Танасковић: Санџак на европској и панисламистичкој стази
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ОПШТА политичка нервоза и повишена реторика на тзв. „Западном Балкану“, узроковане ратом у Украјини и последицама, односно заоштреним поделама које је овај велики сукоб већ изазвао у међународној заједници, временски су се поклопиле са конституисањем Народне скупштине Републике Србије, на које су се посредно такође одразиле.
Не бих овом приликом о одјецима прозирних ратоборних наступа оних који мисле да је на таласу распомамљене русофобије дошао тренутак за коначни обрачун са Србима, прокаженим као „мали Руси“, а успут и стварање услова за све неизвесније политичко преживљавање код куће. Више је него индикативно сазвучје у које се сливају упозорења и полупретње Бакира Изетбеговића, Аљбина Куртија и Мила Ђукановића у вези са опасношћу да агресивна политика Београда још једном запали ратни пожар на простору бивше Југославије, иако своје прогнозе нису у стању да поткрепе ниједним рационалним и чињеничним аргументом.
Знају, међутим, ови безочни и бесрамни калкуланти да то моћницима којима се обраћају уопште није битно, ако су одлучили да делују онако како би ови балкански клијенти у садашњим околностима очекивали, тачније прижељкивали да хоће, само је питање да ли хоће и колико хоће.
И кад изгледа да је конфигурација односа и вектора у међународној арени јасно и одсечно поларизована, сви конкретни потези које разни актери у датом тренутку повлаче нису њоме апсолутно и изравно детерминисани. Свака велика криза ограничава и сужава маневарски простор политикама, али у појединим димензијама може и да га прошири, па и отвори неке нове.
Способност поузданог предвиђања би, стога, требало да је врлина оних којима је поверено или запало у део да крмане лађама државних и националних политика у смутним временима. Да се на залећу пред руду, али ни да каскају за догађајима, што је лако рећи, али ђаволски тешко спровести у пракси.
У сваком случају, Србија је изложена појачаном непријатељском деловању и клеветама оних комшија који сматрају да са Србима и са њиховом матичном државом још увек имају нерашчишћених рачуна, а навикли су да их у новије време наплаћују или бар покушају наплатити на српску штету. Приметно је, на пример, да у размени тешких оптужби, при чему се не бирају речи и квалификације, између Србије и Хрватске, које увек ескалирају у време обележавања годишњице „Олује“, за Београд суровог етничког чишћења, а за Загреб легитимне и победоносне редарствене акције, изостају било какви наговештаји могућег сукоба, јер су Хрвати, на свој начин, „завршили посао“ са Србима, а Србија свим суседима миротворно пружа руку.
Остали су супротстављени историјски наративи, правна и морална питања, што је за реалполитику суштински од споредног значаја. За разлику од Хрвата, а и Македонаца, који су, изгледа, коначно на путу да схвате да су им Срби једини пријатељи међу суседима, Бошњаци Изетбеговићевог кова, косовскометохијски Албанци и „монтенегрини“, персонификовани у свом преćеднику на заласку, и даље доживљавају, односно желе да представе Србе и Србију као главну препреку спровођењу у дело својих проблематичних државотворних пројеката, у чему су, руку на срце, у праву.
По систему „држ’те лопова“, подстичу хајку на Србију, наоснованим и стереотипним оптужбама за наводни континуитет великосрпске и агресивне, а по некима и фашистичке политике у региону. Са тим се и даље мора рачунати, али се не треба претерано узрујавати.
У заузимању стартних позиција пред, по свему судећи, занимљиву јесењу политичку сезону у Србији, актери су, како у Скупштини тако и шире на друштвеној сцени, наговестили за какву ће се тактику, на основу процењивања садашње и предвиђања будуће конјунктуре, опредељивати ради оптималног остваривања програмских циљева.
Притисак украјинске позадине неминовно се осећа у готово свим јавним постављањима политичких субјеката, иако се сви мудро труде да о њој изричито не говоре. У томе су власт и опозиција прећутно усаглашене.
Међу појавама које обележавају садашњи политички тренутак Србије јесте и специфично актуализовање теме Санџака, а та тема никада није само локална.
Одмах да учиним једно називно тј. терминолошко разјашњење.
Многи држе да у Србији није исправно, ни историјски ни политички ни симболички, а ни патриотски, користити се у јавном дискурсу, а и уопште, регионалним именом Санџак, већ да треба доследно говорити и писати Рашка област или, пак, формалније, употребљавати званичне административне називе – Рашки и Златиборски округ.
Нема сумње да су правни аргументи за оспоравање службене и званичне употребе назива Санџак, који потиче из времена османске власти у нашим крајевима, необориви, као и да инсистирање на супротном може подразумевати и нимало неутралну конотацију некаквог ентитетског регионалног издвајања ове области, заједно са њеном делом у Црној Гори, из садашње политичке географије тзв. „Западног Балкана“, са потенцијалним аутономашким и сепаратистичким претензијама.
