Танасковић: Против Срба регрутован још један Шмит

ИЗГЛЕДА да се у неким бошњачким срединама учинак тзв. високог представника, Немца Кристијана Шмита, у осујећивању српских непочинстава не сматра довољним, па је под заставу са љиљанима (а заправо полумесецом) позван још један Шмит, овога пута из света науке.

Реч је о познатом историчару, Швајцарцу Оливеру Јенсу Шмиту (1973), професору историје Југоисточне Европе на Универзитету у Минхену.

Шмит је изузетно плодан аутор. Објавио је неколико десетина књига, а посебно се интензивно бави прошлошћу Румуна и Албанаца, као и судбином Османског царства на Балкану. Пажњу амбициозног сарајевског часописа „Став“ (19.08.2024) привукла је његова студија о томе да су српски владари и велможе током наступања Османског царства ка западу били најпоузданији султанови вазалски савезници, а никако борци против азијатске најезде и бранитељи хришћанске Европе, како се у српској митологизованој историографији приказује.

Под насловом „Са Турцима су се борили, против своје воље, али другачије није могло“, Шмит je објавио опсежан рад у чувеном немачком „Часопису за Балканологију“. Ова студија је још почетком 2023. године привукла пажњу албанских медија (Koha, новинар Енвер Робели), а сада јој је „Став“ посветио значајан простор. У прегледном тексту „Деконструкција митова српске хисторије: Срби нису бранили кршћанску Европу, помагали су Османлијама у освајању Балкана“, селективно се препричава Шмитова студија, с основном намером да се покаже како је представа Срба као бораца против Османлија лажна и да су они били њихови главни помагачи у сламању отпора хришћанских владара.

Чему данас такво „раскринкавање“ наводних митологема српског (псеудо)историјског наратива треба да послужи и какву корист може да донесе оним суседима који се у ту работу несамостално упуштају, уз примену нормалне и неоптерећене логике закључивања није лако докучити. Но, ако се сагледа у координатама општег, сталног и опсесивног антисрпског деловања, готово да бисмо морали бити изненађени да и трудољубиви професор и пасионирани „демистификатор“ Шмит није призван у помоћ.

Шта нам он то ново открива?

Готово ништа. Све што наводи, претежно на основу истраживања у италијанским архивима, познато је из постојеће историографске литературе, с тим што Шмит податке о односима српских владара и властеле са Османлијама, уз тек понеко ново сазнање, систематизује и обједињено предочава.

„Према ријечима аутора, ова студија не претендује на исцрпну обраду свих архивских докумената, већ само представља ново тумачење приче изван контекста ратова и сукоба између различитих страна, односно приказује околности како је српска политичка елита сарађивала и помагала ширење Османског Царства у његовом експанзионистичком походу. Дакле, не ради се ни о каквој антитези за српску хисторију, већ као такав овај рад успјешно деконструира митове који постоје о непрекидним ратовима између народа Балкана и Османског Царства“.

Како ово разумети?

Сам Шмит наглашава да он смисао своје студије не види као супротстављање српској историографској слици османског доба, већ покушај да на примеру односа између српских вазала и доминантних Осмалија протумачи један сегмент војне и политичке динамике успостављене на Балкану њиховим снажним продором и општим поремећајем регионалне равнотеже, који је узроковао.

У „Ставу“ неко очигледно није добро разумео суштину, или је подлегао идеолошком налогу да сваку прилику, чак и ону која то није, ваља искористити да се напише или пренесе нешто неповољно по Србе, чак и кад неповољно, заправо, није.

„Шмит закључује да ниједна друга политичка елита на Балкану није била тако тијесно испреплетена с османском елитом, биле су повезане династичким браковима, међусобним интервенцијама и судјеловањем у ‘унутарњој политици’ својих колега. У српско-османским односима Османлије су углавном остале јача страна, што је одредило и политички оквир. Али, и султанов двор је био итекако свјестан потенцијала и опасности од српске елите на Балкану, па је континуирано радио на обесхрабривању и комплицирању њихових веза са Западом, посебно с Угарском, такођер као важним супарником османске експанзије према Балкану и шире ка Европи. Притом су чак и српске елите биле свјесне да лојалност Османлијама није дугорочна гаранција за њихов политички опстанак“.

