Танасковић: Шизофрена политика или разроки коментатор?

Двије посјете које је у кратком временском размаку, као предсједавајући Предсједништва БиХ, учинио Милорад Додик, једну папи Фрањи, а другу турском предсједнику Реџепу Тајипу Ердогану, озбиљно су узнемириле духове у БиХ, а и шире у региону, пише у свом тексту Све о Српској Дарко Танасковић.

Текст преносимо у цијелости:

Као да све што Додик изјави или уради представља неодољиви изазов за патентиране, дежурне критичаре са бошњачке стране политичког спектра, затим за „Хрвата“ Комшића, као и за мргођење оних страних душебрижника чија имагинација не одмиче даље од флоскула о потреби функционализације дејтонске БиХ кроз ревизију споразума на основу којег је ова „немогућа држава“ настала и који јој ипак омогућава да како тако преживљава.

Двије посљедње посјете изгледа да су чланове овога добро упјеваног, досадног хора у тој мјери изненадиле и избациле из комотне менталне колотечине да су, пренеражени и пјенећи од гњева, изгубили и ону минималну способност за сувисло и кохерентно размишљање и аргументовање које им је, уз сву јалову, идеолошку стереотипност, досад углавном ипак било својствено. Додик им је, уз Папину и Ердоганову асистенцију, дао ефектну тројку…

Упечатљив примјер „експертске“ збуњености и пометености пред догађајима и политичким потезима који измичу идеолошким и вриједносним клишеима „аналитичке коректности“ имали су прилику да виде и чују, а онда у изводима и прочитају, гледаоци сарајевске Фејс телевизије у разговору који је прије неколико дана Сенад Хаџифејзовић водио са др Зијадом Бећировићем, једним од двојице директора љубљанског Института за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС).

Разговор се односио на тренутну ситуацију у БиХ, а непосредан повод биле су Додикове посјете папи Фрањи и предсједнику Ердогану.

У препознатљивом маниру ироничне надмоћности медијског барда, Хаџифејзовић је већ избором нехајног вербалног регистра у питању („Ко му је наштелио посјете?“) дао тон емисији и успоставио потцјењивачку дистанцу према предмету и личностима о којима се диванило. Овај претенциозни новинар који се, поред осталог, својевремено недуховито прославио крајње вулгарним обраћањем „академику САНУ“ на „славјано-турско-херцеговачком језику“, а у вези са проблематиком „негирања босанског језика“, овога пута није имао дораслог саговорника.

Бећировић је све вријеме био примејтно деконцентрисан и изгубљен у настојању да ситуацију, која му очигледно концептуално и спознајно измиче, некако сабије у Прокрустову постељу своје аналитичке матрице, према којој о Додику увијек треба рећи све најгоре, мало изрезилити босанскохерцеговачке политичаре, указати на неспособност ЕУ да дјелотворно утиче на процесе у БиХ и, најзад, призивати САД да се активније укључе у игру, јер једино оне имају капацитет да наметну рјешење, као што су то учиниле и у Дејтону.

То је она логика која је Бећировића недавно навела да поздрави Зорана Зајева као нову звијезду водиљу балканске политике и да изјави како послије (Сјеверне) Македоније на ред логично долазе КиМ и БиХ. Уосталом, шта очекивати од „директора“ Института на чијем је челу, практично, бивши политички директор Бијеле куће Крег Смит, а значајне улоге припадају знанственицима Будимиру Лончару и Стјепану Месићу?

Али, како објаснити неугодне чињенице да су Додика, чија је посјета папи на православни Васкрс, за Бећировића „потврда једне шизофрене политике“, примили и поглавар Римокатиоличке цркве и предсједник Турске?

Није код њих баш лако отићи и не примају они баш свакога и случајно. Или можда и папа Фрања и предсједник Ердоган воде шизофрену политику?

Не знам како би неко из Ватикана разумио и протумачио збркану констатацију да је долазак једног православца код папе на православни Васкрс показао „необраз Додика, а и оних који примају таквог човјека“, као и „објашњење“ да „папа Фрањо врло често прима поглаваре (латиноамеричких) покрајина, гдје је већинско католичко становништво, везано за неке мафијашке кланове“ (?!).

Код Ердогана је злочести Додик, према Бећировићевој експертизи, отишао „потпомогнут београдском и сарајевском везом“. Београдска је, ваљда, Вучић, али уз услов да се не изражава лоше о турском предсједнику.

А зашто би сада уопште говорио лоше, поготово ако му иде у посјету?

Тако се, ето, како рече Хаџифејзовић, Вучић и Ердоган „братају“ преко Додика… Недоречено је остало која је његова сарајевска веза. Из Бећировићеве анализе се, затим, може закључити да се од Ердогана покушао тражити новац, а „тешко ономе који добије новац од Руске и Турске републике“.

Потом уводи у тумачење суштине привредних споразума са Турском Мирка Шаровића који их је, наводно, током три године припремио, да би се онда љубљански аналитичар послужио оцјеном „уваженог генерала Благоја Граховца“, да су све то „бандитоси“, уз своју напомену да се овдје (код Додика и Џаферовића) ради о „једном поданичком менталитету“.

Тако, ето, Ердоган послује са бандитосима из тамног вилајета, пристаје да увезе њихово месо, уз Хаџифејзовићеву успутну опаску да ће послије Шаровић рећи да је то његово месо. Какав галиматијас!

Бећировић није пропустио ни да замјери званичницима ЕУ да се према БиХ односе „маћехински“, уз прогнозу да би због тога БиХ за њу могла постати „изгубљени простор“, што ће и БиХ и Србију приближити Русији, Турској, Кини…

Ово звучи логично, али зашто онда слиједи оптуживање босанскохерцеговачких политичара да су се, зарад останка на власти, одрекли (европских) идеала?

Зашто би остајали привржени тим идеалима, кад се ЕУ према БиХ односи маћехински?

Дотакао се Бећировић и скорашњег састанка западнобалканских лидера у Берлину, при чему му је главни коментар, сасвим у духу идејних засада на којима почива научна мисија његовог института, да тамо није било САД-а, „а без њих знамо да нема мира готово нигдје“.

Да је умејсто „мира“, рекао „рата“, звучало би убједљивије. Овако…

Истине ради, треба рећи да су у Бећировићевом двије сувисле, али за Бошњаке не и оспокојавајуће поруке, да је Ердоган позвао на што скорије формирање органа власти у БиХ, не помињући никакве предуслове за то и, нарочито, да је турски исламиста „вјерски романтизам намијенио Изетбеговићу, а договара се са Вучићем о свему“.

Ваљда је зато др Бећировић одлучио да и сам посјети предсједника Србије, кога је похвалио као једног од ријетких лидера спремних да саслушају и другачија мишљења. Требало би му сугерисати да оде и код Милорада Додика, под условом да је спреман да саслуша другачије мишљење.

Исти савјет могао би се дати свим дјелатницима на босанскохерцеговачкој политичкој и друштвеној сцени, првенствено онима из бошњачког националног корпуса, за које је актуални предсједавајући Предсједништва БиХ права негативна опсесија.

За продуктивну политику није довољно мрзити, ваља понешто и разумјети.

Извор: Све о Српској