Танасковић: Силајџић је у праву – рат није завршен

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

„СЕНИЛНИ, мрачни, потрошени ум самозваног исламолога и српског идеолога негације српског, доказанoг и на међународном суду правде у Хаагу пуноправно пресуђеног геноцида над Бошњацима у Сребреници Дарко Танасковић бљује из својих уста шејтанску ватру на Босну. Јадни Танасковић брани два конститутивна народа, Србе и Хрвате, у Босни од Бошњака, који су, према међународном суду правде у Хаагу, жртве великосрпског и великохрватског удруженог злочиначког подухвата. Но, врхунац умне и моралне изопачености овог поквареног шејтанског типа је оспоравање Инцковог закона о забрани негирања геноцида. Па то је неморално и нецивилизацијско дно дна. Нема даље испод тога мјеста ни у Дантеовом инферну“.

Није уобичајено започињати одговор на груби вербални насртај у јавном простору интегралним навођењем, што значи и понављањем, текста тога распомамљеног  напада, а ја сам, из бар трију разлога, одлучио да управо тако поступим.

Први је тај што овај коментар уопште није одговор бившем реис-ул-улеми босанскохерцеговачких муслимана, јер са њим не вреди ни о чему покушати пристојну и сувислу расправу, што ће сваки уравнотежени читалац из горњег навода лако закључити. Као својевремено и уважени академик Есад Дураковић, одлучио сам да се на клеветничке испаде Мустафе Церића више не осврћем. Нокту на хикају ставио је он, а не ја. И боље што је тако.

Затим, тешко је замислити уверљивији портрет бившег реиса од аутопортрета који је сâм довршио овим простачким потезом своје острашћене кичице. Најзад, за оне који су још увек склони да верују у очувану ученост и неокрњену мудрост овог алима, који је прошао кроз славно азхарско училиште, а и кроз чикашку школу једног Фазлур Рахмана, постаће јасно до које мере су његова општа знања површна, а умствене моћи и свест сужени идеолошким стегама и саморазарајућим отровом мржње.

Да није тако, да ли би овај формално образовани муслиман једног „поквареног шејтанског типа“, па још ћафира, на кога се морализаторски беспризивно обрушио, сместио испод најнижег круга Дантеовог „Пакла“ (као зналцу италијанског, јамачно му је ближе оригинално „Inferna“), где тек мало изнад њега у непојамним мукама, распорених груди и расуте утобе, испашта Алахов Веровесник Мухамед (а.с.), за песника „Божанствене комедије“ међу опаким „сејачима раскола“?

Кад се не тако давно један други овдашњи Церићев колега по дину и по илму неопрезно послужио Дантеовим ауторитетом да укаже на моралну нискост издаје, критичари из муслиманске средине поставили су питање да ли је реч о „елементарној неписмености (цитираш нешто што ниси прочитао и ниси елементарно упознат) или облик куфра (исмијавање Мухамеда а.с. је само помињање Дантеа)“.

Дакле, незнање или бласфемија?

Имао сам пријатеља, одличног мајстора водоинсталатера и паметног човека, који је умевао да каже: „Није важно да човек прође кроз школу, већ школа кроз човека“. Понекад ни школа није најважнија. Најбитније је бити човек, што је најтеже, како је заветно до последњег даха поручивао и поучавао почивши патријарх Павле. Толико о томе. А и толико је сувише…

Мустафи Церићу је у новије време постао манир да са пиједестала некакве самопроглашене, неупитне моралне врлине без покрића отвореним писмима на све стране прекорева разне заблуделе грешнике и држи им буквицу, од авганистанских талибана, преко француског председника Макрона, до Сулејмана Угљанина.

То, наравно, нема никаквог значаја ни ефекта, па као израз похвалних својстава часне личности бившег реиса не би завређивало аналитичку и критичку пажњу.

Најновија ескалација његовог јавног вербалног пражњења не произлази, међутим, само из узнапредовалог тока фрустрације једне некад, нажалост, утицајне, а данас маргинализоване личности, већ и из ширег контекста актуалних прилика и токова у бошњачкој друштвеној чаршији и на политичкој сцени, а и на нивоу БиХ у целини.

Основна обележја садашњег поприлично ускомешаног стања су нервоза и неизвесност, са елементима панике, што заоштрава и продубљује постојећа и тињајућа начелна неслагања и личне анимозитете унутар бошњачког верско-политичког естаблишента.

Варничења су све учесталија и на јавној сцени, а не само по тајновитим и сеновитим халкама. Истовремено, поједини истакнути бошњачки актери предејтонских и постдејтонских збивања, суочени са поражавајућом извесношћу изгубљеног времена и проћерданих изгледа за неки срећнији вид борбе за могућу и одрживу дејтонску БиХ, разапети између беса и резигнације,  почињу да губе смисао за реалност.