Да је тако, издашно смо се уверавали од деведесетих година, обележених континуираним захтевима за аутономију или специјални статус Санџака од стране појединих муслиманских/бошњачких странака, форума и покрета, с повременим епизодама гласнијег и дрскијег наметања ове теме, укључујући и покушаје његове интернационализације. Са друге стране, иако ми је осетљивост „санџачког питања“ и историјски и актуално прилично добро позната, не сматрам да се одбацивањем, безмало криминализовањем уобичајеног и у народу дубоко увреженог, и то никако само међу муслиманима/Бошњацима, назива Санџак и сталног оптужујећег прозивања оних који се њиме у одређеним контекстима користе, чини неки пресудно значајан корак у решавању проблема везаних за ову област.
Име, ма колико набоја придружених значења носило, није најбитније за суштину одговорног суочавања са проблемтиком једне сложене историјске области која је, с једне стране, у самом срцу српске духовности и државотворне традиције, а са друге „од Берлинског конгреса политичка земљоузина за освајачко кретање Аустроугарске мохархије дубље у Балканско полуострво“, како је још 1912. године писао Иван Косанчић у књижици „Ново-пазарски санџак и његов етнички проблем“.
Сви непријатељи српског, односно српско-црногорског државног јединства, како спољашњи тако и унутрашњи, настојали су, све до дана данашњег, да подстакну и, по могућности, интернационализују нестабилност у Санџаку и око њега. Но, без обзира ово историјско и савремено осведочење, није сасвим без основе образложење ваљаности назива Санџак, за којим је у свом обраћању посланицима на конститутивној седници Скупштине Срб ије посегао млади лидер Странке правде и помирења Усаме Зукорлић, подсетивши да је он био прихватљив „и партизанима и четницима“, односно да су се њиме служили и служе и муслимански Бошњаци и православни Срби.
Одлучно одбацивање употребе имена Санџак, независно од контекста, иде, поред осталог, на руку онима који би да укидање партизанске аутономије Санџака објасне српском мржњом према муслиманима и свему што подсећа на османско доба, а протеже се, наводно, све до наших дана. А стварност је била посве другачија.
Ево шта је у својим занимљивим сећањима „Тијесна чаршија“ (Нови Пазар, 1992) овим поводом забележио Рамиз Црнишанин, угледни Новопазарац и функционер социјалистичке власти, а надасве поштен и частан човек: „Свакако је један од најзначајнијих догађаја било заседање АВНОС-а одржано 29. марта у Новом Пазару. Још од доласка АВНОС-а у Нови Пазар колале су неке приче да ће се аутономија Санџака укинути и да ће се АВНОС расформирати, а Санџак евентуално припојити једној од федералних јединица. Те приче су окарактерисане као реакционарне тежње. За аутономију су нарочито били кадрови српске и црногорске националности. Управо иницијатори стварања аутономне области Санџак били су ти кадрови, а не Муслимани. Мишо Павићевић, секретар АВНОС-а, написао је чланак под насловом „Никада нећемо дати аутономију“, а чланак је изашао на дан кад је донесена одлука о њеном укидању“.
Немогуће је, дакле, позивати се на партизанску аутономију Санџака, што је омиљена карика у реторици санџачких аутономаша о наводном историјском континуитету сагледавања Санџака као засебне регије, и оптуживати Србе за комунистичко произвољно прекидање тога тока, превасходно из идеолошких, а не националистичких разлога.
Отприлике у исто време формирано је и Окружно народно предузеће (ОКНАП), на чије чело је постављен Србин Илија Ђоковић. Он је био толико правичан и омиљен међу народом да су муслимани често говорили: „Дабогда да на дин дође и да му Бог да Џенет“, сећа се такође Рамиз Црнишанин.
Не убијајмо по сваку цену назив Санџак у свакодневном разговорном и неформалном писаном општењу, већ боље правовремено размотримо шта смерају они који га наметљиво уводе у политички живот на начин непримерен уставном поретку Републике Србије, као што је то био случај на конститутивној седници Народне скупштине Републике Србије. Да ли је њима из разлога завичајне сентименталности битно име Санџак, као такво или садржина политичког појма који под њим подразумевају?
Скупштински наступ Усамеа Зукорлића, као наследника свога истакнутог оца Муамера, очекиван је са посебном пажњом, јер је владало занимање за начин на који ће се он политички поставити, премда се понешто могло наслутити и из његовог деловања од тренутка када је, после очеве, за јавност изненадне смрти, преузео вођење странке.
Од поздрава „Селам алејкум“, који није баш од свих присутних био добро примљен, млађани лидер, изабран за једног од потпредседника Скупштине, настојао да остави утисак добронамерне конструктивности, инсистирао је на правди, помирењу и окретању корисним пројектима, као и спремности да његова странка активно суделује у вршењу власти.
