Танасковић: Великобосанска антилогика Мирка Пејановића

КОМЕНТАРИСАТИ написе и излагања Мирка Пејановића морало би се сматрати излишним и бесмисленим губљењем времена. Шта он уопште може ново да смисли и јавно искаже? Ништа.

Бивши члан ратног Председништва БиХ, на шта је веома поносан, и потпредседник Академије наука и умјетности БиХ, некада називан једним од „Алијиних Срба“, постао је, до потпуне предвидљивости свега што ће рећи или написати, папагајски гласноговорник великобосанске тезе о грађанској држави Босни и Херцеговини, као, истовремено, изразом привремено прекинутог историјског континуитета са средњовековном краљевином Босном и светом „добрих Бошњана“ и будућношћу чланице ЕУ и НАТО-а, само још да се унутрашњим демократским зрењем и спољном интервенцијом савладају „мањински отпори“ оних који ту идиличну представу нешто другачије доживљавају.

Са висине својих година, политичког искуства, формалног научног достојанства и институционалне позиционираности, Пејановић надмоћно смирено, (само)уверено и привидно толерантно, гостујући у смишљено одабраним емисијама, кади са телевизијских екрана и повремено се, углавном прогодно, писаном речју оглашава у писаним медијима, као патентирани српски староста идеологије наднационалног „босанства“.

Зашто се, онда, уопште освртати на стереотипне литаније овог (бившег?) комунисте који, како разнежено казује у свом дневнику, повереном „Дневном авазу“, о Божићу разноси обојена јаја деци бошњачких комшија, тврди да је антифашизам „основа слободе и мира у БиХ“, да је „држава заједнички кров“ грађанима БиХ и да је по сваку цену треба чувати, на шта се надовезује порука да је „НАТО наш кров, а ако кров прокишњава, не ваља“?

Постоји, међутим, разлог да се не прећути најновији Пејановићев акробатски подвиг непосредног повезивања чувене одлуке ЗАВНОБИХ-а из 1943. године са васпостављањем живота средњовековне босанске држава и визије (наводно) грађанске Босне и Херцеговине, за коју се Пејановић и његови политички истомишљеници данас залажу.

Сто пута поновљена лаж постаје истина, каже народ. Ова Пејановићева лаж. чак и да се хиљаду пута понови (а понавља се), не може постати истина, али наноси немерљиву штету и води на криви пут закључивања, поготово младе, који не памте деведесете године прошлог века, а и о њима и о историји своје домовине уче из уџбеника заснованих на догматском наративу чији је Пејановић један од најусрднијих неимара и првосвештеника.

Непосредан повод за ово моје оглашавање је излагање професора емеритуса и академика Пејановића, изговорено на свечаној седници АНУБиХ, поводом Дана државности Босне и Херцеговине, одржаној 22. новембра 2024. године, а насловљено „ЗАВНОБиХ и континуитет развоја државности Босне и Херцеговине у XX и XXI стољећу”.

Ово излагање у сажетом и најпречишћенијем, парадигматичном виду садржи све кључне елементе легуре или, тачније, крпежа званичног „пробосанског“ дискурса о прижељкиваној БиХ, као модерној, демократској држави опште равноправности и просперитета за све њене грађане, без обзира на националну и верску припадност.

Оно што је, с обзиром на пригоду, истакнуто у први план јесу историјско место и значај ЗАВНОБиХ-а и одлука његовог првог заседања у Мркоњић Граду (25.11.1943) за успостављање државности БиХ. Ево тог дела Пејановићевог излагања:

„У трогодишњој народноослободилачкој и антифашистичкој борби, грађани и народи Босне и Херцеговине су извојевали право да политички обликују и уређују своју домовину Босну и Херцеговину као збратимљену и недјељиву државну заједницу која гарантује националну равноправност Хрвата, Срба и Муслимана (Бошњака)“.

Пејановић, свакако не случајно, пропушта да наведе чувену, често цитирану формулацију да Босна и Херцеговина није „није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска, и хрватска, и муслиманска“. У резолуцији је, иначе, прокламовано да ће БиХ бити збратимљена заједница, „у којој ће бити осигурана пуна равноправност свих Срба, Хрвата и Муслимана“.

