Темељи Црне Горе и Темељни уговор са Српском Православном Црквом: Изазови и одговори

ЛИТИЈСКИ ДОКАЗ ДА СМО ЖИВИ

Чудан је наш народ. Док је на постхришћнском Западу религиозно питање решено коначном атеизацијом, и „распршивањем“ Бога у магли постхуманизма, наш народ и даље дубоко осећа да су верска питања насушна питања личног и саборног идентитета. Кажу да је отац Јустин Поповић, када је, шездесетих година прошлог века, избио раскол у нашој дијспори, везан за рашчињење владике америчко – канадског Дионисија, рекао да је то заиста страшно ( и пролио море суза и написао низ благотворних исцелитељских речи у нади на свесрпско измирење ), али да је та појава, на необичан начин, ипак доказ да су Срби, за разлику од западњака, и даље религиозно и национално живи; јер, стало им је до онога што је најдоњи камен људског постојања – до Бога и душе. Зато су литије у Црној Гори, које су кренуле када је власт монтенегринских „гордих конобара“ ( израз Матије Бећковића ) решила да Цркву, која је саздала ову државицу, нагна у „мишју рупу“, велики доказ да још увек нисмо мртви. Црква, као Хистово саздање и светосавског прегнуће, уздигла се у свој својој величини.

То се види и ових дана, када је питање потписивања Темељеног уговора између државе Црне Горе и СПЦ једно од кључних питања на линији власти Ђукановић – Кривокапић – Абазовић, од кога зависи много шта у политичкој будућности негда Његошеве земље, а тренутно, и највише, опстанак саме, „пост-литијске“ Владе.

ОД КАДА ЈЕ ОВО ПИТАЊЕ ВАЖНО?

Потписивање Темељног уговора није постало важно политичко питање у Црној Гори тек ових дана, јер са њим се Влада Здравка Кривокапића мучи од када је изабрана. Такав статус овог питања је очекиван и легитиман,  јер је програм садашње црногорске Владе пресудно опредељен захтевима са литија, које су довеле до изборног пораза Ђукановићевог режима и формирања нове парламентарне већине.

С тим у вези ваља подсетити, да је у Британији, почетком 19. Века, формулисана тзв. теорија мандата, која, полазећи од начела народне суверености, треба да спречи да Влада води другачију политику од оне коју су странке парламентарне већине кандидовале на изборима. Једном речју, у парламентаризму, какав постоји и у Црној Гори, бирачи не дају ниједној партији carte blanche, па стога Влада може водити само ону политику за коју је добила подршку бирача.

Бирачи у Црној Гори су у предизборним литијама као први задатак нове власти истакли промену противправног Закона о слободи вјероисповјести. На тај захтев бирача надовезивао се сасвим логично и захтев за закључење Темељног споразума којим би Црна Гора детаљније уредила односе  са СПЦ, као што је то већ учинила са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом. Јер, измена Закона о слободи вјероисповјести без закључивања Темељног уговора, одржава неприхватљиво стање наслеђено из претходног периода у коме је СПЦ била дискриминисана у односу на друге цркве и верске заједнице, између осталог и незакључивањем таквог јавноправног уговора.

УНИКАЛНОСТ ЦРНОГОРСКЕ ПОЛИТИЧКЕ СИТУАЦИЈЕ

Оно по чему су црногорске политичке прилике уникум у савременој европској политици, јесте чињеница да је парламентарну већину изнедрио један црквено-народни покрет, који је, сходно својој природи као најважнији задатак нове Владе одредио решење пакета питања која се тичу заштите права СПЦ на колективну слободу вероисповести. Главни кривац због тога што је у Црној Гори заштита слободе вероисповести политички приоритетнија од, примера ради, заштите права на рад јесу ДПС и коалициони партнери ове партије, који су мерама државне принуде интервенисали у осетљива питања верског и националног идентитета, покушавајући да промене црквено  биће Црне Горе. Наравно, то су чинили игноришући чињеницу да је Црна Гора јединствена у модерној европској историји по томе што је нововековну државу Црну Гору створила Црква – Митрополија црногорско-приморска, и што су јој први владари били црквени поглавари.