Није тешко претпоставити како се бивши реис и близак сарадник Алије Изетбеговића осетио кад га је у недавном експлозивном интервјуу у најгледанијој емисији телевизије FACE један од оснивача СДА и њен идеолог Џемалудин Латић пред искрено осупнутим Сенадом Хаџифејзовићем, кога иначе није лако изненадити, довео у везу са „сарадњом са УДБОМ“ и изрезилио, заједно са Бакиром Изетбеговићем и његовим рахметли бабом, због издаје идеје Босне и објективног доприношења њеној подели која се све јасније назире.

А зна се да је на бившем југословенском простору за сваког јавног делатника синтагма „сарадња са УДБОМ“, без обзира на то о чему се и о којој се „УДБИ“ конкретно ради, најтежа оптужба. 

Угледног професора и песника Латића, свакако усрдног верника, а и утамниченика са сарајевског процеса (1983), који ужива широке симпатије у муслиманској средини, није, међутим, лако отписати као „поквареног шејтанског типа“.

Није непријатна Латићева лична прозивка једина мора која прогони високоморалног Церића. Ту је и институционално ограђивање Исламске заједнице БиХ, на чијем је челу не тако давно био, од његових изјава у Грозном, где је 5. октобра присуствовао инаугурацији председника Чеченије Рамзана Кадирова, којом приликом је критиковао ЕУ, похвалио руског председника Путина и изнео, најблаже речено, бизарно поређење судбине БиХ и Чеченије: “Руска војна сила је Грозни сравнила са земљом попут јапанске Хирошиме и Нагасакија. Но, захваљујући храбрости и мудрости Хаџи Ахмета Абдулхамидовића Кадирова (Рамзановог контроверзног оца – ДТ), који је отишао у Москву код Владимира Путина и склопио мир с њим, Грозни је данас град, гдје нема ни трага од рата и страдања. Сарајево није било сравњено са земљом као Грозни, али разлика између ова два града је данас велика у обнови и развоју. Чеченија је интегрирана у Руску Федерацију као равноправна Република. Нажалост, Босна није интегрирана ни након геноцида у Еуропску унију.“

Каква ишчашена контрастивна геополитичка анализа!

Коментаришући изјаву бившег реис-ул-улеме, директор Управе за вањске послове и дијаспору Ријасета Разим Чолић, задовољио се кратком, али јасном поруком, да Мустафа еф. Церић нема мандат представљања званичних ставова Ријасета ИЗ, што свакако није учинио зато што се орган који представља слаже са оценама самозваног мисионара алтернативног, источног/руског модела интегрисања Бошњака у европски контекст, кроз јачање односа са чеченскпм браћом по Алаху.

Уопште, балканска офанзива Европског муслиманског форума путем братимљења са неким градовима у БиХ и обећавањем финансијске подршке одређеним инфраструктурним и иним пројектима, изазива много подозрења у ИЗ, али не искључиво у њеним редовима.

Реис-ул-улема Кавазовић је, на пример, одбио да прими чланове овог форума приликом њихове посете БиХ. Церић је, наравно, патерналистички укорио Чолића због неразумевања суштине његовог поређења односа ЕУ и Руске Федерације према муслиманима, али има назнака да Чолић не само да није једини који јој није схватио смисао, већ да су и Рамзану Кадирову посредно упућени сигнали са добро упућеног места да би његови емисари требало пажљивије да бирају друштво на Балкану.

Поједностављена логика – кад је могао Додик до Ердогана, што не бисмо ми, преко чеченске браће, до Путина – садржи сувише наивности, рупа и празнина да би била оперативна на жељени, мешетарски Церићев начин.

На несхватање слојевите реалности и међузависности светских односа, као и истрајавање на контрапруктивним потезима бошњачке верско-политичке врхушке, сведочи и постављање према моћном кинеском фактору.

Док се, с једне стране, дискретно траже канали за приближавање Пакингу, ради предочавања „погрешности кинеске подршке“ реметилачком српском елементу на Балкану (наравно, и неизбежни Церић писао је амбасадорима Русије и Кине, подучавајући их да Бошњаци нису Ујгури и да греше што не признају легалитет и легитимитет Кристијана Шмита), у Сарајеву се одржава конференција Источног туркистанског савета националне уније. 

На отварање скупа позвани су, као специјални гости, поред осталих, Шефик Џаферовић, Бакир Изетбеговић и Хусеин Кавазовић, интонирана је химна БиХ, а присуствовали су неколики бошњачко-муслимански носиоци јавних функција.

Треба ли наглашавати да је у опсежном завршном саопштењу НР Кина оштро осуђена због наводног континуираног прогањања и дискриминације ујгурске мањине, при чему је нарочито указано на „братство у страдању“ бошњачког и ујгурског народа!

A ево шта је  у свом отрежњујућем писму кинеском амбасадору Ђи Пингу, уз остале прекоре, „дипломатски“ у лице сасуо Мустафа Церић: „Треба да знадете да Бошњаци-муслимани нису кинески Ујгури-муслимани с којима Кина може да ради што хоће, као што би и руски амбасадор Калабухов требао знати да Босна није ни Сирија ни Украјина“.

Благо Ујгурима са оваквом братском солидарношћу!