Сагледано и вредновано у датим историјским околностима, изнуђено садејствовање „српских елита“ са Османлијама било је једини начин за преживљавање и одржавање одређеног опсега власти, што је у озбиљној историографији, српској, али и свакој другој, труизам, опште место који не подлеже никаквом новом доказивању или реинтерпретацији. Предуслов за овакво понашање и улажење у разне комбинације и аранжмане, укључујући брачне, односно породичне, са Османлијама било је постојање тих „српских елита“. Ах, те „српске елите“! У свим временима тешко подношљиве.

Да ли су у окружењу још неке тада биле релевантне за освајача? Можда бошњачке?

О, пардон, погреших, оне ће тек настати исламизацијом словенског живља током раздобља османске власти, да би доцније „сарађивале“ са Османлијама у сламању побуна своје хришћанске, српске браће по крви и у одбрани Царства које се рушило и копнело на Балкану.

Замерати то данас њиховим потомцима као братоубилачку издају, што су понеки у искушењу да чине, неоправдано је и крајње неисторично. Али, „прозивати“ у наше време Деспота Стефана Лазаревића због тога што је са својим трупама ратовао за султана или, пак, Оливеру Лазаревић и Мару Бранковић, стога што су се за султане удале, а нису достојанствено „бранили кршћанску Европу, изгледа да се мудром уредништву „Става“ чини посве смислено и одрживо. Алал вам став!

Кад је о Србима реч, све је допуштено, па чак и реченица: „Овим научним дискурсом Шмит успијева срушити српски мит о Косову, према којем су Срби у бици на Косову Пољу 1389. бранили кршћанство од инвазије османске државе“.

Да није, којим случајем, аустријски професор доказао да су се кнез Лазар и његови јунаци и на Косову борили у саставу Муратове војске?

Важно је само позвати се на инострани ауторитет и употребити „учени“ термин деконструкција (Жак Дерида се сигурно у гробу преврће), па ударити по „српској историјској лажи“, односно њиховом наводном националном митотворству којим они прибављају алиби за трајни великосрпски хегемонизам, па чак и геноцидно затирање несрба, а понајвише Бошњака.

Обрачунавање са српским историјским митовима врши се, нимало случајно, истовремено са изграђивањем и оплетањем властитог националног мита око српског ратног злочина у Сребреници (1995), чему и „Став“ даје свој медијски допринос. Тако је, на пример, у ексклузивном разговору новинарке и заменице главног уредника овог седмичника Амине Шећеровић Кашли са министром иностраних послова Турске Хаканом Фиданом, угледном саговорнику кроз једну сугестивну констатацију постављено и обавезно „сребреничко“ питање: „Ово што се догађа, нас Бошњаке подсјећа и на Геноцид у Сребреници“…

Као и Холокауст, „Геноцид у Сребреници“ се у новобошњачком правопису одскора, како изгледа, као лексикализована синтагма, пише великим почетним словом.

Уљудни гост куртоазно и стереотипно задовољава потребе својих домаћина: „Геноцид у Сребреници остао је црна мрља у људској хисторији. Прије 29 година догодио се ужасни геноцид у срцу Европе. Годинама касније, Међународни суд правде, а касније и Уједињене нације, регистрирали су да је оно што је учињено у Сребреници геноцид. Овом приликом још једном предајем рахмет (ко ли је преводио овај интервју?!) шехидима Сребренице и њиховим породицама желим сабур“.

Одмах затим се вешто користи шлагвортом о Сребреници, да разговор врати на главну тему, трагичну ситуацију у Гази, са којом сребренички масакр (кажу да тако пише у новом чланку „Британске енциклопедије“, што је разгневило првосвештенике сребреничке догме и навело их да јавно протествују) нема никакве сличности.

Да човек који је тринаест година стајао на челу моћне турске обавештајне службе МИТ и кога је председник Ердоган називао „чуваром тајни“ тачно зна шта су у овом тренутку политички приоритети, али да не заборавља ни обавезу коју чаршијски ред налаже према домаћинима, потврђује и закључно одавање поште Алији Изетбеговићу: “Рахметли Алија Изетбеговић, његова политичка личност и његова борба за независност Босне и Херцеговине за мене су велики извор инспирације. Он је један од мислилаца који је оставио траг у мом уму. Да му Аллах подари Џеннет“.

У „Ставу“ могу да трљају руке – у истом броју, уз помоћ уважених странаца, једног из Беча, другог из Стамбола, као некоћ, деконструисана је српска митоманија, потврђена теза о геноциду у Сребреници и изговорена похвала бошњачко-муслиманском рахметли лидеру Алији.

