Танасковић: Турска спољна политика – један правац, више наизменичних смерова

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

САМО дан пре него што ће у Анкари 18. јануара лично свечано дочекати председника Србије Александра Вучића, Реџеп Тајип Ердоган обратио се у Тирани, као гост, посланицима албанског Парламента.

Знајући где говори и какав је „хоризонт очекивања“ аудиторијума, у обраћању које је трајало дванаестак минута две реченице посветио је „Косову“. У контексту наглашавања да су мир, стабилност и просперитет Балкана један од трајних спољнополитичких приоритета Турске, Ердоган је као илустрацију навео пример односа према „Косову“, нагласивши да је Турска одмах после САД, као друга држава у свету, признала самопроглашену независност јужне српске покрајине и да доследно ради на њеном међународном афирмисању.

Много више простора дао је нечему што баш није било музика за уши његових домаћина, очекивању да се Албанија, као пријатељска, рођачка земља и стратегијски партнер Турске, што пре на својој територији ратосиља присуства гуленистичких институција и појединаца, за које Анкара држи да су припадници и подржаваоци терористичке организације FETÖ, оптужене за покушај војног пуча 2016. године.  

Поновио је, иначе, и омиљену флоскулу турских званичника, од Сулејмана Демирела, Хикмета Четина и Абдулаха Гула до Мевлута Чавушоглуа, да Албанија, додуше, нема заједничку границу са Турском, али да јој је она „сусед у срцу“. Говорили су то, својевремено, и за Југославију, као лирско образложење мешања у њене унутрашње ствари, а данас им је сусед без заједничке границе Србија, као и свака друга балканска држава. Nihil sub sole novum!

Ердоганово рутинско, али и наменски функционално помињање „Косова“, и то баш у Албанији, непосредно пред посету председника Србије Анкари, по ко зна који пут је код неких овдашњих коментатора изазвало чуђење и негодовање, па чак и извесно разочарање. Без икаквог оправдања. Увек је тако било и увек ће тако бити.

Примећено је да није коректно, а ни уљудно, помињати „Косово“ непосредно пред сусрет са пријатељем Александром Вучићем, у време кад су односи између Србије и Турске, по оцени обеју страна, „најбољи у историји“, бољи ваљда и од оних у време Краља Александра и Кемала Ататурка.

Помињати моралну некоректност и грађанску неуљудност у стварима политичког дискурса, поготово Ердогановог, потпуно је неумесно. Штавише, може се оценити да је он на свој начин заправо коректан, јер се доследно држи кретања паралелним двосмерним колосеком у билатералним односима са Србијом, регионалним партнером до којег је Турској истински стало, на шта прагматично пристаје и званични Београд, а што није случај само у односима са овом државом из реда оних које су признале „Косово“ и подржавају га на међународном плану.

Другачије се вероватно и не може, јер „владу“ у Приштини признаје стотинак држава у свету, с тим што неки српски „пријатељи“ баш бахато претерују у оваквом (не)спортском двоколосечном ферплеју.

Да се односима са Турском не бисмо наизменично одушевљавали и разочаравали, ваља коначно схватити да се спољна политика ове важне и снажне државе, поготово под Ердогановом амбициозном палицом, креће увек истим неоимперијалним стратегијским правцем, обнављањем моћи на регионалном и на глобалном плану („Поново велика Турска!“), док јој је тактика, у зависности од конјунктурне процене, променљива и вишесмерна.

То није тако само у односима са Србијом и државама, условно речено, мањег габарита, већ и са светским силама, САД, Русијом, Кином…, па је оно што се нама може учинити као недоследност, ако не и вероломство, из турске перспективе посматрано, једино логично понашање у духу „државног разлога“.

Много је таквих примера, нарочито у новије време, кад турски председник упадљиво настоји да појачаним активизмом на спољнополитичком плану и симболичким гестовима компензује озбиљне унутрашње економске и друштвене тешкоће које прете да пољуљају његово неприкосновено политичко, „новосултанско“ лидерство.

Ердоган је свеприсутан, о свему изриче судове, у све се меша, нуди посредништво Турске у разним споровима, од Африке, преко Блиског истока, до Украјине и Русије, а наравно и на Балкану, при чему се турско деловање креће паралелним, видљивим и мање видљивим колосецима. Успеси су, за сада, рекло би се, половични, али никако занемарљиви.

