ТЕОРИЈА ДЕФИНИЦИОНИЗМА: ЈЕЗИЧКО-ФИЛОЗОФСКИ ДОПРИНОС РАЗУМЕВАЊУ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА

„Interesting ideas. I’ve never thought about them. 

Will try to find some time to do so.”

 

 (Noam Chomsky to Vladimir Umeljić, 

concerning the Definitionism-Theory, 11. 03. 2010.)

 

Теорију дефиниционизма – у тематском контексту истраживања феномена геноцида (са тежиштем на Србоциду хрватске државе 1941-1945. и улози миленијумске културолошке традиције Западне и Средње Европе у његовом настајању), по први пут сам представио научној јавности у есеју „Етика и власт над дефиницијама“ 2006, објављеном у једном немачком научном часопису за социологију културе. 

Њена основна теза (скраћено) гласи:

Ауторитативна узурпација власти над дефиницијама стварности са тежњом постизања монопола над истима, базична је карактеристика високих носилаца социјалних хијерархија и оних који теже том статусу. Она представља најделотворнији владалачки инструмент центара политичке моћи, оличених превасходно у државним, али и у њој подређеним социјалним структурама. 

Интересно редефинисана стварност се путем – у складу с временом даље усавршене – психагогије („вођење душа“, метода старогрчких реторичара) октроише циљној групи и растућим акцептирањем исте однос надређени/подређени је већ солидно утемељен. Потом се новонастала „стварна стварност“ а полазећи са ове већ врло повољне основе на исти начин даље учвршћује и потенцира. 

Осим у областима практикујуће политике („Ја вам кажем – наша демократија је најбоља!), цркве (оснивач језуитског реда, Игнације Лојола: „Кад римокатоличка црква каже да је црно бело, онда је то тако!“), медија („Ми смо најобјективнији, најнезависнији, најнеутралнији, најморалнији!“), данашње рекламократије („Кокакола је најбоље, најукусније, најздравије пиће а хамбургер је врхунац префињеног укуса!“), овај принцип се препознаје и у свим привредним, просветним, управним, наравно војним и полицијским структурама, па све до породице, која је исто тако хијерархијски устројена, у најмању руку у односу на децу.

Научни доказни поступак егзистенције и делотворне примене овог механизма је мултидисциплинаран, подразумева улажење у мисаони свет Сократа, Платона и Аристотела, Протагоре и Зенона, Конфучија и Лао Цеа, Макијавелија, Канта, Ничеа и Хајдегера, Достојевског, Агамбена, итд. као и екскурсе у историографију, социјалну психологију, социологију (нпр. Говенова „Анализа рамова“, Frame Analysis, или Елијасова „интернализација“) и, наравно, у семиотику (Јакобсон и његове „функције језика“). 

 

Постоји, међутим, и једна поједностављујућа, у свакодневници лако применљива „пречица“ при представљању ове теорије, која омогућава њено разумевање и ван уског круга посвећених овој тематици.

Њу сам по први пут користио при једном предавању на Универзитету у Бања Луци, јер горњи, ма колико компримовани поступак ставља пријемчивост (не само) студената политичких наука и историје на скоро претешку пробу. 

Замолио сам једну симпатичну студенткињу, мада врло упадљиво нашминкану, прилично оскудно обучену и обилно окићену модерним накитом, да изађе пред аудиторијум. Почео сам да јој постављам питања и да сам на њих одговарам: Да ли она уопште зна где је?! Да ли је ово једна угледна академска институција или неки задимљени и полумрачни ноћни локал?! Како се усуђује да се овде појави у таквом издању?! Хоће ли она да је сместа удаљим са Универзитета, итд. Она је црвенела и бледела, муцала и нико од присутних није рекао ниједну реч. Потом сам јој се захвалио, рекао да ми је врло помогла и замолио је да се врати на своје место. 

Онда сам питао занемеле слушаоце, шта сам ја управо учинио (и сам одговорио):

 

„Ја сам, пођите слободно од тога, у овом тренутку за вас један ауторитет. Јер ето предавач, можда сам већ сутра ваш професор, који може да вам олакша или жестоко загорча живот. Као такав, ја сам управо узурпирао власт над дефиницијама стварности, прогласио себе за ауторитет и у области пристојности, доброг укуса, моде, морала и, сходно томе, малтретирао ову недужну колегиницу, јер сам је прогласио недостојном и неприличном овом месту. Ја сам њој и свима вама управо наметнуо своју (овог пута само наводну, јер се ради о једном експерименту) представу стварности и прогласио је „стварном стварношћу“.

И – нико од вас ми није противуречио, покушао да је брани! 

Е сад замислите за тренутак да се не налазимо у Републици Српској и у 21. веку, већ у средњевековној Шпанији, да је моје име Томас де Торквемада а занимање Велики инквизитор. И да сам управо оптужио ову колегиницу да је вештица! Или да сам Хитлер, који крешти – Јеврејка, односно Павелић, који урла – Српкиња! Шта мислите, шта би се са њом одмах потом десило? 

И шта мислите, да ли би неко од вас тада мени противуречио, покушао да је брани? Или би шта више потпомогао мој наум? Јер како би један тако високи ауторитет могао да не буде у праву?