Нехотице, али закономерно, овим редакцијским успехом илустровано је и потврђено да се имагинативност, а самим тим и продуктивност матичног тока бошњачке политичке мисли ограничава на (1) опсесивну србофобију, (2) аутовиктимизацију, са Сребреницом у средишту конструкта и (3) оданост (пан)исламистичкој визији Алије Изетбеговића. Да ли је то за успешно вођење политике данас довољно?

Забијање главе у песак у логици је описаног стања духа и политичке културе, али никако није одговор на ово питање које не поставља неважни потписник ових редова, већ живот, а свакако и будућност.

А сад нешто мало и о новом бошњачком „регруту“ Оливеру Јенсу Шмиту.

Нема сумње да је он истакнуто име међу европским историчарима средње генерације, из таласа који неки називају „деконструктивистичким“, а неки „ревизионистичким“. Декларативно вођени искључиво мотивом трагања за истином, што за науку не би требало да је спорно, ови надобудни просветитељи (са Запада, наравно) са посебним уживањем окомљују се на оно што представљају и денунцирају као склоност ка митоманији мањих народа, на којој ови заснивају свој колективни идентитет, етно-политичку самоспознају и историјску свест.

О овој појави и о њеном ширем, системском контексту, убедљиво пише Слободан Владушић у вредној књизи „Завет и Мегалополис“ (2023). Није ово ни место ни прилика да се, по ко зна који пут, укаже на погрешност површног и искључивог третирања категорије митског, као негативног и штетног у народном животу и препреке рационалном спознавању прошлости, садашњости и будућности. Подсетимо само на чињеницу да готово нема нације без тзв. „оснивачког мита“, односно заветног залога осмишљеног историјског постојања. То подједнако важи и за велике, мање и мале (малобројне) народе, укључујући и оне најутицајније, из чијих редова махом долазе строге оцене о грешној митоманији малих. У митовима има много појединости које не одговарају историјској, догађајној истини. Доказивање постојања таквих раскорака може бити предмет историографске критичке анализе, али се, с обзиром на функције митског, она не би смела у њој истраживачки и епистемолошки исцрпљивати и њоме задовољавати, сем уколико се „деконструкцијом“ мита не смера неком недекларисаном идеолошком или интересном циљу, на уштрб нације која је оваквом научном „егзорцизму“ подвргнута.

Примера ради, Оливер Јенс Шмит изазвао је праву буру у Албанији својом студијом „Скендербег. Нови Александар са Балкана“ (2009).

У оштрим реаговањима, међу којима је нарочито гласно и покретачко било оно Исмаила Кадареа, Шмиту се замерало да руши традиционалну представу Албанаца о њиховом националном хероју и да чак тврди како је он био српског порекла. Научник, који добро зна албански, објаснио је у једном интервјују да „књига тежи томе да изгради Скендербегову фигуру у Средњем веку, а не да деконструише његов историјски мит који природно представља импресивни феномен албанске културе“.

Видимо, дакле, да се Шмит, као и у случају наводне деконструкције српске историјске митоманије, бранио на исти начин, изричито обијајући и саму помисао да је својим научним резултатима желео да се супротстави начину на који се у националним митским наративима представља и доживљава прошлост балканских народа.

Али, шта зна Шмит шта је хтео да каже. У „Ставу“ то боље знају и правилније тумаче! Само, ризична је то интерпретативна игра без правила или, тачније, са само једним правилом – удри по Србима. Јер, Шмит је научник у најбољим годинама, а свакако има и даровитих ученика. Шта ће бити ако се неко од њих у будућности истраживачки и аналитички дохвати, рецимо, бошњачког мита о босанском старинству и непрекинутом континуитету истог етничког елемента у Босни (и Херцеговини), од „добрих Бошњана“, кроз (Мухмутћехајићева) „гробља и харфовља“, до Изетбеговића и СДА, или, пак, тезе о масовној исламизацији богумила.

Можда ће нечију деконструктивистичку пажњу привући и мантра о „девет геноцида над Бошњацима“…

Отпустите, зато, новорегрутованог војника Шмита. Он није Ноел Малколм.

Господо из „Става“, маните се ћорава посла са „српским митовима“ и отворите очи за српску стварност.

Биће нам свима, а пре свега вама, боље и корисније.