Танасковић: Трамп или искушење диконтинуитета

ПРЕМА општој оцени, победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД представља несумњив дисконтинуитет у односу да вишедеценијску изборну „клацкалицу“, кад су се Демократска и Републиканска странка углавном у правилним размацима и готово предвидљиво смењивале на власти, а да то, поготово на спољнополитичком плану, није доносило осетнији дисконтинуитет на магистралном правцу америчког постављања у међународним односима.

Уосталом, и претходни Трампов председнички мандат, који је баш зато у целини био праћен интензивним унутрашњим оспоравањем и опструкцијама, био је код куће доживљен као нежељени дисконтинуитет, тако да је овај реметилачки председник био свим средствима онемогућен да после четири године остане у Белој кући.

С обзиром на то да је један од кључева разумевања, тумачења, али и предвиђања, односно антиципирања друштвених и политичких кретања успостављање херменеутичке равнотеже у правовременом аналитичком препознавању дијалектике дисконтинуитета и континутета у одређеним појавама/процесима, за Републику Српску, али и Србију и целокупни српски национални корпус, од суштинског је значаја да се, колико је то највише могуће, у тренутку наступања очигледног, за нас растерећујућег дисконтинуитета на врху америчке политике, концентрисано и рационално, сегментарно размотри његов потенцијални одраз на остваривање српских националних интереса.

Том задатку треба организовано приступити без одлагања и уз пуно ангажовање свих институционалних и ванинституционалних капацитета, како се, с једне стране, не би пропустило оно што управо Америкаци зову momentum, али ни сударило са могућим нереалним очекивањима на основу олаких или погрешних процена једне вишеструко сложене констелација фактора који прате наговештен дисконтинуитет у спољнополитичком наступању САД.

Jасно је да ће, као и до сад, природу и смер кретања догађаја на међународном плану у најбитнијем одређивати однос снага и интеракција најзначајнијих и најутицајнијих актера на светској сцени, а самим тим и одраз њиховог изукрштаног међуодноса на регионалне прилике, укључујући и простор бивше Југославије, сви овдашњи политички субјекти, укључујући и Републику Српску, морају бити спремни да у максималној мери заштите и промовишу своје интересе у новонасталим околностима.

Маневарски простор остаје сужен, али би се у његовом оквиру могле појавити и неке нове, потенцијално изгледније једначине. За такву могућност се у Републици Србији и у Републици Српској институционално треба припремити оформљавањем малих, али високо компетентних аналитичких и дипломатских тимова који би се усредсредили на органско праћање свих релевантних аспеката „феномена Америка“, како би се избегла непотребна изненађења, поготово стога што ће оних тешко предвидљивих и непредвидљивих свакако бити.

Данило Киш је својевремено писао да је онај ко сазнајно „промаши“ стаљинизам промашио све. Данас онај ко „промаши“ Америку (а ми смо је пред деведесете године минулог века у много чему најбитнијем „промашили“) ризикује да промаши све.

То се, онолико колико зависи од нас, не би смело поновити.

(Трибина је одржана 28. новембра 2024-те у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“ уз подршку Представништва РС у Србији)