Ако мало промислите, наћи ћете и у сопственом искуству бројне примере октроисања туђе представе стварности, које сте више или мање некритички прихватали. То су по правилу свакодневне, не исувише важне ствари и тада је примерено говорити о наговарању, убеђивању, наметању, утицању, пропаганди, реклами, агитацији, можда и о (изгубљеној) борби аргумената и сл. 

Али промислите истовремено да је могуће натурити једну изузетно негативну представу стварности огромној маси људи, која резултира поништавањем свих цивилизацијских вредности, ратовима, поробљавањем, масакрима, геноцидом! 

Тада горње ознаке постају тј. остају исувише баналне, површне, занемарују сазнање да не само ми детерминишемо, разлажемо и образлажемо језик, већ и он нас, те да онај који влада њиме, влада и људима, у стању је и да од нормалног човека направи, да ли потпуно обесправљено „безвредно биће“ (Агамбенов homo sacer), да ли монструозног убицу.

Другим речима, искуствено, овим поступком свако од нас може постати како жртва, тако и тешки злочинац, при чему наравно и даље важи да изузеци само потврђују правило. 

А ако помислите да претерујем са овим ставом о доминантној улози језика у детерминисању човека и његове стварности, па добро, покушајте да помислите то исто а уз претходно апстраховање, изостављање језика. Не иде? Јасно, јер мишљење није ништа друго, до праформа језика, којој су касније следиле две комуникационе форме, говор и писмо. 

А постоји ли човек, који је неспособан да барем рудиментарно мисли?

Најважнија профилакса је дакле просвећивање, знање, што дубље разумевање, које једино омогућује правовремено препознавање већ првих наговештаја да смо манипулисани, да се социјална ситуација развија у негативном, опасном смеру.

Теорија дефиниционизма би могла да помогне при томе.“

 

Она заступа став, да у горе кратко представљеном механизму лежи суштина ултимативног, јер духовног овладавања и владања човеком од стране човека, у интеракцији психагогије (метода „вођења душа“ старогрчких реторичара, коју примењује узурпатор, „власник“ дефиниција) и интернализације (субјективно усвајање спољних вредности, конвенција и норми, по Норберту Елијасу)  од стране циљне особе, „нормаланог“ човека.

Од те интеракције се очекује, да подређени циљни објекат у крајњој линији усвоји представу стварности, по којој је то и свако друго – од стране ауторитативних узурпатора власти над дефиницијама у сопственом интересу (ре)дефинисано – стање последица сагласности тј. вољног саодлучивања дотичне циљне особе, резултат и њеног „добровољног“ избора и сарадње.

Раст политичке моћи је, искуствено, директно пропорционалан опадању привржености императиву етике људског друштва. Тиме је узурпација власти над дефиницијама саодлучујући каузални и пратећи фактор и свих социјалних девијација историје човечанства, које могу да кулминирају и злочином геноцида, народоубиства.

На узурпацију власти над дефиницијама тј. на редефинисање циљне групе предвиђених жртава једног геноцида у смислу њихове дехуманизације наилазимо при проучавању сваког геноцида. То је увек први (уводни), трајући (пратећи у односу на фактичку тј. физичку реализацију истог) и последњи (релативирање или негирање геноцида као последњи покушај дехуманизације жртава) геноцидни чин.

Успостављање једног новог „система вредности“ (пример: „Јевреји, Срби, Роми су национално, расно и/или социјално гледано бића ниже вредности, они су штетни и требало би их уништити.“) почиње, дакле, редефинисањем дотичног објекта и етаблира се у одређеној социјалној заједници (починитеља геноцида) путем психагогије, језичке методе „вођења душа“

Предложена хипотеза, иначе, свесно и очигледно колидира са етаблираним мишљењем (Л. И. Хоровиц) о карактеру феномена геноцида и редоследа збивања при овом феномену: „Прво долази чин а потом реч, прво бива почињен геноцид а потом наступа језик да би описао тај феномен.“ („First comes the act and then comes the word, first genocide is commited and then the language emerges to describe a phenomenon“).

Хоровиц овим апострофира одређену слабост историјских и социолошких наука, које се тек по физичкој реализацији геноцидног чина баве сакупљањем и верификовањем чињеница, класификовањем и дескриптивним квалификовањем овог злочина. Полазна тачка гледишта теорије дефиниционизма је међутим:

„Пре, на почетку, за време трајања и на крају геноцида је била реч, и реч је била дело.“ (слободно по Гетеу).

Злочин народоубиства се може означити као егзорбитантни социјални пројекат са асоцијалним, јер само деструктивним карактером. Он, наиме, осим својих непосредних и посредних жртава, у великој мери разара систем цивилизацијских вредности дотичног друштва и масивно поништава хуманистичку представу социјалне стварности свих погођених (жртава, починитеља злочина и „ћутеће већине“).

Тај пројекат онечовечује, темпорарно трансформише људе у различито рангиране (само социал-дарвинистичко „право јачега“) антропоморфне биолошке јединке, код којих су и најархаичнији инстинкти битно осиромашени и лишени сваког рационалног смисла (нпр. инстинкт преживљавања, који одједном подразумева убијање не само ради прибављања хране или самоодбране, већ убијање ради убијања и сл.).

