Танасковић: Турска и муслимански рингишпил у Србији

ИАКО је актуални општи, регионални и локални политички контекст веома узбуркан, муслимани Србије у свети месец рамазан ушли су привидно спокојније него неких ранијих година, изјаве поглавара исламских заједница биле су мирније интониране и у духу начелних позива на мир, јединство и братску слогу, с тек дискретним указивањем на трагедију Палестине.

Унутрашњу тескобу исказао је и председник Мешихата Исламске заједнице у Србији, муфтија Мевлуд Дудић: „Верници у свети месец поста улазе без могућности да им радост буде потпуна, јер их бриге и страх због свега што се дешава у свету не могу оставити равнодушним нити мирним“.

Као да су тешка и неизвесна времена подсетила на одговорност за јавну реч, поготово ако се изговара у име истине и морала, који је сматрају универзалним и проповедају као једини пут ка спасењу.

Такво понашање је за сваку похвалу. Било би добро да се благом речју настави и после рамазанског бајрама, чему се ваља надати, али никако и бити превелики оптимиста, јер муслиманску верску и с њом нераскидиво повезану друштвену и политичку стварност Србије несмањено оптерећују поделе, неповерења и сукоби, који се у разним видовима могу пратити још од распада Југославије, а с њим и дезинтеграције њене јединствене Исламске заједнице. Али, да се вратимо ведрим рамазанским разгледницама.

Одабрали смо, као прву, једну посебно занимљиву, кратку емисију са турске државне телевизије ТРТ, снимљену у новопазарској Хаџи Хуремовој, Бор џамији.

Шармантна водитељка Нађа Муфтић имала је неколицину саговорника, од којих је са тројицом разговарала на изврсном турском језику, јер су двојица од њих Турци, а трећи млађани џематлија Хамза Зоранић, такође без акцента… Турци су, пак, дипломатско-верски часници, имама Бор Џамије Муџахит Каџир и аташе за верска питања у Генералном конзулату Турске у Новом Пазару Мехмет Мелих Јилмаз.

Разгледница друга, из Тутина, са званичног сајта Мешихата Исламске заједнице Санџака и Ријасета Исламске заједнице Србије: „Делегација Дијанета Републике Турске је данас, 21.03.2024. године, посјетила Одбор меџлиса Исламске заједнице Тутин. Делегацију је предводио мушавир за вјерска питања при амбасади Републике Турске у Београду, господин Ертугрул Џошкун. Делегација је са главним имамом Фарук еф. Имамовићем и предсједником Одбора Садат еф. Растодером, обишла џамије и остале вјерске установе, а затим је извршена подјела 150 пакета са основним животним намирницама, породицама у потреби, испред Султан Фатих џамије у Тутину. Након ифтара делегација је била на теравих намазу у Султан Фатих џамији, гдје је Мехмед Мелих Јилмаз, аташе за вјерска питања при конзулату Републике Турске у Новом Пазару, поселамио џематлије и упутио неколико ваз-и насихата“.

За Србе, али и Бошњаке који не знају турски и/или арапски, а то је огромна већина, „мушавир“ је саветник, а „ваз-и насихат“ поучна рамазанска проповед.

Разгледница трећа, овога пута из Београда, са истог сајта: „Представници Ријасета Исламске заједнице Србије, предвођени реису-л-улемом мр. Сенадом еф. Халитовићем, присуствовали су изузетној ифтарској свечаности у Београду, коју је организовала Амбасада Републике Турске. Догађај је био посвећен Санџаку, а амбасадор Републике Турске, Њ.Е. Хами Аксој, окупио је значајне личности из вјерског и политичког живота Бошњака, симболизирајући јединство и заједништво. Реису-л-улема Халитовић посебно је нагласио трајну братску везу између Бошњака Санџака и народа Турске, потврђујући тиме не само дубоке историјске везе, већ и континуирану подршку и солидарност међу заједницама. Осим реису-л-улеме, делегацију су чинили наибу реис Елдин Ашчерић и муфтија санџачки Мухамед еф. Демировић“.

Много је још сличних рамазанских разгледница, на основу којих је могуће закључити да Исламска заједница Србије развија богату и садржајну духовну и друштвену активност и посвећује пажњу сваком своме џемату, што заслужује искрено признање.

Такође, као не мање видно обележје делатности ове Заједнице запажа се органска укљученост верско-дипломатских представника Турске, првенствено Дијанета. То је скраћеница за „Diyanet Işleri Başkanlığı“, што би најадекватније било превести као „Директорат/управа за верске послове“, а заправо је својеврсно „министарство за ислам“, чију је основу својом одлуком поставио још 1924. Мустафа Кемал-паша Ататурк.

Ова државна институција организационо је од 2018. године непосредно подређена Председништву Републике, односно под Ердогановом је директном контролом, што сведочи колики јој значај придаје (за сада) неприкосновени лидер наследнице Османског царства.

