу се и не сећа зашто су створени ОЕБС или Савет Европе. Ово може изгледати као шала и претеривање, међутим, дугогодишње искуство у комуникацији са америчким или европским колегама јасно ме убеђује у присуство таквог изобличења перцепције.

То је делимично повезано са готово потпуном некажњивошћу и неодговорношћу у којој је Запад живео после Хладног рата, а делом с тим што су све ове институције створене да решавају врло специфичне себичне задатке Сједињених Држава и Европске уније. Просто, ми у Русији, као и многи други, веровали смо да се после Хладног рата међународна политика може развијати на новим принципима. Али није било тако.
За Европску унију и САД Балкан је заиста посебна прича. И ако је након завршетка Хладног рата политика Запада у вези са „наслеђем“ које му је припало била цинична, онда се у односу на бившу Југославију испоставила двоструко циничном.

У односима са Русијом, па чак и са осталим земљама бившег СССР-а, САД и Западна Европа су и даље покушавале или су се претварале да покушавају да очувају неку врсту церемонијала којом се показује релативно равноправан статус партнера. Русија је чак у одређеној фази била позвана да учествује у Г8, главном телу за координацију западне политике према спољном свету. Савршено разумемо, наравно, да су све ове ритуалне радње изузетно мало значиле у пракси. Тако, на пример, средином 1990-их нико на Западу није посебно крио да су активности Савета Европе биле ништа друго до прелепо окружење за вршење притиска на Русију и друге „постсовјетске“ земље. Ипак, са становишта формалности и ритуалних изјава, све је дуго изгледало цивилизовано. Русија би чак могла да користи и одређене инструменте Савета Европе – веома ограничене, наравно, и тамо где то није сметало Сједињеним Државама, Европској унији или националистичким режимима којима су они покровитељи.

Зато се не треба чудити што је банда трговаца људским органима примљена у Савет Европе. Ово је сасвим природно после све подршке коју су балтички режими добили од Сједињених Држава и Европске уније. Њихова политика према мањинама и слободама, у принципу, подсећа на најрадикалније примере од пре 100 година.
Српска премијерка је на то одговорила да Србија може да напусти ПССЕ. Постоје, међутим, озбиљне сумње да ће се српске власти коначно на то одлучити.

Као прво, ако се било који српски политичар отворено супротстави западној диктатури, ставиће животе својих грађана у директну опасност од истих косовских милитаната и верских фанатика. Више пута смо били сведоци како су чак и незнатне манифестације српског суверенитета у односу на Косово наилазиле на тренутну оружану реакцију, након чега су уследила најстрашнија упозорења из Сједињених Држава и Европске уније. Друго, формално испољавање незадовољства деловањем Европске уније од стране званичног Београда одмах ће довести до отворених или ненајављених санкција Србији. Слабо познајемо структуру спољнотрговинске размене ове земље, али чак и „притезање“ транспортних и логистичких путева нанеће јој ненадокнадиву штету.

Дакле, с обзиром на то да је Србија са свих страна окружена земљама НАТО-а, последице по српску привреду и положај становништва биле би веома драматичне. И уз сву подршку Срба чињеници да је Косово део њихове суверене територије, владајућа странка би изгубила следеће изборе. Притом, уз двоструку гаранцију: прво због погоршања економске ситуације, а потом и због нових уступака Западу, које ће учинити како би се ублажио притисак Вашингтона и Брисела. У том случају, ако Београд одлучи да поступи онако како би желео, све ће се завршити за њега веома трагично. Не сумњамо да су Брисел и Вашингтон потпуно спокојни према појави још једног пепелишта у Европи уместо државе. Апсолутно спокојни, посебно с обзиром на карактеристике садашње генерације европских политичара.
И поред свих грешака и нејасноћа става Вучићеве владе у односима са Русијом, она се до сада релативно добро носила са јединим задатком који се може сматрати реалистичним – продужавањем неизвесног стања. Штавише, по правилу се према нама понаша прилично пријатељски. Посебно с обзиром на геополитички положај Србије.

Феномен односа Запада према овој земљи и народу је заиста занимљив, јер представља ирационалну мржњу, коју је веома тешко објаснити. Могуће је да имамо посла са питањем психологије и перцепције – Американци и Европљани могу да виде Србе као оне Русе који су слабији и који могу да буду поражени. За разлику од свих осталих балканских Словена, који никад нису показали храброст да бране сопствени став. Али они су много мањи од Русије, несразмерно слабији и окружени зонама потпуног утицаја САД и Европе.

У овом случају, све што се дешава на Балкану за Русију је веома добар, иако трагичан пример шта би нам се десило у случају изнуђене капитулације. Ни деценије које су прошле од агресије НАТО-а на Југославију, ни сталне изјаве Београда о кретању ка европским интеграцијама, не могу да излече комплекс тријумфа над пораженим непријатељем.
Србија, наравно, никад неће бити примљена у Европску унију или НАТО, али је сасвим могуће да ће она сама преживети ова два најагресивнија блока нашег времена. То ћемо видети у наредној деценији.

Тимофеј Бордачјов, програмски директор клуба „Валдај“

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)