Чињеницу да су бирачи једно црквено, а у подтексту и национално питање истакли као задатак број један нове Владе, злоупотребљавао је све ово време, и то сасвим очекивано, Мило Ђукановић, који ће опстајати онолико дуго колико буде успешно делио и антагонизовао црногорско друштво. Док је Ђукановић неосновано плашио своје присталице Темељним уговором, Вучић је свом, својевремено веома блиском, политичком пријатељу помагао сталним нападима на Кривокапићеву Владу због непотписивања  Темељног уговора.

КРИВОКАПИЋ У ПРОЦЕПУ

Иако је успешно решила питање измене спорних одредби Закона о слободи вјероисповјести, Кривокапићева Влада није решила други важан задатак истакнут од бирача – потписивање Темељног уговора. И то не само због опструкција које су долазиле од Ђукановића и из Београда, већ и због Кривокапићеве неодлучности и покушаја да води политику без ослонца на парламентарну већину, што је у парламентаризму немогуће, и што ће вероватно пресудно утицати на скраћење мандата ове владе. Један од важних разлога због којег није дошло до закључења Темељног уговора је  континуирана опструкција које је долазила из редова УРЕ и концерна „Вјести“, према којима је Кривокапић имао очигледно веће обавезе него што је то произилазило из изборног резултата УРЕ.

Иако Ђукановић профитира на конфронтацији унутар црногорског друштва, литије су показале да се важна верска и национална питања у Црној Гори, какво је и потписивање Темељног уговора са СПЦ, неће скинути са дневног реда црногорске политике тако што ће се игнорисати нерешено црквено питање у Црној Гори. Само брзо и одлучно решење црквеног питања, што подразумева закључење Темељног уговора који гарантује потпуну аутономију СПЦ у складу са европским правним стандардима, може донети Црној Гори стабилност, а дневну политику ослободити баласта оних тема која је спречавају преко потребну борбу против системског криминала у Црној Гори.

ТЕМЕЉНО КА ТЕМЕЉНОМ

Неки постављају питање – зашто се, у датим околностима, не потпише Темељни уговор?

Због чега се оклева?

С обзиром на то огроман број православних грађана Црне Горе, независно од националног опредељења, Српску цркву сматра својом Црквом, не постоји ни један разлог да Српска црква закључи Темељни уговор који би сутра био оспораван било којим правним и политичким аргументом. С тим у вези, Српска црква у овом тренутку нема никаквог разлога да закључи такав уговор са Владом за коју се још увек не зна да ли ужива парламентарну подршку. Још мање СПЦ има разлога да такав уговор закључи са некаквом мањинском Владом, какву предлаже Абазовић, пошто би из угла парламентарног система таква Влада била попуно нелегитимна, плод прекрајања већинске воље бирача са претходних избора. СПЦ треба да води преговоре само само са Владом која ужива несумњив легитимитет и да то ради потпуно јавно, јер је СПЦ у Црној Гори своја на своме.

ЗАГОНЕТНА ПОСЕТА ДРИТАНА АБАЗОВИЋА

Загонетна посета Дритана Абазовића патријарху Порфирију такође  има своју логику. У тако важним стварима нема случајности, посебно код Абазовића који је већ показао да је не само добар познавалац политичке теорије, већ и врло вешт практични политичар. Да је неко из ванцрквених кругова уговорио Абазовићеву посету Патријаршији, како би посетом првојерарху СПЦ ојачао своју позицију у кризи Владе, види се и по томе што у друштву Абазовића није био митрополит црногорско-приморски Јоаникије, што је део уобичајеног протокола, јер се о статусу Цркве у Црној Гори не може разговарати без надлежног митрополита.

Мутна улога Абазовићева кад је СПЦ у питању види се и по томе што скандал око устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу, који је значајно утицао на црквено – државну проблематику у Црној Гори, још увек није решен.

Још у време устоличења митрополитовог истицали смо  да је за будућност Кривокапићеве Владе кључно отварање  питања политичке и правне одговорности министра унутрашњих послова и директора Полиције, због тога што су нечињењем довели у питање чин устоличења митрполита и тиме озбиљно угрозили право Цркве на слободу вероисповести. Пошто је сектор безбедности под контролом УРЕ, аболиција кадрова УРЕ из сектора безбедности политички је ојачала толико УРУ, да се на крају главни кривац за то што патријарх није могао као у свакој цивилизованој држави да дође колима у свој манастир, појавио у улози преговарача за закључење Темељног уговора. То што је Милан Кнежевић својим одсуством два пута заредом онемогућио седницу Савета за националну безбедност на којој би се, макар и са огромним закашњењем, утврдила одговорност руководећих људи сектора безбедности, говори да појединцима из руководства ДФ није у интересу да се сазна потпуна истина о одговорности УРЕ за догађаје који довели Црну Гору на ивицу државног удара. Зашто је Милан Кнежевић заштитио Абазовића сазнаће се врло брзо.