Очигледно је да чак и најутицајнији актери на међународној сцени сматрају да је Турска довољно значајан партнер да, зарад сопствене користи вишег реда, имају добрих разлога да толеришу и оне аспекте њеног понашања који им не одговарају, а каткад су и уперени директно или индиректно против њихових интереса. Или, бар, да јавно затварају очи и преко њих ћутке или уз мање гунђање прелазе, а тајно враћају равном мером.

„Перфидни“ Ердоган, како га је окарактерисао познавалац турских прилика Вилијам Енгдал, а свакако озбиљан државник и умешан дриблер (у младости је био даровит фудбалер), не престаје да води своју истовремено неоосманистичку и панисламистичку игру, прилагођавајући је променљивим међународним околностима. Повремено се и преигра, не одоли „потезу више“, али не губи равнотежу, јер зна каквим адутима располаже или је друге успео да убеди да располаже. А да има јаке карте, реално има, од геостратегијских, преко војних, до демографских, привредних и културних.

Осим тога, с обзиром на изразити дефицит оперативног демократског одлучивања (сем на изборима, који се у Турској поштују) и своју уставно ојачану председничку позицију, као и нека менталитетна својства турске нације, „Султан“ има луксуз да практично самостално може доносити и најважније спољнополитичке одлуке, што није мала предност у односу на већину светских лидера и знатно му повећава маневарски простор и тактичку покретљивост.

Није, дакле, у односу на Турску и са Турском, Србија у некој посебно неповољној позицији, нити се само она изложена тактичкој разносмерности њеног спољнополитичког наступа на непроменљивом стратегијском правцу. Напротив, у овој фази развоја билатералних односа могло би се рећи да превладавају позитивне вибрације, и то не само у сфери економске сарадње, где несумњиво постоји обострани интерес, већ и на осетљивијем политичком плану.

Ердоган је од пре извесног времена очигледно одлучио да се у вези са евидентном кризом система у „дејтонској“ БиХ, не мењајући историјски и религијски условљене предилекције, определи за уравнотежен приступ свим локалним и заинтересованим регионалним актерима, јер је то једини начин да буде прихваћен као посредник, у чему за сада није успео, привидно парадоксално, само код Бошњака и свог кума Изетбеговића! Они би пре били за коњицу са западних страна.

А својевремено је Ахмет Давутоглу у свом чувеном сарајевском неоосманистичком узлету (2009) подсетио на то да се Турци у Босну нису спустили падобраном, већ дојахали на коњима. А сад би њиховим штићеницима, како изгледа, понајвише одговарали дронови.

Разговор између Ердогана и Вучића о ситуацији и збивањима у БиХ сигурно је био веома конкретан и нимало лак, али се у обазривим и принципијелним изјавама обојице председника, датим медијима, са тек неким разликама у нимало безначајним нијансама формулација, верно одражава садашњи обострано конструктиван приступ тренутно најнеуралгичнијој балканској теми.

И то је свакако добро и охрабрујуће, јер је реалистично. Да не идемо даље од те констатације…

За неке овдашње уши биле су узнемиравајуће две Ердоганове реченице о „Косову“ у Тирани, а како би тек требало да се осећају, рецимо, Руси и председник Путин, чији званично стратегијски партнер Ердоган бар на неколиким фронтовима учествује у антируским активностима?

Већ помињани Енгдал у једном скорашњем тексту указује на то да турски председник константно води „клизаву“ и двосмислену политику према својим формалним савезницима у НАТО-у и према ЕУ, али да је најпротивречније његово држање у обострано неповерљиво и опрезно одмераваним корацима интересног „pas de deux“ са Русијом.

Иако Турску са Русијом повезују чврсте споне у енергетском сектору, затим у домену наменске индустрије и набавке софистикованог оружја и војне опреме, као и у трговинској размени, а и као полуга успостављања извесне аутономности у односу на положај у оквиру НАТО-а, Ердоган не преза од тога да предузима спољнополитичке кораке који су јасно супротстављени руским плановима и дејствима.

Очитовало се то у више конфликтних ситуација, у Сирији, Либији, у вези са продуженом украјинском кризом, а нарочито оштро у кратком азербејџанско-јерменском рату око Нагорног Карабаха, кад је отворена турска логистичка и ина подршка била пресудна за победу Бакуа.

