Тарик Кирил Амар: Да ли је Бајден покренуо трећи светски рат?

Русији због све повољније ситуације на терену у Украјини, и због скорог повратка Доналда Трампа у Белу кућу, није у интересу да на западну ескалацију одговори ракетним нападимa на НАТО базе. Али Москва ће одговорити на другачији начин

Са Америком никад досадно. Њихова политичка култура непрестано се развија. Тренутно сведочимо прелепом „двопартијском“ такмичењу у томе ко ће из председничке канцеларије отићи као огорченији губитник.

Након избора 2020. године, када је Доналд Трамп поражен морао да напусти Белу кућу како би уступио место Џоу Бајдену, он и његови следбеници нису престајали да се жале како су преварени (не, нису били).

На крају, без обзира шта мислите о политичком значају тог догађаја – да ли је реч о вулгарној побуни или о покушају пуча – њихов јануарски упад у Капитол у Вашингтону 2021. године свакако је био испад историјских размера. Као Бостонска чајанка, али са веома, веома уморном децом.

Услед Трамповог тријумфалног „повратка у игру“ – кад је и Њујорк тајмс приморан да призна како он није некакав изузетак и случајност, већ „трансформациона снага“ – одлазећи Бајденов тим је пронашао још бурнији начин да искаже бес.

Док су 2021. године немаштовити трамписти могли да смисле само срамотну сцену код куће, бајденисти из 2024. године – као добри либерални интернационалисти – пронашли су начин да своје проблеме с контролом беса изнесу на глобалну сцену. Јер, шта је упад у национални парламент у поређењу са ризиком од изазивања трећег светског рата?

Управо то је оно што ради Бајденова администрација дозвољавајући режиму Владимира Зеленског да користи америчке ATACMS ракете за нападе на Русију, након дугог и оправданог оклевања. Став Европе је за сада нејасан (у међувремену је и Велика Британија следила пример САД; прим. НС).

Европљани обично, наравно, прате САД, али постоје знаци да би овога пута такву политику могли сматрати превише ризичном, што отвара могућност поделе. Немачка, за промену, неће слепо следити Вашингтон. Наиме, канцелар у оставци Олаф Шолц и даље се чврсто држи свога „не“ по питању испоруке крстарећих ракета „таурус“ Кијеву. Осим тога, наводи се и да су Француска и Британија „опрезне“, ма шта то на крају значило.
Напади ATACMS ракетама

Прецизности ради, напоменућемо три ствари: Прво, иницијалне вести о дозволи за употребу ракета биле су, у америчком стилу, не потпуно званичне, већ представљене 18. новембра преко Њујорк тајмса као својеврсно цурење информација. Затим се, дан касније, огласила Бела кућа без потврде, али и без демантија вести. Напад ATACMS ракетама на Брјанску област показује да су вести ипак биле истините.

Друго, мета нису „само“ територије које су 1991. године биле украјинске, а сада их Москва сматра својима. Нова одлука је експлозивна баш због тога што подразумева нападе на територије које сви признају као део Русије.

На крају – што је кључно – ситуација је још тежа због чињенице да овде није реч само о томе да је Украјини „дозвољено“ да користи ATACMS ракете на руској територији. Него је ствар и у томе да ове ракете не само да долазе из САД-а, већ се могу користити само уз значајну помоћ Запада.

Другим речима, овде говоримо не само о украјинским, већ о заједничким НАТО-украјинским нападима на Русију, са америчким оружјем које се испаљује са територије под контролом Кијева.

Русија је експресно званично променила и, у извесној мери, „олабавила“ своју нуклеарну доктрину. Руски председник Владимир Путин већ дуго упозорава Запад да Москва неће толерисати фикцију да ове ракете долазе само из Украјине. Напротив, Путин је јасно ставио до знања да ће оваква употреба ATACMS ракета довести до (директног и отвореног) рата између Русије и НАТО-а.

Као одговор на нову ескалацију Бајденове администрације, Путинов портпарол Дмитриј Песков потврдио је да се овакав став није променио: Вашингтон „долива уље на ватру,“ наводи Песков, упозоравајући на ризик да „напетости ескалирају на квалитативно нови ниво.“ Посебно је истакао да таква америчка политика подразумева „потпуно нову ситуацију у погледу укључености САД у овај сукоб.“

Дакле, нема сумње да демократска администрација у Вашингтону, која је већ при одласку након потпуног изборног пораза од Трампових републиканаца, буквално и намерно подиже тензије на начин који ризикује избијање Трећег светског рата, односно директног сукоба између НАТО-а и Русије (а у том случају, највероватније, не само Русије).

У суштини, испаљивање (заједно са савезником) својих ракета на велику силу са огромним нуклеарним арсеналом увек је изузетно ризичан потез. Припремање за такав потез одмах након избора који су јасно показали да не представљате своју нацију, посебно по том (украјинском) питању, показују дозу презира према америчком народу. Реците шта хоћете о MAGA-покрету и конгресменки Марџори Тејлор Грин, али овде је у праву.
Позадина одлуке

Зашто се све ово дешава, не можемо тачно знати. Постоје инсинуације да су чак и Бајденови саветници подељени по овом питању. Да ли је ово последњи очајнички потез ратоборне фракције Беле куће и Стејт департмента, која покушава да ескалира до тоталног рата пре него што Трамп добије прилику да све то заустави?

Или је то „само“ један изразито циничан маневар осмишљен да још више отрује односе између САД и Русије, како би Трамп имао што теже услове када покуша да их поправи?