Дакле, очигледно је да је турска „верски заснована дипломатија“ („faith based“), како је назива турски ђак, а сарајевски професор Јахја Мухасиловић („Турска мека моћ и јавна дипломатија у Босни и Херцеговини и Санџаку /2002-2017/“, Сарајево, 2020), као сегмент јавне дипломатије, постигла несумњиво завидне резултате у остваривању институционалне сарадње са муслиманима у Србији, а самим тим и суштинског утицаја.

Али… у балканским, а особито српским и бошњачким пословима има увек бар једно али…

Исламска заједница у Србији, чије је врховно руководеће тело Мешихат у Новом Пазару, на челу са председником, муфтијом Мевлудом еф. Дудићем, а које признаје духовну јурисдикцију Ријасета Исламске заједнице БиХ у Сарајеву, на челу са реис-ул-улемом Хусеином еф. Кавазовићем, такође развија интензивну рамазанску активност, али је упадљиво да се у њој не очитује никакво завнично турско учешће.

Дудић се састаје са амбасадорима Алжира, Египта, египатским муфтијом, представницима Пакистана, САД, Европске уније… Нема Турске! Додуше, Исламска заједница у Србији упутила је хуманитарну помоћ пострадалима у катастрофалном земљотресу 2023. године.

Мешихат је већ дуже време љут на Турску, јер се, како изгледа, приклонила ривалској Исламској заједници Србије, иако номинално већ готово двадесет година непристрасно ради на помирењу двеју завађених заједница и остваривању јединства муслимана у Србији.

Следећи политику свог покојног лидера, муфтије Мухамеда Зукорлића, чије је пресељење на ахирет створило осетну празнину у овдашњем муслиманском верском и политичком корпусу, Мешихат и муфтија Дудић, који се другим избором стабилизовао на његовом челу, испољавају одбојност према било каквом удаљавању од Сарајева и прекомерном страном утицају у Рашкој области/Санџаку и, шире, међу Бошњацима.

Они припаднике и вођство Исламске заједнице Србије, као и 2007. године, кад је до раскола дошло, сматрају отпадницима који би, пре било каквог договора о обнављању јединства, морали признати грех и покајати се, што овима, наравно, не пада на памет.

Турска се, посредством свог министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа и тадашњег директора Дијанета Мехмета Гормеза, уз благонаклоност политичког Београда, од 2009. до 2012. године озбиљно ангажовала као посредник и помиритељ између двеју завађених исламских заједница.

У почетку је то ангажовање било поздрављено од обеју страна, што су ондашњи реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем Зилкић и муфтија Зукорлић и јавно изјављивали. Постепено се, међутим, Зукорлић све више удаљавао од става поверења у турско посредовање, одбијао је све компромисне предлоге, дотле да је Дијанет оптужио за шуровање са Београдом, а против њега лично.

У једном разговору је, наводно, изјавио да му је изнервирани Гормез једаред одбрусио: „Ако Ви ово нећете, има ко хоће“.

Запамћене су нимало дипломатске размене нежности између горопадног муфтије и турског амбасадора Сухе Умара, чији су мемоари „Београд – 500 година касније“ (Истанбул, 2015) драгоцено сведочанство из прве руке о процесу преговарања и надгорњавања у тој фази турског посредовања међу браћом у Србији.

Умарова сећања нису само информативно корисна, већ су то још више његови судови и запажања, јер се он, с једне стране, интимно није слагао са балканском политиком свога шефа Давутоглуа, кога је непосредно по пензионисању жестоко критиковао у једном ауторском коментару у дневном листу „Џумхуријет“, а са друге је оцењивао да су турски медијатори, и кад је изгледало да фаворизују Исламску заједницу Србије, заправо радили у корист Новог Пазара и Сарајева, настојећи по сваку цену да се новим устројством јединствене ИЗ пре свега развласти и укине Ријасет у Београду.

Касније се то тактички из више разлога променило.

У „Извештају Мешихата о нападу на јединство Исламске заједнице“ с краја октобра 2007, Зукорлић је закључио да пентаграм фактора који су осмислили и покушали реализовати цепање ИЗ чине (1) Министарство вера са обавештајним факторима у Србији, (2) породица Јусуфспахић из Београда, (3) локалне самоуправе у Новом Пазару, Тутину и Сјеници, на челу са Сулејманом Угљанином, (4) санџачки криминалци и тзв. тајкуни и (5) поједини државни локални медији.

Поводом стављања његовог имена на листу 500 најутицајнијих муслимана света, коју традиционално једном годишње саставља Краљевски центар за исламске стратегијске студије у Аману, муфтија Мевлуд Дудић у интервјуу за портал „Српског телеграфа Рапублика“, октобра 2023, поред осталог, каже:

„Доласком на власт Зорана Ђинђића 2000. године, слободно се може рећи да су то за нас били свијетли дани. Многе ствари су кретале у позитивном правцу. Ђинђићева влада била је вољна да рјешава проблеме са којима смо се суочавали. Започети су озбиљни пројекти. Пружена је нада и нама да смо равноправни са осталим црквама и вјерским заједницама.