Ево тог сегмента из Пејановићеве рекапитулације:
„Од губитка своје државне самосталности у средњовјековном добу 1463. године, Босна и Херцеговина до половине XX стољећа егзистира као посебна мултиконфесионална, мултикултурна и природно географска цјелина унутар отоманског и аустроугарског царства те Краљевини Југославији до Шестојануарске диктатуре краља Александра I Карађорђевића 1929. године и устроја Југославије са девет бановина. У годинама Другог свјетског рата од 1941. до 1945. године Босна и Херцеговина постаје главно поприште Народноослободилачке и антифашистичке борбе партизанских снага против окупационих сила на Југословенском простору.
Унутар Народноослободилачког покрета обликује се идеја ЗАВНОБиХ-а. Засједање Антифашистичког вијећа Народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ), након организационих и политичких припрема одржава се 25. новембра 1943. године у Мркоњић граду. На Првом засједању ЗАВНОБиХ-а 247 делегата из свих дијелова Босне и Херцеговине доноси историјску одлуку о обнови и успостави државности Босне и Херцеговине. Вољом вијећника Првог засједања ЗАВНОБиХ-а Босна и Херцеговина постаје федерална државна јединица унутар Демократске федеративне Југославије, равноправна са других пет југословенских република. Ову одлуку потврђује Друго засједање АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године.
У трогодишњој народноослободилачкој и антифашистичкој борби, грађани и народи Босне и Херцеговине су извојевали право да политички обликују и уређују своју домовину Босну и Херцеговину као збратимљену и недјељиву државну заједницу, државну заједницу која гарантује националну равноправност Хрвата, Срба и Муслимана (Бошњака).

Државност Босне и Херцеговине као федералне државне јединице, унутар Демократске федеративне Југославије, у погледу успоставе државних институција изграђује се одлукама Другог засједања ЗАВНОБиХ-а (Сански Мост 1944.).

На овом засједању усваја се Одлука о устројству и организацији Народноослободилачких одбора и Декларација о правима грађана којом се гарантују демократске слободе грађана као индивидуа и равноправност босанскохерцеговачких народа“.

О томе колико је Босна и Херцеговина током векова под Османлијама и Аустроугарском монархијом била „посебна мултиконфесионална, мултикултурна и природно географска цјелина“, поготово кад су границе у питању, међу историчарима су мишљења подељена, при чему они из редова бошњачке интелигенције заступају гледиште да су окупаторске силе те границе стриктно поштовале. Узгред, од једног академика се не очекује да употребљава назив „Отоманско“, уместо Османско царство, али је Пејановић у томе, како изгледа, терминолошки доследан, јер је у једној телевизијској емисији рекао да су „затим дошли Отомани“, а не Османлије.

У саставу које шире неокупационе, али нацистичке политичко-државне целине је БиХ била током Другог светског рата Пејановић сматра да није неопходно помињати, али истиче народноослободилачку и антифашистичку борбу грађана и народа (пошто не воли да говори о народима, могао је, рецимо, рећи „становника“ БиХ, али њему су и током Другог светског рата најбитнији „грађани“).

Није могао, ипак, да избегне формулацију „национална равноправност Хрвата, Срба и Муслимана/Бошњака“ (откуда овај неуобичајени редослед навођења националних имена?). У чему је, заправо, ствар и шта треба, иако би морало бити саморазумљиво, Пејановићу и његовим истомишљеницима јасно и изричито (по ко зна који пут) предочити?

Да не буде никакве забуне и да се укаже на једини прави, а не усиљени „грађанистички“ континуитет од Краљевине Босне до данас, а посебно између ЗАВНОБиХ-а и дејтонске Босне и Херцеговине.

Срби, Хрвати и Муслимани, за које се у кључној одлуци првог заседања ЗАВНОБиХ-а недвосмислено тврди да им, као народносним целинама, а не грађанима, равноправно припада држава БиХ, будућа федерална јединица у Југославији, јесу конститутивни народи из Дејтонског споразума, који би такође морали бити равноправни.

Разумљиво је да већници у Мркоњић Граду нису знали за термин „конститутивни народ“, али су Србе, Хрвате и Муслимане сматрали народима који чине, тј. конституишу аутохтони популациони корпус етнички сложене Босне и Херцеговине. Дакле, ЗАВНОБиХ не употребљава савремени назив, али изражава исту реалност као много касније и у другачијим, али опет ратним, околностима и Дејтонски споразум: у БиХ постоје три конститутивна народа, чему је грађански и међунационални рат (1992-1995), као административно-политичке конституенте заједничке државе и њеног основног законског акта, додао и два ентитета.