Тежиште излагања било му је, ипак, на Санџаку као „евро-региону“ који је «постојао, постоји и постојаће“, закључивши :“Не дирајте нам Санџак већ дођите да вас угостимо“. Занимљиво је, и знаковито, да муфтијин син ислам и муслиманску друштвену и верску димензију свога завичаја уопште није помињао, што никако не може бити случајно. Усредсређеност на концепту политичке будућности Санџака у координатама система „Европе регија“ била је више него очигледна, а таква објективна интернационализација, ма колико „бенигна“ била (изгледала), заиста доводи у питање уставност коришћења назива Санџак за званично именовање регије која као таква у Србији не постоји, на шта је писаним саопштењем указао и Српски покрет Двери. Ово тим пре што је у Народној скупштини конституисан и бизаран посланички клуб „Европски региони – Војводина – Санџак – Прешевска долина“, чији заједнички политички садржатељи могу бити само аутономаштво и сепаратизам, јер ни Аутономна Покрајина Војводина (коју, као представник фантомске „војвођанске мањине“ представља Александар Оленик?!), ни Санџак ни Прешевска долина нису, сем у машти неколиких посланика, никакви европски региони.
Све ово упућује на опрез, јер се на мала врата, уз декларативно поштовање уставног поретка Србије и наводну приврженост модерној европској идеји супсидијарности, желе прокријумчарити алотропски модификовани сепаратистички програми. Изгледа да су се они представници Санџака који позивају да им се растерећено дође у госте определили за еврорегионални пут остваривања своје политичке агенде. Пригодом недавног оснивања Института за културу, демографију и историју Санџака, Усаме Зукорлић је у свом излагању акценат ставио на децентрализацију, „која је значајан степен регионалне самоуправе“.
Значи ли то да им је припадност исламу одједном у другом плану? Није лако поверовати, али има ко и о томе помно води рачуна.
Председник Мешихата Исламске заједнице у Србији, професор Мевлуд Дудић, недавно се огласио поводом предстојећег пописа становништва и изнео ставове сасвим супротне било каквом регионализму, ма био он и европски.
Попут свог босанскохерцеговачког колеге, реис-ул-улеме Хусеина Кавазовића, који се наводно клони сваког мешања у политику, а отворено подржава Изтебеговићеву злослутну поруку о пребројавању Бошњака, ако затреба, све са дроновима, и санџачки муфтија саопштава јасна упутства муслиманима како да се попишу у октобру.
Његово упутство подсећа на оно које је Алија Изетбеговић дао муслиманима у БиХ пред попис 1990. године: националност – Муслиман, вјера – ислам, језик – босански. Једина разлика очитује се у погледу националне припадности. Дудић доцира: „Ако не будемо на овоме попису јасно написали да ми је вјера ислам, националност Бошњак и да говорим босанским језиком, рећи ће: ‘Ви сте муслимани’. Они то не споре. Шта има мени ко да каже да сам муслиман?“. Који они? Тако се, иначе, у „Курану“ Алах џ.ш. обраћа неверницима. Не буду ли следили његову директиву, муслимани ће бити статистичка грешка и убрзо нестати, упозорава муфтија. „Слаб је то муслиман и танак је његов иман и, упитан, ако каже да га не занима попис становништва. Има нас толико колико се будемо правилно пребројали. Пребројавање је јако битно (као и Изетбеговићу и Кавазовићу – Д.Т.), јер кад кажемо да нас има 700.000 у исламу, на основу тога броја имате одређене привилегије. Али они (опет ти курански „они“!) кажу: ‘Има вас 235.000. То што вас има више, не важи вам се“.
За муфтију је очигледно најбитније да се сви муслимани на попису изјасне као следбеници вере Алахове, а све остало је споредно: „По свим прорачунима, ми муслимани у овој држави, осим српског православног становништва, на другом смо мјесту. /…/ Нисмо ми на трећем нити четвртом, већ на другом мјесту“.
У прилично збрканом и растрзаном излагању помиње он и Санџак, али како: „Поново ће бити поигравања са Торбешима, Горанцима, Помацима, јер ће можда доћи вријеме да ће нам неко уписати у том упитнику да се пишемо као Санџаклије. Санџаклија је географска одредница и нема везе са националном свијешћу и националношћу“. Муфтија затим скокну и до Призрена, па онда Лабуништа у Македонији, где Торбеше приказује као изманипулисане Бошњаке, а потом проналази Бошњаке и у бугарским Помацима…
Халуцинантно! Као да се враћамо у време кад је Алија Изетбеговић најављивао да би у његовој СДА прибежиште могли пронаћи и прићи јој све словенске муслиманске мањине (млади Усаме више воли реч „заједнице“) на Балкану.
И на крају, лингвистичка експертиза : „Рећи ће да је то српски, па ако је исто, нека буде босански. Вук Караџић је итекако говорио босанским језиком и први рјечник у Скупштини (?) је рјечник босанског. Ако је исто, нека буде како је наше“.
Жељени биланс после пописа у Србији: 700.000 муслимана, 235.000 Бошњака и Срби који говоре босански, а Санџак као еврорегион, додали би посланици Зукорлић, Фехратовић, Имамовић… Наздравље!
Једно лице за Србију, друго за Европу, а срце за умет. Свако ради свој посао, а дуга санџачка прича се наставља.