Енгдал се у својој анализи „перфидне“ Ердоганове политике према Русији посебно бави недавним потресима у Казахстану,где је, започет као социјални протест против повећања цена бензина, организовани покушај неког вида „наранџастог“ преврата на терористички начин ефикасно спречен хитном и робусном интервенцијом снага ОДКБ, а на позив председника Касима Жомарта Токајева.   Док се турски председник, као лидер који се и сам био суочио са покушајем државног удара,  у медијима оглашавао подршком свом казахстанском колеги, турске службе, како изгледа, нису седеле скрштених руку.

На основу поузданих извора, дошло се до података да је у самом Алматију био установљен америчко-турско-израелски војнообавештајни центар за координисање „спонтаних протеста“ двадесетак хиљада страних, претежно џихадистичких плаћеника који су, поред осталог, напали престонички аеродром. Проблема са ценама горива очигледно нису имали.

Тврди се да су операцијом руководили, свако на свој начин, један од вођа казашког организованог криминала Арман Џумагелдијев, познат као Арман Дивљак, својевремено успешан боксер, који је у Алмати, као „револуционар“, дошао из Турске, као и Самат Абиш(ев) нећак бившег председника Назарбајева, високо позициониран у служби безбедности и познат по својим јаким везама са Муслиманском браћом, чији је Ердоганова Турска данас објективно најзначајнији спонзор.

Уопште, Истанбул је одавно прибежиште и организационо упориште готово свих исламистичко-националистичких покрета који се боре против секуларних режима или доминантних ривалских муслиманских групацијама у средњеазијским и неким арапским државама.

Под различитим мимикријским називима, а неки и сасвим отворено, ови покрети имају своје испоставе и кацеларије у некадашњој престоници Османског царства, иако Турска са државама које ови угрожавају има званично добре односе и настоји да их, логиком паралелних колосека, развија и унапређује.

Бившем председнику Абдулаху Гулу било је, рецимо, веома тешко да руководству у Пекингу објасни истовремено залагање за успостављање што садржајнијих односа са Пекингом и давање простора за деловање ћелија ујгурских сепаратиста на својој територији.

Моћна обавештајна служба МИТ, на челу са Хаканом Фиданом, можда најутицајнијим турским званичником после Ердогана, нарочито од 2003. године развија субверзивну активност на целом туркофонском и околном муслиманском простору Средње Азије, који турски исламонационалисти доживљавају као „велики Туран“, а чију је идеалну мапу пре извесног времена Ердогану пред камерама свечано предао ветеран пантуркистичког ултранационализма из бразде „сивих вукова“, лидер Партије националистичког покрета и Ердоганов коалициони партнер Џевдет Бахчели.

И сам „Султан“ је недавно са говорнице једног скупа употребио формулацију драгу Тургуту Озалу, а потом и Сулејману Демирелу, рекавши да је „данас на огромном простору који се протеже од Јадрана до Кинеског зида најкоришћенији језик турски“.

Док они притискају и стешњавају Русију са запада, Америци и њеним савезницима наравно веома одговара да је нестабилност у средњеазијским државама запљускује са југа и југоистока, тако да им коктел Ердоганових неоосманистичких, пантуркистичких и панисламистичких амбициозних визија, а и конкретно турско надземно и подземно мешетарење на географском простору имагинарног „Великог Турана“, уопште не сметају.

Они са турским председником, додуше, имају своје главобоље, али свако узнемиравање Русије, ма одакле долазило, са њихове тачке гледишта је добродошло.

Ердогану је познато и једно и друго. Јесу ли у Москви свесни непоузданости, дволичности и вероломности турског партнерства?

Наравно да јесу, и то не од јуче. Још од царских времена, па кроз цео совјетски период, Руси су изградили огромно и веома специфично искуство саживота са муслиманским народима који су трајније или привремено бивали у саставу њихове империје. То искуство чини да се према исламу и муслиманима промишљено понашају на начин који нас неретко чуди, па помало и разочарава.        Волели бисмо некако да се Руси према Турцима понашају онако како бисмо се понашали ми, да смо Руси. Али, да смо Руси, не бисмо се тако понашали…

Од доласка на власт (2000), Владимир Путин се посветио систематском извлачењу максимума руске користи у односима са геополитичким ривалом Турском, са којом се историјска вертикала руског државно-националног интереса никада не може поклопити.