Антилогично је стога (ако није лицемерно), стално позивање на ЗАВНОБиХ, тако драго великобосанским наднационалистима и набеђеним антифашистима, као на здраву основу босанскохерцеговачке државности, уз истовремено указивање на наводну неадекватност Дејтонског споразума и нужност његове ревизије, зарад стварања истински демократске и функционалне државе, чему је, како се ламентује, главна препрека поштовање равноправне конститутивности трију народа, садржане, као темељна одредба, још у одлукама из Мркоњић Града.

Неки новији покушаји квазилингвистичког „доказивања“, на основу енглеског текста Дејтонског споразума, да његови творци нису имали у виду „конститутивне“, већ „конституентне“ народе је, наравно, чиста којештарија.

На другом заседању ЗАВНОБИХ-а доноси се и Декларација о правима грађана, којом се ни у чему не доводи у питање основно начело равноправности народа, али, веран својој идеолошкој пројекцији, Пејановић се у наставку излагања све више бави проблематиком гарантовања једнаких права и слобода свим грађанима БиХ, док конституентност народа некако клизи у други план.

Неко би се могао преварити и помислити да из прекаљеног левичара Пејановића проговара истинска брига за грађане, хуманост залагања за потчињеног човека и отпор према сабијању људи у националистичке торове. Али не, нипошто! Никако није тако.

Они који у политици, и на простору бивше Југославије и у свету, искрено и убеђено (и даље) заступају левичарске вредности и ставове, жестоко се противе појмовном садржају речи „грађанин“, која се прикрива њеном политичком коректношћу и општом прихватљивошћу. За њих су данас, као својеврсни лексички калауз, „грађани само либерална замена за националистички идеологем нације“ (Мате Каповић).

У Пејановићевој употреби – босанске наднације.

И тако се, очекивано, у свечарској беседи стиже до превасходности „демократске воље грађана“, изражене на референдуму о самосталности и независности БиХ (1992): „Вишестраначка Скупштина Босне и Херцеговине, изабрана на првим вишестраначким изборима 1990. године, доноси у јануару 1992. године, Одлуку о расписивању референдума грађана о сувереном и независном државно-правном статусу Босне и Херцеговине. Све странке, владајуће и опозиционе су подржале одлуку о референдуму грађана, осим Караџићеве Српске демократске странке (СДС). Српска демократска странка је са Милошевићевим режимом заговарала рушење и негацију историјски обликоване републичке државности Босне и Херцеговине.

Грађани су својом демократском вољом са 64% изласка на референдум, и то из свих народа, и са 99% подршке референдумском питању одлучили да њихова земља, домовина и држава добије статус суверене и независне државе. На овај начин грађани су на демократској и антифашистичкој основи одредили будућност своје Републике Босне и Херцеговине“.

Ово стандардно и званично представљање референдума у цинично преварантском дискурсу „пробошњачких снага“ садржи толико полуистина, нетачности, ноторних лажи и тенденциозних интерпретација, да би аналитичко указивање на њих морало бити дуже од тог срамног текста. Рецимо, стога, само да је спровођење референдума о најважнијем државном питању у дубоко подељеној земљи и прегласавање целог једног конститутивног народа суштински било недемократски и неморалан чин (шта би о томе рекли већници ЗАВНОБиХ-а?), затим да је референдум био и правно мањкав (изашло је 63.4 % гласача, док прописана двотрећинска већина износи 66%) и, најзад, што је са становишта наше теме најбитније, да, ако је против референдума била, како перфидно каже академик Пејановић, „само Караџићева Српска демократска странка“, а не већина српског народа, зашто је и како онда исход референдума постао casus belli и увео БиХ у несрећу грађанског и међунационалног рата?

Али, има Пејановић објашњење/одговор и на то питање – па наравно, дошло је до агресије Милошевићевог режима итд. итд…

Даље је беспредметно коментарисати небројено пута поновљену мантру о томе да су Срби и Србија криви за сва зла која су задесила БиХ, али су им се патриотске снаге, Пејановићеви „грађани“, храбро супротставили и одбранили државу, уз тек незнатну помоћ са стране, на коју све до данас и те како рачунају.

Све у свему, Пејановић је срочио једно конфекцијско, бледо и ни по чему занимљиво излагање поводом Дана државности који се у Рапублици Српској не признаје, сем што је било погодан повод да се академику упути јасна и недвосмислена порука: У работи обесмишљавања и рушења Дејтонског споразума и у маргинализовању, до пренебрегавања, категорије конститутивног народа, Вама и вашим „грађанистичким“ великобосанским саборцима историјска и текстуална истина не дају за право да вештачки успостављате континуитет са ЗАВНОБиХ-ом и његовим одлукама, јер је конститутивност равноправних народа њихово темељно, неизбрисиво упориште.