Сваки геноцид је условљен иницијалном идејом, идеолошким дефинисањем „посебне намере“ (dolus specialis), којој следи план њеног извршења. Геноцидни процес почиње психагошком дехуманизацијом предвиђене циљне групе жртава, значи – редефиниција те циљне групе се спроводи индоктринацијом, октроисањем, ласкањем, подстицањем, обећањима, претњама, присилом, обећањима материјалне користи (и духовне, у претпостављено трансцендентном смислу „богоугодног делања“, „спасења душе“, итд. што је иначе само безнадежно первертирање религије) и сл.

У фактички свим случајевима долази до масивне поплаве тих нових „информација“, до једног „преплављивања информацијама“ („informational overkill“), који предвиђену групу починитеља психолошки „тренира“ и мотивише у смислу предстојеће активности.

Општа последица оваквог делања је инфилтрирање, поткопавање и разарање свих индивидуалних и, што има још већу тежину, социјалних одбрамбених принципа, механизама и институција, што у последњој линији резултира „стављањем свих социјално-моралних табуа ван снаге“ односно доводи до „потискивања, маргинализовања и нестајања основног хуманог конзенса једног друштва“.

Свако људско друштво се, наравно, састоји из појединаца, из индивидуа.

Разумевање деловања психагогије захтева, дакле, појачано увођење и коришћење метода индивидуалне и социјалне психологије у егзактност историјске науке, што је још један показатељ императива мултидисциплинарног приступа (не само) овој комплексној проблематици.

Један успешни планер геноцида мора, наиме, да влада што је могуће темељнијим, дубинским знањима (понекад се то назива и „инстинкт рођеног вође“) о човековој емоционалној интелигенцији, да би успео да максимално искористи своју (у овом случају – негативну) емпатију, коју ће потом путем форсиране психагогије применити и активирати процес интернализације у својој циљној групи (планираних следбеника).

Класични пример политичког носиоца негативне емпатије (са „инстинктом рођеног вође“) у модерној историји био је расистички идеолог и геноцидни злочинац Адолф Хитлер, који је уз то несумњиво поседовао изузетне реторичке способности успешног психагога.

Оно што погодује иницирању и спровођењу овог процеса је нестабилност дотичне социјалне заједнице у политичком и економском смислу, осећај угрожености, егзистенцијална страховања, недостатак перспектива, индивидуални и социјални комплекси инфериорности и сл. Све оно, значи, што прети да поремети или угрози константе индивидуалног и социјалног система вредности. Једну такву атмосферу срећемо како у Немачкој, тако и у Хрватској пре Другог светског рата и уочи масивних геноцида над Јеврејима, Србима, Синтима и Ромима.

Оно што даље погодује индивидуалној пријемчивости у односу на однос узурпације власти над дефиницијама и психагогије с једне и интернализација с друге стране, то је и чињеница, да је та интеракција присутна у сваком хијерархијском односу људске свакодневнице (брак, однос родитеља и деце, школе и универзитети, пословни односи, религиозне заједнице, јавне институције и установе, политичке партије, спортски клубови, удружења уметника, академије наука, војска, полиција, итд.).

То значи да се дефинисање стварности „споља“ и пораст спољног упливисања (психагогија, „вођење душа“) у најмању руку не осећају одмах као нешто туђе, непознато или ненормално, као нешто што угрожава важеће константе.

У свим случајевима ће, међутим, одмах доћи до асиметричне интеракције свих учесника (повратни међусобни утицај психагогије и интернализације и то или а. у складу са степеном хијерархијски условљеног ауторитета, који овде наравно може да буде негативно и позитивно конотиран, односно б. у складу са устаљеним нивоом међусобног респекта и толеранције а што рефлектује степен живљења/практиковања етичких и педагошких или других принципа, закључно ц. у складу са  традиционалним практиковањем власти над дефиницијама стварности од стране врхушке, и захваљујући истој традицији очекивано и прихваћено од стране њихових „истренираних“ поданика).

Привремено, дакле, можемо поћи од тога да је у свакој констелацији једне – увек хијерархијске – социјалне форме живљења препознатљив учинак овог механизма а да искушење сингуларне и интересно вођене узурпације власти над дефиницијама расте са степеном жељеног (или реалног) ауторитета тј. хијерархијске одреднице појединих чланова дотичне заједнице.

Што је већи број тј. шири круг појединаца и релевантних социјалних групација, које конзенсом теже да дефинишу параметре духовне и социјалне егзистенције, то је додуше теоретски већа шанса да се у те параметре уграде императиви етике и морала, равноправности и међусобне толеранције (утопијска вера у „већу моћ већине“), али и искушење злоупотребе препознатих параметара, који одлучују о сопственој супремацији или потчињености унутар заједнице. Јер пораст сингуларног (политичког у смислу Аристотелове политеје) ауторитета емпиријски следи пре свега законитостима сопствене корисности и колидира раније или касније са етичко-моралним постулатима.

У квантитативно и квалитативно највећим социјалним заједницама, дакле, расту како шансе за хуманистичко организовање суживота, тако и (још више, јер је и улог већи) искушење и намера његовог вербално-ауторитативног релативизовања и фактичког поништавања, расте дакле и несигурност у односу на функционисање и успех заједништва.