У Пекингу и у Москви сигурно ће лекцију бившег реиса озбиљно примити к знању и узети се у памет…

У општој пометњи и какофоничној реторици првака бошњачке све нервозније верско-политичке и дела интелектуалне елите постоји и нешто заједничко већини, а то је драматично позивање „међународне заједнице“ (ЕУ, ОХР САД, НАТО…) да преузме своју одговорност и примерно каштигује „антидејтонско. разбијачко и сепаратистичко“ деловање РС и, пре свих, Милорада Додика, ако треба и оштрим санкцијама, па и војном силом.        Питоми и благородни потомци „добрих Бошњана“ све чешће помињу опасност избијања рата, иако такву могућност у БиХ нико сем њих, и наравно Жељка Комшића, не наговештава, а најмање они против којих би, по њиховом мишљењу (и жељи) „угрожана цивилизација“ требало да употреби крајња средства.

Оглашава се, нарочито на друштвеним мрежама, и све више разложних и забринутих Бошњака којима не само да није ни до каквих сукоба са комшијама, већ се предобро сећају како их је њихова верско-политичка „елита“ неразумним и неодговорним одлукама деведесетих година увукла у трагедију грађанског рата.

Срећом, нисмо у деведесетим, али они као да то не могу или не желе да схвате. Парадигматично је, у овом погледу, оглашавање, у неколиким наступима у електронским медијима, до пре извесног времена прилично повученог Хариса Силајџића, некадашњег агилног и утицајног министра иностраних послова СР БиХ, затим премијера БиХ, као и бившег члана трочланог председништва дејтонске БиХ и лидера Странке за БиХ.

Изразито забринутог, али и одлучног израза лица, стегнутих вилица, говорећи са експресивним паузама, Силајџић је у разговорима са Сенадом Хаџифејзовићем, на сарајевској испостави N1 и у поруци НАТО-у, одиста свашта изговорио. Поред осталог, по ко зна који пут, грубо је оптужио Србе за геноцид над Бошњацима и поручио им да се може сести за преговарачки сто само под условом да тај свој грех признају и извине се, а поновио је и скандалозну неистину, коју је пре равно десет година, у интервјуу катарској „Ал-Џазири“, неопрезно изрекао један високи исламски службеник у Србији, да је већ двеста година суштина српског националистичког програма у томе да се једна трећина муслимана протера, једна покрсти, а једна побије.  

Мора да се Миле Будак по други пут, због повреде интелектуалне својине, у гробу преврће… Харис (што значи „чувар“) Силајџић (што значи „оружар) најавио је да ће се вратити на сцену/фронт, ако стварно загусти, као и да се БиХ мора чувати и оружјем.

У разговору са старом знаницом Кристијаном Аманпур, заложио се за упућивање међународних, ЕУФОР или НАТО снага у Брчко и на Дрину, „да спрече Додика, Београд и Москву да поделе БиХ“.

Остаје нејасно како се то подела неке државе спречава на њеним спољним границама, поготово ако она изнутра баш и није узор монолитности?  

Иначе, управо некако док је Силајџићево призивање туђег оружја злослутно, али и шупље, одјекивало политичким етром, између Љубовије и Братунца отворени су мост „Братољуб“ и интегрисани међудржавни гранични прелаз, да се олакша свакодневни живот људима настањеним на двема обалама реке, на које би Силајџић да шаље стране трупе!

Нека дође на мост и своју замисао објасни подрињским Бошњацима и Србима, који су због њему сличних наоружаних „чувара“ кроз историју, све до најновије, силно пропатили.

У нечему се ипак мора дати за право већ времешном и искусном Харису Силајџићу који, у једном пропламсају искрености и рационалности, успева да отргне поглед од оружја и усмери га ка садашњој политичкој реалности, констатујући: „Овим преговорима сада се завршава рат. Он је трајао све време. Ово су судбоносни дани за БиХ и надам се да ће сви актери бити озбиљни у овоме. Ми смо сада у амбијенту присиле, сецесије, плашења и одговора међународне заједнице, који није адекватан, и они подлежу том притиску“.

Да, рат у БиХ није завршен 1995. године. Он је заиста трајао све време.

Уз помоћ једног дела „међународне заједнице“, заговорници неостварљиве, немогуће и неодрживе унитарне БиХ продужили су упорно да га воде, као „наставак рата другим средствима“.

Остварен је мир, што је било и остало егзистанцијално најважније, али главни проблеми због којих се ушло у међунационалне политичке, а потом и оружане сукобе, нису коначно разрешени.

Надајмо се да је Силајџић правилно проценио да се тај рат, као матица менталитета  толико дубоко усађен у дух и у срца већине из његовог нараштаја бошњачких политичара и интелектуалаца, одиста сада завршава и да ће сви актери у тој завршници бити озбиљни. Тај предуслов до сада није био испуњен, а неозбиљно и неодговорно призивање некаквог новог „рата за Босну“ свакако не упућује на оптимизам у погледу озбиљности и отрежњености неких међу онима који су га једном већ изазвали, а који, како изгледа, сматрају да су и данас позвани да одлучују о судбини земље и државе БиХ и њених народа, што ipso fаcto значи и Бошњака.

А можда им се то само чини?