Можда је све ово само део стратегије информационог рата, усмерен пре свега на америчку јавност у припреми терена за пребацивање кривице након губитка прокси рата? Што би се могло објаснити по принципу: „Ми, демократе, чинили смо све што смо могли до последњег тренутка, али онда су они, републиканци, дошли и изгубили Украјину!“

Постоје спрекулације да је цела операција координисана са долазећим Трамповим тимом како би се повећао притисак на Русију, као нека врста примитивне тактике доброг и лошег полицајца. Та опција, ипак, делује мање вероватно, првенствено због тога што су протести из Трамповог окружења након ове одлуке били превише гласни.

То што је Марџори Тејлор Грин наступила „пуцајући из свих оружја“ можда и није неки снажан доказ – она је позната по томе што је изузетно директна и понекад непредвидива. Али Доналд Трамп млађи, тренутно у великој милости свог оца, као и Трампов именовани саветник за националну безбедност Мајк Волц, такође су се укључили у расправу.

За Трампа млађег, Бајденов потез је део настојања „војно-индустријског комплекса“ да „започне трећи светски рат пре него што мој отац (Трамп) добије прилику да направи мир и спасе животе.“

Волц је, са друге стране, практично подржао руску позицију, назвавши овај потез са ATACMS ракетама још једним „кораком нагоре на лествици ескалације“ који води у непознато. Такође је нагласио да га Бајденова администрација није унапред обавестила о одлуци, што показује колико су неодрживе приче о глатком преносу власти.

Без обзира на позадину и разлоге Бајденовог последњег потеза, нико у Вашингтону више ни не тврди да ће напади ATACMS ракетама направити суштинску војну разлику, односно предност за Кијев. Прошла су времена када су се свако мало „продавала“ чудесна оружја која ће наводно променити правила игре у Украјини.

Сада чујемо много скромније тврдње, попут оних да су, на неки начин, ти напади ATACMS ракетама прави одговор на наводну појаву севернокорејских савезника на руској страни. Како то мисле? Нико заправо не зна. И уместо објашњења чујемо нејасно мрмљање како ће ATACMS, у суштини, „очитати лекцију“ севернокорејском лидеру Ким Џонг Уну.

Срећно с тим… Сумњам да ће човек који је изградио сопствени нуклеарни арсенал пркосећи САД и њиховим савезницима бити посебно импресиониран.

Али немојмо се превише трудити да разумемо Вашингтон. Парафразирајући чувену реченицу руског песника из 19. века Фјодора Тјутчева, касноимперијални Вашингтон заиста не може бити схваћен разумом. Једноставно је превише ирационалан за то. Сада је важније запитати се какве ће последице имати нови амерички „испади“.

Овде је кључна чињеница коју треба имати на уму да је ризиковање избијања трећег светског рата свакако веома лоше, нарочито у контексту подлог прокси рата који никада није требало да се догоди.

Али, на срећу, то још увек није исто што и заправо започети трећи светски рат. Вашингтон би, наравно, могао да уради и то. Ипак, у овом тренутку, његове деструктивне активности своде се на повећање вероватноће да се то догоди.
Улога Русије

На крају крајева, кључни фактор у овоме остаје Русија. Односно, да будемо прецизнији, то како ће Москва одговорити на ову врсту напада. Једна опција коју можемо одмах искључити је да Русија једноставно неће учинити ништа. То је немогуће, јер то не би био њен данашњи стил (ово више нису деведесете, колико год многима на Западу било тешко да се помире са том чињеницом).

Осим тога, таква пасивност би додатно охрабрила незауздани и безакони Запад, дозволивши му да поткопава кредибилитет Москве.

Русија ће свакако наплатити цену. Питање је само на који начин. Иако је Путин упозорио да ће заједнички НАТО-украјински напади на земљу, ракетама ATACMS, довести до директног ратног стања између Русије и Алијансе, Москва, наравно, није себи тиме везала руке. Тачније, чак и ако сматра да је у рату са Западом, одлука о томе како ће реаговати и даље ће зависити од њене процене.

Такође, остаје чињеница да руско руководство нема интерес за одмазде типа директних напада на НАТО базе у Пољској, Румунији или Немачкој – које би ишла наруку ратоборним круговима на Западу, посебно у тренутку док Русија побеђује на терену у Украјини, и уочи повратка Доналда Трампа у Белу кућу.

Изгледније је да ће одговори доћи на другим местима у свету који броји између 700 и 800 америчких база, често на локацијама где их нико не жели. На пример, Русија би лако могла да нанесе болан ударац САД-у на Блиском истоку преко регионалних противника Америке и њених савезника.

Поред тога, Москва очигледно може узвратити и унутар саме Украјине, укључујући нападе на западне специјалне мисије и плаћенике, као што је то и раније чинила.

На крају, остаје суштина да је Бајденова „последња коцка“ двоструки потез губитника: Прво, од стране председника и странке која не може да прихвати да их је Трамп – са својом барем декларативном визијом о склапању мира са Русијом – победио на америчким изборима.

Друго, од стране америчког спољнополитичког естаблишмента који неће да призна да је цео њен надмени прокси ратни пројекат деградације Русије не само пропао, већ је и имао супротне резултате: Москва је постала јача, а Запад слабији.

Свет ће опет морати да се ослони на зрелост и озбиљност руског руководства које ће покушати да нађе начин да одговори и, ако буде потребно, паметно се освети, на начин да не изазове глобалну ескалацију. То ће, заузврат, само учврстити статус Русије.

Честитам на томе, бајденисти.