Емпиријски гледано, опасност неуспеха, као и следствених насилних и катастрофалних смерова развоја још се експоненцијално повећава, када (над)државни оквир обухвата више од једне национално, конфесионално, итд. детерминисане заједнице.

Тада у екстремном случају може да дође и до народоубиства.

Индивидуални степен пријемчивости – позитивне или негативне – психагошке поруке у сваком социјалном односу зависи од појединачне психичке структуре засебних индивидуа и њихове различите отворености тј. спремности прихватања у односу на познати процес.

Та отвореност/спремност прихватања – као последица и у повратној спрези са дефинисањем стварности „споља“ – зависи у значајној мери и од онога, што свако добија „заједно са колевком“, од историје, традиције, (не)важећих етичко-моралних критеријума, (не)важећих социјалних норми и конвенција, од свега онога што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“, менталитет (= идентитет), итд. а које нам сугерише управо то дефинисање стварности „споља“.

„Ја-биће“ човека је биолошке природе, док се „Ја-свест“ (самосвест) развија између осамнаестог и двадесетичетвртог месеца живота. Тада дете почиње нпр. да препознаје своје одсликавање у огледалу, почиње дакле да рефлектира своје „Ја-биће“ и тиме почиње схватање сопствених менталних стања и процеса. Тиме се поставља камен-темељац развоја индивидуалне „Ја-свести“ (самосвести, сазнања о сопственом постојању). У тој фази, међутим, дете је већ одавно изложено утицајима своје околине и упоредо са развојем индивидуалне „Ја-свести“ иде комуникационо условљени процес развоја социјалне „Ми-свести“. При томе се јединка масивно излаже процесу интернализације, навикава се дакле на прихватање и усвајање спољних утицаја. Тај процес је условљен у смислу conditio sine qua non развојним процесом откривања сопствене језичке способности:

а. мишљења, као пра-форме језика, значи моћи дефинисања, структурирања и класификовања појмова и прве перцепије стварности, а потом

б. писаних знакова и говора, као средстава комуникације, која је пак предуслов свега духовно-интелектуалног у човека као социјалне јединке.

(Примедба: Промена парадигме језика у XX веку је неминовни супстрат и фундамент свих, па и психолошке науке, која сходно томе постулира: „Језик је есенцијални носилац свести човека.“ Тај постулат условљава и њену поставку о доминантности „Ми-свести“ у односу на „Ја-свест“, што је један легитимни, али и дискутабилни став.).

Разлике међу људима остају јер а. Генотип је заједнички у смислу исте биолошке врсте, али истовремено и индивидуалан (у смислу принципа „отисак прстију“, који је и код једнојајних близанаца са идентичним генотипом различит а који претпостављено важи и у ДНС-смислу) и б. Интернализација је индивидуална, искуствено никада није потпуна и слобода одлучивања остаје увек (у различитој мери) очувана, значи – фенотип је увек индивидуалан.

Овај механизам, међутим, појашњава с једне стране значај утицаја онога, што се „заједно са колевком“ добија и, истовремено, зашто људи остају духовно различити (= у различитој мери пријемчиви за психагогију) упркос заједничке историје, традиције, менталитета, при чему су ти елементи истовремено, по актуелном степену сазнања, саодлучујући за питање – да ли ће доћи до овог злочина или не?

Овде примењена врста аналитичког приступа развија даље теорију геноцида, коју је заступао Хоровиц, и указује истовремено на одређену мањкавост исте, проистеклу из његове селективне полазне позиције:

„За Ирвинга Луиса Хоровица, кључ за разумевање феномена геноцида треба тражити у природи националне културе и то не у њеним партикуларним саставним деловима (идеологија), већ у свеукупности једне културе. Он то илуструје примером паралелног настајања два тоталитарна режима – фашистички у Италији и нацистички у Немачкој, и њихов врло различит однос према истом субјекту, према Јеврејима. То, наравно, „не допушта вредновање у смислу једне више и једне ниже културе, већ указује на чињеницу да је у оној земљи, у којој је геноцид постао могућ (Немачка), дошло до једне дубоке структурне кризе свеукупне културе…“

Хоровиц је, наиме, анализирао феномен геноцида само на примеру Холокауста и зауставио се на геополитичкој граници две „Силе осовине“ (Немачка и Италија) као и на селективном истицању националне културе те две земље.

Када се, међутим, у истраживачки концепт укључи и Хрватска 1941-1945, онда већ имамо посла са три различито акцентуирана тоталитарна система, који пак сви црпе из заједничке културолошке традиције Средње и Западне Европе, којој су све те социјалне заједнице повратно дале различите сопствене импулсе и доприносе.

Са тачке гледишта теорије дефиниционизма ради се, у конкретном случају, о локалним и специфичним факторима опште и заједничке културолошке традиције окциденталног дела Европе, који дотичну традицију у различитим земљама (народима са сопственим идентитетима и менталитетима) делом на свој начин акцентуирају, вреднују и потом у вреднованом смислу рефлектирају и практикују. Ти локални фактори представљају партикуларне и самосвојне мозаичке каменчиће иманенције културе и не постављају је у питање.

Различите социјалне (национално, конфесионално, друштвено-политички, социјално-морално, итд. детерминисане) заједнице никада, сигурно, нису савршено пресликане копије других заједница, упркос чињеници да припадају истом наслеђу и подлежу истим специфичним законитостима дотичне културолошке традиције.

Њихове фазе развоја су значи корелативне, али не и идентичне, оне се уз то ретко егзактно временски поклапају и сопствени доприноси, са већим или мањим утицајем на друге чланове, непрестано се уграђују у заједнички оквирни карактер и његову садржину.

Овако схваћени комплекс процеса и односа би могао да допринесе разумевању (по ауторском мишљењу – парцијално исправне) Хоровицове поставке, коју он илуструје примером „паралелног настајања два тоталитарна режима – фашистичког у Италији и нацистичког у Немачкој – и њиховог врло различитог односа према истом субјекту…“

Али допринос прихватању исте би био инициран тек уз следећи додатак Хоровицовој поставци: „… у контексту заједничке културолошке традиције свих дотичних режима“. Јер он је, још једном, пропустио да констатује, да починитељи великих геноцида у европском XX веку нису потекли из само једне нације и само једне националне културе.

Они сви, међутим, потичу из само једне културолошке традиције.

То опште културолошко наслеђе се дакле усваја и традира језиком, злоупотребљава у смислу узурпирања власти над дефиницијама и психагогије путем језика, и акцептира процесом (језиком омогућене) интернализације, чији се степен утицаја мери степеном усвојености управо те културолошке традиције (већи успех психагогије) и индивидуалном, као и социјалном пријемчивошћу циљне групе људи (евентуално мањи успех психагогије, јер интернализација никада није потпуна).

Хоровиц је потом сасвим правилно и консеквентно истакао: „Притом је геноцид увек једна свесна политичка одлука у оним кризним временима, када традиционални заштитни механизми једног друштва (религија и њене институције, правни систем и сл.) или закажу или се силом приморају на учествовање у злочину“.

Време геноцида је једна врста „ванредног стања“ у социјално-психолошком погледу и једна битна детерминанта тог времена је једно – на први поглед парадоксално – стање духа: Узурпација власти над дефиницијама инсистира путем психагогије на редефинисању циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизације а с циљем мотивисања предвиђене циљне групе починитеља геноцидних радњи, ради олакшања предвиђених (планираних) криминалних и нехуманих поступака према жртавама.

Привидно парадоксално при овоме је чињенично стање, да се само група починитеља више или мање духовно униформише и (макар и темпорарно) суштински дехуманизује, док жртве суштински остају оно што јесу.

Јер, статистички гледано, већина починитеља једног геноцида су „нормални“ људи и тешко да ће један нормалан човек пожелети или учинити зло својој мајци, брату, сину или супрузи. Довести једног „нормалног“ човека, дакле, дотле да у својој беспомоћној жртви у тренутку сопственог тешког криминалног и неморалног акта (мучење, убиство) не види своју мајку или своје дете, свог брата или своју сестру, подразумева висок степен психагогичног успеха редефинисања дотичне жртве – то жртвено биће за починитеља у том тренутку није људско биће, те његова сопствена радња за њега није нити криминална, нити грешна.

И – та његова радња кореспондира (при свим великим геноцидима европског XX века) свесно, полусвесно и/или подсвесно са оним „заједно са колевком“ добијеним, са историјом, традицијом, (не)важећим етичко-моралним критеријума, (не)важећим социјалним нормама и конвенцијама, са свим оним што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“, менталитет (=идентитет) и сл. Касније уз то долази „присила групе“ и закључно, сваки развој догађаја добија раније или касније своју сопствену динамику.

При суђењу нацистичком „чиновнику смрти“ Ајхману у Јерусалиму, Хана Арендт је зачуђено констатовала „баналност зла“ тј. колико је и овај марљиви организатор геноцидног убиства милиона европских Јевреја у суштини био само један просечни малограђанин, једна свакодневна појава из било ког медиокритетског предграђа (овде – Запада), која ради свој нормални посао и викендом подсеца своје руже у башти, коси марљиво траву и слаже се са суседима да је време променљиво, да су порези високи а да је раније све било боље.

И Хрватица Марија Јосипова Обајдин је била једна „нормална“ жена у време Србоцида 1941-1945. Она је после рата изјавила за судски протокол:

„У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (…) Видјела сам како доводе Србе и стављају у затвор, те преко ноћи воде на убијање а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила јама, у коју су усташе потрпале убијене Србе. Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети. Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу, и више није показивала знакове живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послије сам накопала крумпир…“

Карактеристична је и изјава једног некадашњег бојовника хрватске државе 1941-1945. из Коренице, Хрвата по имену Мато Шљарић, који је по завршетку рата пред судом дао исказ о свом учешћу у Србоциду. Он је после трезвеног навођења својих убистава, после трезвеног набрајања жена и деце, које је клао својом секиром или изранављених девојчица, које је живе бацао у њихове гореће куће, исто тако трезвено завршио своју изјаву реченицом: „А потом сам дошао кући и радио свој сељачки и ковачки посао…“

И он је био један „нормални“ починитељ геноцида.

Ни при једној другој форми масовног убиства у историји се не запажа оволики степен делотворности језичке методе „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ као при феномену геноцида: Масивно редефинисање циљне групе предвиђених жртава у смислу њихове дехуманизације резултира, још једном, превасходно једном масивном дехуманизацијом циљне групе починитеља геноцида.