БУКА И БЕС, А РЕШЕЊЕ ЈЕДНОСТАВНО

Ђукановић и његови „горди конобари“ дигли су дреку као да је Темељни уговор са СПЦ некакав међудржавни споразум који захтева скупштинску ратификацију. Међутим,  нису у праву.
Уговор који би СПЦ закључила са Црном Гором није међународни уговор пошто СПЦ није држава, као Римокатоличка црква, ни међународна организација, отуда не подлеже ратификацији у Скупштини, и нема оно месту у правном поретку које имају ратификовани међународни уговори. Реч је о sui generis јавноправном уговору који регулише поједина питања у складу са правом Цркве на аутономију, међународним стандардима и домаћим законима. Иако се не ратификују ови уговори су блиски међународним уговорима, по томе што се не могу мењати једнострано. Према европским стандардима цркве и верске заједнице имају право на широку аутономију у сфери богослужења, образовања, градње храмова, па и вршења појединих јавноправних овлашћења, и сва та питања се могу уредити темељним уговором.
Иако се све то зна, није лако доћи до здраворазумског решења. Нарочито је тешко митрополиту црногорско-приморском Јоаникију, који мора да буде херувимски будан у тренутку када многи покушавају да политички профитирају на питању које је сасвим надполитичко.

БИТИ ВЛАДИКА У ЦРНОЈ ГОРИ

Бити владика у Црној Гори никад није било лако. У доба после Црнојевића, у једној руци си морао да држиш мач, у другој бројаницу; морао си да браниш слободу од Турака и да умирујеш крв оних који су често живели ради крвне освете, с већом љубављу према смрти од љубави ка животу. Морао си да толиш глад многих гладних уста, и да, ако треба, водиш сеобе гладних у Русију, под ново небо и на нову земљу. Нема владике црногорског коме је било потаман. Тако је Свети Петар Цетињски писао својој пастви да су му нанели више зла него Турци, а и да су самима себи највећи непријатељи. Зна се да је Његош покушао да утекне од своје владарске и владичанске дужности – хтео је да се склони на „нечесов остров“, али га је цар руски вратио на Цетиње; Његош није могао ништа друго до да крикне (Андрић тај крик сматра кључем за опис песникове муке на трону):“Склоните се да виђу небеса/ Која сте ми собом заступили“…
А онда су дошли комунисти, што су „носили капу са три рога,/ратујући против Бога“…Они су, у наступу идеолошког сатанизма, маскираног у „лијева скретања“( у хришћанској есхатологији, зна се куда воде леви путеви ), ујамили, стрељали и на друге начине побили преко стотину српских свештеника из Црне Горе, на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем. После тога су на робију осудили, ошишали и обријали његовог наследника, митрополита Арсенија Брадваревића…И тада је на трон митрополита дошао Данило Дајковић, који се свим силама борио да не сруше капелу на Ловћену и не заточе владику Рада у маузолејску паганштину – али су је, осионо безбожни какви су били „Титогорци“ на власти, ипак срушили. И онда је дошао митрополит Амфилохије, који је, деверајући и дурајући, водио своју борбу, обнављао храмове и живу Цркву, да би се упокојио усред литијског сведочења хришћанске слободе у Црној Гори.
Ипак, и поред свих специфичности црногорских прилика о којима смо говорили, и важне улоге коју је Црква имала у политичким променама, наслеђе једног епископа тешко се може везати за терен пуке политичости. У Црној Гори постоји неспорно духовно наслеђе митрополита Амфилохија и њега политичке промене не могу ни умањити ни увећати. Још прецизније, опасна је политичка злоупотреба духовног наслеђа једног православног епископа. Стога је важно што се митрополит Јоаникије на неки начин ослободио баласта политике који су различити политички фактори, неки из зле намере, други из сопствене неспособности, хтели да натоваре Митрополији црногорско-приморској и увуку је у мутне воде црногорске и балканске политике.
А што се наставка борбе тиче, Његош је све рекао:“Нада више нема ни у кога до у Бога и у своје руке“.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда