Танасковић: Опет горе мошти Светог Саве
- Огањ испод моштију оснивача самосталне Српске православне цркве, духовног оца српске државе и културе, никако да се потпуно угаси, већ стално тиња, а повремено се, као и обично у време Савиндана, распаљује жестоким речима увреда и мржње муслиманских верских и световних званичника
- Имам Амир Махић из Козарца изговорио је и ово: То је човјек (Свети Сава) на чијем учењу и идеологији је зачета једна секта, коју ми овдје добро познајемо. То је српска православна секта. /…/ То вам је црква или црквено учење које заговара национализам, што нема никакве везе ни са Исусом, ни са било каквим црквеним учењем /…/ У тим будалаштинама које проповједају ми можемо наћи апослутне корјене овоме фашизму који ми данас живимо од стране наших комшија и геноциду који се овдје десио“
- Прозирно је и непоштено лицемерје, покудни мунафиклук, имати тобоже разумевања за повређени „сензибилитет“ православних хутбом имама Махића, а онда, заменом теза, већ у наредној реченици од њега направити жртву исламофобије у „Ересу“ и тражити од међународне заједнице да се коначно заинтересује за дискриминацију којој су наводно изложени муслимани/Бошњаци, како то чини реис-ул-улема Хусеин Кавазовић, који је и сâм једне недавне прилике довео светосавље у везу са фашизмом
- У многим наумима и пословима Алија Изетбеговић баш и није био нарочито успешан, али у једном, њему можда и најважнијем пројекту, „исламизовању муслимана“, који би се могао назвати и њиховим исламистичким радикализовањем, изгледа да јесте, поприлично… Треба ли да му на томе буду захвални?
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
Миљешевка ђаурска је ћаба,
О свецима и свакој недјељи,
Ту је много ђаурских хаџија,
Што долазе те се свецу моле,
Да је тако нека и остане,
Ал сам чуо и људи ми кажу,
Да ка свецу иду на клањање
Баш и наши Турци Османлије,
Овај светац, кажу, чуда чини:
Од слепијех постају окати,
Глуви намах у часу прочују,
Немима се језик одрешује,
Хромима се ноге оправљају,
Манити се брзо паметују
НАВЕДЕНИ стихови потичу из народне песме „Свети Сава и Синан-паша силни“ и из старог турског вакта и земана, као и они чувеног босанског песника алхамијадо књижевности Мухамеда Хеваија Ускуфија ( XVII в.) из његове познате песме „Позив на веру на српском језику“, која се претежно тумачи као позив на верску сношљивост између муслиманске и хришћанске браће:
Нек не чини силу Славу
неприличи нексе лаву,
нек узнаде светог Саву!
Ход’те нами ви на виру!
Истакнути етнограф Тихомир Ђорђевић, велики познавалац народног живота наших муслимана, пише да „док је тело светога Саве лежало у манастиру Милешеву муслимани су му одавали поштовање исто као и хришћани, а калуђерима су делили милостињу“ (Наш народни живот, 2, Београд, 1984, 263-264).
У богато документованом чланку „Свети Сава и наши муслимани“ (Република, фебруар 2014), угледни османиста Олга Зиројевић доноси прегршт историјских извештаја о томе колико је уважавање код муслиманског живља у нашим крајевима уживала успомена на првог српског архиепископа.
Поменути Тихомир Ђорђевић закључује да је „наш народ, без обзира на веру, гледао у Светом Сави народног свеца… Ово поштовање Светог Саве морало је изазвати саблазан код службених представника турске власти. Они су зато учинили да тело буде однесено и спаљено“.