Та делотворност, тај ефекат траје и по извршењу физичког чина злочина, када по правилу долази до релативирања или негирања истог. Геноцидно „ванредно стање“ постаје прошлост и „нормални“ починитељи се враћају својој свакодневници, носиоци „баналности зла“ поново теже да постану носиоци „баналности добра“.

Они, истовремено и из тог разлога, у принципу припадају најгорљивијим заступницима негирања сопственог, а у маси последично и општег злочина, јер се то једноставно сада више не уклапа у њихову „нормалност“ (=„баналност добра“).

Суочити се са тим би за њих представљало једну врсту „мислити незамисливо“ („thinking the unthinkable“), овде се радије развија познати социјално-психолошки одбрамбени механизам „селективног незнања/памћења“ („selective ignorance“) а претходна психагогија постаје део сопственог заштитног оклопа, постаје она пословична „сламка спасења“ дотичне јединке у психо-моралном смислу.

За њих почиње да важи максима „Није никако могло да буде, оно што није смело да буде“, при чему је и при овоме одмах препознатљив онај исти принцип, који их је и довео дотле, наиме, путем доживљене и интернализоване психагогије, коју су искусили од стране својих вођа (ауторитативних узурпатора власти над дефиницијама). Они су, дакле, стигли до једне тачке, са које више нема повратка (почињено је почињено) и не виде више никакав избор за себе, осим да се дефинитивно поистовете са оном редефинисаном „стварном стварношћу“, у чијој реализацији су по правилу мање или више активно, али врло битно учествовали.

Када стварност више није компатибилна са сопственом представом о њој, онда – утолико горе по стварност, онда се иста и даље мора виртуализовати и неуморно етаблирати („сазнање“ једног од нацистичких узурпатора власти над дефиницијама, министра пропаганде Јозефа Гебелса: „Једна сто пута поновљена лаж постаје истина.“). Када значи већ не постоји апсолутна истина, онда се „моја/наша“ истина мора пробити и етаблирати као једина важећа, претходно релативизована константа се сада мора у „мом/нашем“ интересу апсолутизовати.

Овим се стиже до питања одговорности и кривице „нормалних“ починитеља, физичких извршилаца геноцида. Полазим од тога, наравно, да се питање одговорности и кривице иницијатора, наредбодаваца и организатора при овом тешком злочину (узурпатора власти над дефиницијама и психагога) не може озбиљно поставити.

Мора се поћи од тога, да ни овај препознати и научно утемељени механизам не представља никакву олакшавајућу околност за једног „нормалног“ извршиоца геноцида. Чињеница је, наиме, да се интернализација Норберта Елијаса (субјективно усвајање спољних вредности, конвенција и норми) емпиријски никада не дешава свеобухватно, да слобода избора увек остаје очувана.

Другим речима, психагогија није никаква човековом разуму и емоцијама надређена хипноза, која тајновитим путевима подсвести неодољиво редукује човека на једног андроидног био-робота, на једног пасивног носиоца неког апстрактног зла. Ефекат психагогије се темељи на интеракцији између психагога и интернализујуће особе, из чега произилази и (неоспорно асиметрична) заједничка одговорност.

Подсетимо се још једном на практикујућу психагогију при феномену геноцида.

Један психагог констатује (за себе тј. за свој наум) повољне околности у социјалној заједници, чијој већини он по правилу припада (нестабилност дотичне заједнице у политичком и економском смислу, присутни или чак растући осећај угрожености, егзистенцијална страховања, недостатак перспектива, комплекси инфериорности и сл.).

Он истовремено познаје суштинску тежњу људи да се ослоне на стабилне константе живљења (ред, мир, слобода, животни стандард, просперитет, правна сигурност) и зна, да се те константе не дају елиминисати (индивидуална „Ја-свест“ и групна „Ми-свест“). Он уз то познаје сопствену и, истовремено, културолошку традицију своје друштвене већине и све оне историјске „рецепте“ решавања конфликтних ситуација дотичног цивилизацијског наслеђа.

Психагог тада почиње да потенцира комплексе, страхове и фрустације те своје социјалне већине и да, истовремено, пројицира (и без мере потенцира) исте на планирану циљну групу жртава у смислу њихове одговорности и кривице.

Он мора да усади својој већини мишљење и осећај да је дотична циљна група та, која угрожава постојеће константе („Јевреји су паразити (…) један огромни полип“ (…) Роми су асоцијални (…) мање вредан елемент (…) Срби угњетавају и експлоатишу Хрвате (…) то су пси, најглупље (…) издајничко становништво…“).

Вокабулар, који се том приликом бира, циља ка једној новој дехуманизованој представи припадника мањине („пси“, „живина“ „… и сличан смрад“, „крволоци“), која тежи да заузме место једне константе и да што више снизи „праг надражаја“ у планираних починитеља геноцида, да што делотворније уклони етичко-моралне препреке и бране, које деле „нормалне“ људе од суштински асоцијалних злочинаца.

„Нормални“ припадник већине у дотичној социјалној заједници почиње да интернализује у складу са својим степеном индивидуалне пријемчивости (индивидуална „Ја-свест“, социјална „Ми-свест“), у складу са оним добијеним „заједно са колевком“, од историје и традиције па до (не)важећих етичко-моралних критеријума, (не)важећих социјалних норми и конвенција, свега онога што ми у свакодневници називамо фенотипско наслеђе, „људска природа“ односно менталитет (= идентитет) и сл.