Након тога добили смо такозвану демократску власт са Коштуницом, а послије њега и Тадићем са квази демократама. У том периоду инсталирана је паравјерска творевина „Исламска заједница Србије“, што је нанијело велику штету Заједници и држави. Уз подршку такозваних демократа сва средства су употријебљена да се традиционална, легална и легитимна Исламска заједница преотме“.

Иста порука 2007. и 2023! Помака нема, сем нимало безначајне констатације да „Доласком на власт Александра Вучића долази до заокрета према Исламској заједници, што нам улијева нову наду. Уз договор са рахметли академиком Зукорлићем почињу се рјешавати нагомилани проблеми и исправљати неправде“.

А што се Дијанета тиче, Дудић није могао бити јаснији још 2016, а у последње време је дао неколико изјава из којих се могло схватити да није променио мишљење: „ Хтио бих да скренем пажњу Дијанету Исламске заједнице у Турској да престану да нам „помажу“. Ми јесмо мала заједница, али имамо свој понос, своје достојанство и ми нисмо муслимани какве су нас остави­ли 1912. године. Наше гране су високо ка небу, а коријени дубоко у земљи и свако друго дјеловање на подручју које покрива Мешихат мимо нашег знања сматрамо непријатељским“.

Избор санџачког муфтије Сенада еф. Халитовића за реис-ул-улему Исламске заједнице Србије (октобра 2023), а затим и његову инаугурацију (марта 2024), Дудићев Мешихат оценио је као нелегалну и нелегитимну „фарсу и представу за јавност“, позивајући још једном заблуделе имаме и вернике да се врате на прави пут.

Kao и приликом његовог избора за санџачког муфтију (2019), кад му је мураселу (овлашћење за вршење дужности) предао изасланик Дијанета Фатих Јуџел, у присуству Халитовићевог претходника на месту реис-ул-улеме Сеада Насуфовића, и на инаугурацији у новопазарској Стамбол џамији чинодејствовао је високи функционер Дијанета, председник Одељења за евроазијске земље у Генералној дирекцији за спољне послове Салих Гор.

У Мешихату Исламске заједнице у Србији овакво држање званичне Турске по ко зна који пут је осуђено као пристрасно и штетно, као уношење „фитне“ (смутње) међу браћу по вери. Нема сумње, међутим да је, у општем оквиру узнапредовалих међудржавних односа Србије и Турске, Анкара за неко време одредила свој приоритет – сарадњу са Исламском заједницом Србије, и то оним њеним делом који је идејно и персонално већином на трагу „трећег пута“, лансираног после фијаска турског посредовања између двеју посвађаних исламских заједница 2012. године.

У међувремену дошло је до унутрашњег раслојавања и сукобљавања легитимитета, а и личних амбиција и интереса, унутар Исламске заједнице Србије, где је истањена „београдска линија“ браће Јусуфспахић, која настојава на патриотској позицији, нешто пре Халитовићевог избора изгласала свог реис-ул-улему, прешевског муфтију Неџмедина Саћипија, познатог по конструктивном држању у време међунационалне напетости на југу Србије и разбуктавања сукоба на КиМ.

Председник Врховног Сабора ИЗ Србије, донедавно амбасадор Србије у Саудијској Арабији, Мухамед Јусуфспахић објавио је избор новог реиса 14. октобра 2023. на хутби пред Бајракли џамијом у Београду.

Халитовић је, наравно, овај избор оценио као незаконит и штетан по животне интересе муслимана у Србији.

Муфтијство београдско Мешихата србијанског има, опет, своје адуте и аргументе.

Тзв. „дипломатском ифтару“, који ово муфтијство, коме је трајни углед прибавио почивши мудри муфтија и блиски саговорник патријарха Павла Хамдија Јусуфспахић, високо цењен у арапском и исламском свету, организује већ пола века, присуствовали су дипломати из „двадесетак муслиманских земаља“ (у вести на званичном порталу Муфтијства не прецизира се којих), а партнер у организацији био је један министар у Влади Републике Србије.

Џума намазом у Бајракли џамији завршена је, јуна 2023, „историјска посета“ Србији Великог муфтије Египта Шавкија Алама.

У београдском муфтијству пријатно се осећају и верско-дипломатски представници Ирана… А Турске?

Муслимани у Србији се деле, склапају и развргавају савезе, мире и свађају, понашају као потрошна роба историје, а све уз терцирање из бошњачких политичких партија, где се и даље, са изузетком покојног Зукорлића, крећу лидери и ликови из деведесетих… тешко је у појединостима и персонално похватати и схватити променљиву динамику свих тих нестабилних међуодноса.

Оно што је константно јесте свестрано осмишљено и систематично деловање Турске. Потврђује се, и на овом примеру, да су турској неоосманистичкој политици главно упориште на Балкану регионалне муслиманске заједнице (конкретно Албанци, Бошњаци и Турци), а да ће у датом тренутку/раздобљу, у зависности од промељиве конјунктуре, највише подржавати оне групације и вођства за које процењују да би својим деловањем, дугорочно сагледавано, на терену могли највише допринети остваривању турског државно-верско-националног циља.

То се зове стратегија и њена тактичка операционализација. Све остало је, мање-више, рингишпил.