Већ ту почиње једна обострано вољна интеракција између психагога и интернализујуће особе, неминовна и масивна „поплава информација“ („informational overkill“) убрзава усвајање и практиковање једног заједничког вокабулара, „нормални“ припадник социјалне већине постаје активни заступник, протагониста и бранитељ те ново ре-дефинисане и психагошки инициране „стварне стварности“ (или, наравно, њен више или мање убеђени противник).

Од еминентне важности је, сигурно, и чињеница да што више циљна група предвиђених жртава „губи“ своју хуману димензију, свој етичко-морални профил и интегритет, то се група потенцијалних починитеља, која интернализује дотичну вербалну понуду и тиме ступа у интеракцију са психагогом тј. већ овде преузима свој део асиметричне одговорности за следствене догађаје, осећа „моралнијом“, „супериорнијом“, „људскијом“ (још један парадоксон), појам „над-човек“ све више губи своју обесмишљену и расистичку арогантност, и постаје део ове нове „стварне стварности“.

И – „нормални“ припадник већине има све време слободу избора.

Тиме постаје јасно да основа увек индивидуалне одговорности за сваки поступак и тиме за свако почињено (не)дело лежи управо у јединој могућој слободи човека, у слободи избора, коју интернализација по свим досадашњим сазнањима никада не успева да потпуно стави ван снаге.

Ово сазнање приказује и флоскулу о „колективној одговорности“ у једном сасвим новом светлу. Тај појам је увек с правом носио стигму „правде победника“, „узимања читавих нација као таоца“ и сл. и имао, истовремено, увек један скоро расистички конотиран призвук. Никада се, међутим, није у довољној мери вредновала његова димензија са тачке гледишта починитеља злочина и њихове апологетике – шта би један џелат могао себи боље да пожели него да се заклони и анонимизује у једној маси „колективног убице“?

То значи, тај појам остаје негативно конотиран али одговорност за овај покушај узурпације власти над дефиницијама би смела да се позиционира само у једној (исто тако негативно схваћеној) заједничкој „правди победника и криваца из редова побеђених“.

За у науци познати феномен настајања „сопствене динамике догађаја“, којом се један започети (условно речено – један нови) социјални процес битно учвршћује и додатно динамизује, језичка филозофија нуди исто тако једно могуће решење:

Полазећи од тога да језик, као основна детерминанта човековог духа, дара мишљења, индивидуалне и у још значајнијој мери социјалне егзистенције са своје стране тумачи и дефинише човека (промена језичке парадигме у XX веку), намеће консеквенцу да исто тако свака нова редефиниција увек редефинише и онога, који ју је понудио, да дакле долази до једне менталне повратне спреге, која мултиплицира жељени ефекат и доводи до горе поменуте „сопствене динамике догађаја“.

У случају геноцида и његовог „нормалног“ починитеља, овај ефекат се неповратно етаблира у оном тренутку, када се вољно (да ли увек и потпуно свесно, то је друго питање) превазиђе све нижи и нижи „праг надражаја“, када је редефинисана и тиме обезвређена етика изгубила сваки значај („Не постоје чињенице, већ само интерпретације“, Фридрих Ниче) и када су сви одбрамбени механизми једне хумане људске заједнице поништени, то значи – када дође до физичке конкретизације геноцидног плана.

Ову дезинтеграциону димензију принципа „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ у односу на хуманистичке аксиоме коегзистенције у једном друштву („када је редефинисана и тиме обезвређена етика изгубила сваки значај“) можемо показати на једном примеру из области истраживања Србоцида 1941-1945. у „Независној Држави Хрватској“.

Аустријска болничарка Диана Будисављевић, која је 1941-1945. избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе, описује у свом дневнику речима непосредног очевица своје узалудне напоре да придобије врховне носиоце и ауторитете (западне) хришћанске етике у Хрватској онога доба за тај изузетно хумани пројекат спасавања деце од њима намењене геноцидне судбине.

Она је при том покушају наишла на одбијање како код протестантског бискупа Филипа Попа (Philip Popp), тако и код католичког надбискупа и председника Хрватске бискупске конференције Алојзија Степинца. Њена белешка од 29. XI 1941. говори о сусрету са протестанским бискупом Попом и гласи:

„Онда, када сам га замолила за помоћ, постао је врло суздржан, опширно ми је говорио да води велике полемике, јер се пропагира само пријелаз на католичку вјеру, а не и на протестантску. Због те свађе не жели ништа тражити од владе…“

О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом она извештава више  пута, овде два примера. Белешка од 3. XII 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: И тамо је резултат разговора био потпуно негативан…“ Белешка од 6. V 1942. звучи још резигнираније: „Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…“

Овај пример стављања основне индивидуалне и социјалне етике ван снаге илуструје истовремено и институционалну одговорност појединца у „ванредном стању“ геноцида:

Ни несумњива институционализована одговорност једне државе (политичке партије, верске институције и сл.), наиме, не може да важи као олакшавајућа околност и умањи индивидуалну одговорност појединца („Ја сам само извршавао наређења.“).

Или пак овде конкретно: „Ја не могу да спасим станарско право једне Јеврејке, ја значи немам уплива на владу и не могу ништа да учиним, да бих спасао један народ од уништења.“), напротив.

Разлог лежи у чињеници да институционализовање одговорности ни у ком случају не значи предавање, препуштање исте „другима“, већ само представља вољни и свесни избор једне додатне форме практиковања сопствене и неотуђиве индивидуалне одговорности.

Ова форма чак потенцира индивидуалну одговорност, пропорционално хијерархијском успону тј. положају појединца у дотичној институцији, јер тада се стање динамичне асиметрије одговорности у односу психагог – интернализујућа особа све више мења а на штету (у смислу дакле пораста одговорности) дотичне особе.

То значи – ако пођемо од тога да ови највиши носиоци хришћанске етике и љубави према ближњему западне провенијенције, поглавари католичке и протестантске цркве у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945., нису припадали психагозима (иницијаторима и организаторима) Србоцида – да су Филип Поп и Алојзије Степинац поразно пали на испиту управо те хришћанске етике, која је њих (њихове институције) саме првобитно и суштински дефинисала, пре него што су одговарајући узурпатори власти над дефиницијама својим вокабуларом (реч је дело) редефинисали и обезвредили ту исту етику.

Оба ова бискупа су, значи, у најмању руку прихватили (у одсудној мери интернализовали) и живели ту нову дефиницију „етике“, ту нову „стварну стварност“.

Поглавар хрватског огранка римокатоличке цркве и главни носилац окцидентално-европске културолошке традиције на овом простору, надбискуп Алојзије Степинац, врло је захвални објекат за истраживача (при даљем полажењу од премисе, да он није припадао узурпаторима власти над дефиницијама и психагозима, значи – иницијаторима и организаторима Србоцида 1941-1945).

Он својим вокабуларом (реч је дело), између осталог, потврђује: а. Претпостављену (општу) значајну улогу и утицај средњо- и западно-европске културолошке традиције у односу на генезу великих геноцида европског XX века (сви иницијатори, организатори и починитељи припадају примарно том цивилизацијском наслеђу а све жртве великих геноцида европског XX века не припадају примарно том цивилизацијском наслеђу) и б. Он (конкретно, у односу на Србоцид) врло експлицитно потврђује, да он православне Србе не сматра делом те традиције, да их сматра уљезима, „реметилачким факторима“, једним (штетним) страним телом.

Погледајмо овде још само три релевантне историјске чињенице у односу на њега:

– Један католичко-хрватски историјски извор из времена Другог светског рата говори о свечаном откривању спомен-плоче у Загребу, на адреси Капитол бр. 4 – што је, као што је познато, адреса званичног седишта загребачког надбискупа – од 27. септембра 1942. године, на којој је стајало да „… су овде, у званичном седишту председника Хрватске бискупске конференције (…) корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе…“

– Тадашњи усташки министар унутрашњих послова, др Андрија Артуковић, је четрдесет година по завршетку Другог светског рата изручен Југославији. Он сведочи на свом суђењу 1986. године: „Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек. Он је то радо преузео и саветовао ме је, као један свети човек (…) он је преузео ту функцију и обећао ми да ће то решити (…) рекао је „Препусти то мени. Ја ћу то, као представник Католичке цркве најбоље и у складу са својом савешћу учинити.“ Ја сам ангажовао Степинца, као једног светог човека, да би он то најбоље и најсавесније решио…“

– Алојзије Степинац добија 1944. године највише усташко одликовање и интересантан је онај део образложења „Хрватског уреда за одликовања“, у коме за Степинца стоји „… да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству…“, као и да је први човек хрватског римокатоличког клира тај орден јавно носио све до 3. фебруара 1945. године.

 

Ови примарни историјски извори значи имплицирају

а. да је Степинац као први човек римокатоличке хијерархије у Хрватског заслужан и за оснивање усташке терористичке организације, која је потом створила геноцидни режим 1941-1945. и побила стотине хиљада Јевреја, Рома и Срба;

б. да је он вољно и свесно организовао покатоличавање Срба, које је по свим показатељима била присилна мера поништавања идентитета циљне групе жртава у служби геноцидног пројекта хрватске државе (Србоцид);

в. последњи горњи податак легитимише и једну (намерно потенцирану, у смислу културолошко-мисаоног експеримента) примедбу, наиме, да ли то значи да би се у једном претпостављеном „Музеју Алојзија Степинца“ могле теоретски наћи на истом зиду, једна поред друге, ватиканска званична потврда о његовој светости и званична потврда геноцидне хрватске државе 1941-1945, да је он био једна врста незваничног сарадника тајне службе дотичне државе, „јер је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству“?

Да тај самододељени статус римокатоличке светости не поседује међутим универзалну важност сведочи, поред осталог, и чињеница да су до сада забележена два покушаја, две молбе Меморијалном центру Јад Вашем, да се Алојзије Степинац прогласи „праведником из нејеврејских народа (Chassid Umot ha-Olam)“, као неко ко је за време Холокауста „рескирао свој живот, да би спасао Јевреје од прогањања“.

Оба захтева, 1970. и 1994. била су „услед тежине Степинчеве кривице“ одбијена.

Владимир Умељић